INTERVJU: JELENA ZELINSKA, KNJIŽEVNICA: „Poslednji Rusi viđeni su u Beogradu“

Povod za nastanak romana bilo je uzbudljivo otkriće arhivskih dokumenata stvarne osobe - jugoslovenskog kompozitora ruskog porekla Alekseja Butakova, pripadnika bele emigracije koji je u Beograd dospeo kao dete i potom postao istaknut akter kulturnog života u periodu između dva svetska rata. 

Povlačeći paralele između dva perioda, ukrštajući romanenskno i dokumentarno, Jelena Zelinska plete narativno uzbudljiv i važan roman.

Šta vam je prvo privuklo pažnju u arhivskim materijalima Alekseja Butakova? 

– Sve u vezi sa ovom pričom bilo je neobično: otkriće arhive, kolekcija dokumenata u staroj kutiji: posteri, pisma na tri jezika – ruskom, srpskom i nemačkom, dnevnik sa muzičkim notama. Ali najsnažniji utisak, bukvalno kao udarac u srce, ostavio je natpis na koricama ove male smeđe knjige: Nirnberg, 1943, kasarna broj 6. Bilo je kao pismo iz prošlosti, upućeno lično meni. Muzičar, emigrant, oficir – Aleksej Butakov kao da mi je predao svoje najdragocenije imanje – stvaralačko nasleđe stvoreno u neljudskim uslovima. Moja prva pomisao ipak nije bila o romanu. Bila je to pomisao da moram da vratim ovu muziku iz zaborava – slušaocima. O romanu sam počela ozbiljno da razmišljam kasnije: kada je počeo rat, kada sam videla novi talas ruske emigracije na Balkanu. Tada sam se zapitala: koja je dužnost ruskog pisca danas? I odgovorila sam: da svedoči o onome što vidi i gde se nalazi. Tako sam počela da pišem savremeni deo romana. I to se prirodno spojilo sa istorijskim događajima koje sam proučavala istražujući život kompozitora Alekseja Butakova.

Ako govorimo šire o beloj emigraciji između dva svetska rata – šta je to što vam je zanimljivo u ovom istorijskom kontekstu, to jest odnosu između Srba i Rusa u tom periodu? Kako vidite doprinos tadašnje ruske emigracije srpskoj kulturi?

– Sudbina bele emigracije između dva rata je bukvalno 15-20 godina koje su im date za srećan život. Uspeli su da obnove svoje propale živote, stvarali su, gradili, voleli... Pronašli su svoje mesto na Balkanu, postali deo društva. To su, na kraju krajeva, bile zlatne godine za Beograd, godine njegovog kulturnog razvoja. I bela emigracija se prirodno pridružila ovom procesu. To simbolizuju ne samo prelepe zgrade koje su ruski arhitekti izgradili na ulicama Beograda, već i veličanstvena zgrada Narodnog pozorišta, čijem su stvaranju emigranti dali ogroman doprinos. Bele izbeglice su ovde u Jugoslaviji naišle na velikodušnost i podršku, a to je koristilo svima. Ruski lekari su otvorili bolnice, kao na primer u Pančevu, stvorili sistem muzičkog obrazovanja dece, kao na primer u Crnoj Gori, u Herceg Novom, predavali su na univerzitetu, gradili železnicu, služili vojsku.

U romanu govorite i o današnjoj emigraciji - šta vam je bilo bitno da istaknete u odnosu između „stare“ i „nove“ emigracije? Koje su to dileme i suočavanja sa kojima su se susretale obe generacije Rusa u Srbiji?

– Teško je autoru da proceni sudbinu svog romana, ali ću jedno reći sa sigurnošću: ovo je prvi roman o modernoj ruskoj emigraciji i on će svakako svedočiti o događajima iz prve dve godine rata. Gotovo odmah sam shvatila da su ovi takozvani talasi ruske emigracije – sadašnji se smatra petim, prema nauci – jedinstveni tok ruskog bekstva, koji ponekad jenjava, pa se ponovo javlja sa novom snagom. Glavno pitanje: zašto, skoro svakih 20 godina, Rusija proteruje sloj za slojem mladih, aktivnih, obrazovanih ljudi?

Postoji mnogo sličnosti između prvog i sadašnjeg talasa, pre svega duh izgnanstva, gubitka, čežnja za propalim životom, duh poraza... Ali postoji i nešto novo. Beli emigranti su sedeli na svojim koferima, očekujući da će se boljševički režim svakog trenutka srušiti i da će se vratiti u domovinu na belom konju. Čak su i poznatu crkvu Svete Trojice sagradili bez temelja – zašto bi se mučili, išli su u pohod na proleće? Današnji emigranti nisu toliko naivni. Većina njih razume da ne treba da čekaju, već da grade svoje živote na novom mestu. Zanimljiva činjenica: beli emigranti gotovo da nisu imali dece, dok današnje mlade porodice već imaju decu ovde u Beogradu. 

U romanu sugerišete da su „poslednji Rusi u Beogradu“ zapravo oni koji su bili deo bele emigracije; nakon čega je došlo vreme Sovjeta. Da li ono što je „esencijalno rusko“ vidite i u današnjoj emigraciji? Ili je to neki novi senzibilitet – kulturni, životni – koji nema previše veze sa onim nekadašnjim?

– Naslov romana - Poslednji Rusi... često pokreće pitanja. U samom tekstu, o tome raspravljaju tri lika: prvo balerina Ana Pavlova, zatim sovjetski oficir ratni zarobljenik, i na kraju - sam glavni lik, Aleksej Butakov, jedan od poslednjih Rusa viđenih u Beogradu. Kome su savremeni ruski emigranti bliži - tim Belima, ili Sovjetima, sa njihovim specifičnim sovjetskim jezikom i konceptima? Po mom mišljenju, ovo je potpuno nova pojava. Pre oko 10 godina, zvali smo ih „neispaljena generacija“ - prvi Rusi koji su odrasli u slobodnoj Rusiji, bez cenzure, bez hapšenja neistomišljenika, u zemlji orijentisanoj ka mirnom životu i evropskom razvoju. Ispostavili su se nepotrebnima u sopstvenoj zemlji. Šta će se sa njima desiti - pokazaće vreme. Ruska emigracija je sada prevelika – i to je primetno čak i ovde u Srbiji i Crnoj Gori – da bi njena sudbina prošla nezapaženo.

Šta je to što biste najviše voleli da srpska publika prepozna i doživi u vašem romanu?

– Roman je objavljen na ruskom jeziku 2024. godine od strane ruske izdavačke kuće u Berlinu i već je doživeo dva izdanja. Postao je bestseler u ruskim prodavnicama na Balkanu. Sada je objavljen i u srpskom prevodu. Ovo je za mene veoma važan događaj. Želela sam da srpski čitalac iznutra vidi stanje ruskog čoveka koji mu je iznenada postao komšija. 

N. Marković