POKRAJINSKI ZAVOD ZA ZAŠTITU SPOMENIKA KULTURE U MUZEJU VOJVODINE PRIREĐUJE IZLOŽBU POSVEĆENU JOŽEFU KIŠU Čovek koji je preoblikovao Bačku

Ovaj značajan istorijski poduhvat preobrazio je predeo Bačke iz prostora bara, baruština i močvara u plodno tle pogodno za život, a idejni tvorac tog projekta bio je Jožef Kiš (József Kiss, 1748–1813), vizionar i praktičar obrazovan u Inženjerskoj vojnoj akademiji u Gumpesdorfu, blizu Beča, koju je 1717. godine osnovao legendarni austrijski vojskovođa Eugen Savojski.

Tokom boravka 1768. u Velikoj Britaniji, koja je u to vreme započela izgradnju razgranatog sistema plovnih kanala, Jožef Kiš se upoznao sa novim načinom organizovanja velikih melioracionih projekata i njihovog finasiranja – radom akcionarskog kdruštva kao nosioca i finanasijera njihove izgradnje. Na tragu tok iskustva on će četvrt veka kasnije osnovatio sa partnerima koji su dolazili iz najviših krugova zemljoposedničke krupne aristokratije i uticajnih bečkih bankara akcionarsko društvo Privilegovanu brodarsku kompaniju. I upravo će ovoj kompaniji Car Franc krajem marta 1793. poveriti izgradnju kanala koji bi povezao Dunav i Tisu.

Ključan motiv za ovaj i projektantski i inženjerski i logistički poduhvat zapravo je bio u potrebi da se isuše velike močvare, bare, blatišta... kojima je obilovao potes između dve velike reke. Time bi se, s jedne, dobile nove oranice, pašnjaci i livade, neophodni za opstanak stanovništva dobrano uvećanog u procesu kolonizacije, koji je pokrenula Marija Terezija. S druge strane, ovim su istovremeno umanjene i stalne pretnje od malaričnih zaraznih bolesti, koje su ranije znale da desetkuju populaciju. Uz sve to, nije nevažan, naprotiv, bio i onaj dodatni ekonomski momenat vezan pre svega za mogućnost plovidbe, odnosno transporta robe, kao i za ribolov. 

Jožef Kiš umro je u Somboru 1813. godine. Za buduće generacije, istaknuti graditelj i pregalac ostavio je epitaf u svom spomenaru: „Ovde počiva Jožef Kiš, mađarski plemić o čijoj besmrtnosti svedoči ovaj Francov kanal, a smrtnost obznanjuje ovaj mermer”

Sa radovima na izgradnji kanala se započelo 6. maja 1793. kod Bačkog Monoštora s tim da je kamen temeljac zvanično položen tek 9. juna 1794, na budućoj prevodnici u Vrbasu, a među zvanicama je bio i karlovački mitropolit Pavle Stratimirović. Međutim, nije sve teklo po planu, pa su i troškovi izgradnje uskoro probili sve granice, te će 1797. Jožef Kiš i njegov brat Gabor, koji mu se pridružio u ovom projektu, biti smenjeni sa svih funkcija u Privilegovanoj brodarskoj kompaniji (a time će izgubiti i sav novac koji su uložili u izgradnju kanala). Konačno, kanal je u proleće 1801. godine završen, u vreme kada se njegov tvorac, kako bi se finansijski oporavio, umesto hidrotehnikom bavio projektovanjem crkava, školskih zgrada i ekonomskih objekata.

Izložba dr Mirjane Đekić tako otkriva i niz manje poznatih planova i projekata koje je potpisao Jožef Kiš, kao što su, recimo, skica zgrade za proizvodnju piva i rakije u Kanjiži ili gostionice u Temerinu. Drugim rečima, autorkino proučavanje dela Jožefa Kiša iznedrilo je, na šta ukazuje i sama postavka, mnoštvo novih činjenica, koje su promenile postojeće stereotipe i o značaju i složenosti izgradnje Velikog bačkog kanala, ali i o samoj ličnosti Jožefa Kiša. „Nova saznanja do kojih sam došla istražujući u Mađarskom nacionalnom arhivu u Budimpešti bila su najveći korak u tom pravcu. Na svu raznovrsnost njegove inženjerske uloge u izmeni slike kulturnog predela Bačke ukazivali su brojni planovi potpisani njegovom rukom. Činilo mi se kao da ovi, danas već davno zaboravljeni planovi, nama istraživačima iz Srbije ponovo svedoče o herojskim vremenima pionira, prosvetitelja, avanturista, kolonista koji su u Vojvodini želeli da ostave svoj pečat”, navodi dr Mirjana Đekić.

Izložba traje do 21. aprila.