ПОКРАЈИНСКИ ЗАВОД ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ У МУЗЕЈУ ВОЈВОДИНЕ ПРИРЕЂУЈЕ ИЗЛОЖБУ ПОСВЕЋЕНУ ЈОЖЕФУ КИШУ Човек који је преобликовао Бачку

Овај значајан историјски подухват преобразио је предео Бачке из простора бара, баруштина и мочвара у плодно тле погодно за живот, а идејни творац тог пројекта био је Јожеф Киш (József Kiss, 1748–1813), визионар и практичар образован у Инжењерској војној академији у Гумпесдорфу, близу Беча, коју је 1717. године основао легендарни аустријски војсковођа Еуген Савојски.

Током боравка 1768. у Великој Британији, која је у то време започела изградњу разгранатог система пловних канала, Јожеф Киш се упознао са новим начином организовања великих мелиорационих пројеката и њиховог финасирања – радом акционарског кдруштва као носиоца и финанасијера њихове изградње. На трагу ток искуства он ће четврт века касније основатио са партнерима који су долазили из највиших кругова земљопоседничке крупне аристократије и утицајних бечких банкара акционарско друштво Привилеговану бродарску компанију. И управо ће овој компанији Цар Франц крајем марта 1793. поверити изградњу канала који би повезао Дунав и Тису.

Кључан мотив за овај и пројектантски и инжењерски и логистички подухват заправо је био у потреби да се исуше велике мочваре, баре, блатишта... којима је обиловао потес између две велике реке. Тиме би се, с једне, добиле нове оранице, пашњаци и ливаде, неопходни за опстанак становништва добрано увећаног у процесу колонизације, који је покренула Марија Терезија. С друге стране, овим су истовремено умањене и сталне претње од маларичних заразних болести, које су раније знале да десеткују популацију. Уз све то, није неважан, напротив, био и онај додатни економски моменат везан пре свега за могућност пловидбе, односно транспорта робе, као и за риболов. 

Јожеф Киш умро је у Сомбору 1813. године. За будуће генерације, истакнути градитељ и прегалац оставио је епитаф у свом споменару: „Oвде почива Jожеф Киш, мађарски племић о чијој бесмртности сведочи овај Францов канал, а смртност обзнањује овај мермер”

Са радовима на изградњи канала се започело 6. маја 1793. код Бачког Моноштора с тим да је камен темељац званично положен тек 9. јуна 1794, на будућој преводници у Врбасу, а међу званицама је био и карловачки митрополит Павле Стратимировић. Међутим, није све текло по плану, па су и трошкови изградње ускоро пробили све границе, те ће 1797. Јожеф Киш и његов брат Габор, који му се придружио у овом пројекту, бити смењени са свих функција у Привилегованој бродарској компанији (а тиме ће изгубити и сав новац који су уложили у изградњу канала). Коначно, канал је у пролеће 1801. године завршен, у време када се његов творац, како би се финансијски опоравио, уместо хидротехником бавио пројектовањем цркава, школских зграда и економских објеката.

Изложба др Мирјане Ђекић тако открива и низ мање познатих планова и пројеката које је потписао Јожеф Киш, као што су, рецимо, скица зграде за производњу пива и ракије у Кањижи или гостионице у Темерину. Другим речима, ауторкино проучавање дела Јожефа Киша изнедрило је, на шта указује и сама поставка, мноштво нових чињеница, које су промениле постојеће стереотипе и о значају и сложености изградње Великог бачког канала, али и о самој личности Јожефа Киша. „Нова сазнања до којих сам дошла истражујући у Мађарском националном архиву у Будимпешти била су највећи корак у том правцу. На сву разноврсност његове инжењерске улоге у измени слике културног предела Бачке указивали су бројни планови потписани његовом руком. Чинило ми се као да ови, данас већ давно заборављени планови, нама истраживачима из Србије поново сведоче о херојским временима пионира, просветитеља, авантуриста, колониста који су у Војводини желели да оставе свој печат”, наводи др Мирјана Ђекић.

Изложба траје до 21. априла.