ИНТЕРВЈУ: ЈЕЛЕНА ЗЕЛИНСКА, КЊИЖЕВНИЦА: „Последњи Руси виђени су у Београду“

Повод за настанак романа било је узбудљиво откриће архивских докумената стварне особе - југословенског композитора руског порекла Алексеја Бутакова, припадника беле емиграције који је у Београд доспео као дете и потом постао истакнут актер културног живота у периоду између два светска рата. 

Повлачећи паралеле између два периода, укрштајући романенскно и документарно, Јелена Зелинска плете наративно узбудљив и важан роман.

Шта вам је прво привукло пажњу у архивским материјалима Алексеја Бутакова? 

– Све у вези са овом причом било је необично: откриће архиве, колекција докумената у старој кутији: постери, писма на три језика – руском, српском и немачком, дневник са музичким нотама. Али најснажнији утисак, буквално као ударац у срце, оставио је натпис на корицама ове мале смеђе књиге: Нирнберг, 1943, касарна број 6. Било је као писмо из прошлости, упућено лично мени. Музичар, емигрант, официр – Алексеј Бутаков као да ми је предао своје најдрагоценије имање – стваралачко наслеђе створено у нељудским условима. Моја прва помисао ипак није била о роману. Била је то помисао да морам да вратим ову музику из заборава – слушаоцима. О роману сам почела озбиљно да размишљам касније: када је почео рат, када сам видела нови талас руске емиграције на Балкану. Тада сам се запитала: која је дужност руског писца данас? И одговорила сам: да сведочи о ономе што види и где се налази. Тако сам почела да пишем савремени део романа. И то се природно спојило са историјским догађајима које сам проучавала истражујући живот композитора Алексеја Бутакова.

Ако говоримо шире о белој емиграцији између два светска рата – шта је то што вам је занимљиво у овом историјском контексту, то јест односу између Срба и Руса у том периоду? Како видите допринос тадашње руске емиграције српској култури?

– Судбина беле емиграције између два рата је буквално 15-20 година које су им дате за срећан живот. Успели су да обнове своје пропале животе, стварали су, градили, волели... Пронашли су своје место на Балкану, постали део друштва. То су, на крају крајева, биле златне године за Београд, године његовог културног развоја. И бела емиграција се природно придружила овом процесу. То симболизују не само прелепе зграде које су руски архитекти изградили на улицама Београда, већ и величанствена зграда Народног позоришта, чијем су стварању емигранти дали огроман допринос. Беле избеглице су овде у Југославији наишле на великодушност и подршку, а то је користило свима. Руски лекари су отворили болнице, као на пример у Панчеву, створили систем музичког образовања деце, као на пример у Црној Гори, у Херцег Новом, предавали су на универзитету, градили железницу, служили војску.

У роману говорите и о данашњој емиграцији - шта вам је било битно да истакнете у односу између „старе“ и „нове“ емиграције? Које су то дилеме и суочавања са којима су се сусретале обе генерације Руса у Србији?

– Тешко је аутору да процени судбину свог романа, али ћу једно рећи са сигурношћу: ово је први роман о модерној руској емиграцији и он ће свакако сведочити о догађајима из прве две године рата. Готово одмах сам схватила да су ови такозвани таласи руске емиграције – садашњи се сматра петим, према науци – јединствени ток руског бекства, који понекад јењава, па се поново јавља са новом снагом. Главно питање: зашто, скоро сваких 20 година, Русија протерује слој за слојем младих, активних, образованих људи?

Постоји много сличности између првог и садашњег таласа, пре свега дух изгнанства, губитка, чежња за пропалим животом, дух пораза... Али постоји и нешто ново. Бели емигранти су седели на својим коферима, очекујући да ће се бољшевички режим сваког тренутка срушити и да ће се вратити у домовину на белом коњу. Чак су и познату цркву Свете Тројице саградили без темеља – зашто би се мучили, ишли су у поход на пролеће? Данашњи емигранти нису толико наивни. Већина њих разуме да не треба да чекају, већ да граде своје животе на новом месту. Занимљива чињеница: бели емигранти готово да нису имали деце, док данашње младе породице већ имају децу овде у Београду. 

У роману сугеришете да су „последњи Руси у Београду“ заправо они који су били део беле емиграције; након чега је дошло време Совјета. Да ли оно што је „есенцијално руско“ видите и у данашњој емиграцији? Или је то неки нови сензибилитет – културни, животни – који нема превише везе са оним некадашњим?

– Наслов романа - Последњи Руси... често покреће питања. У самом тексту, о томе расправљају три лика: прво балерина Ана Павлова, затим совјетски официр ратни заробљеник, и на крају - сам главни лик, Алексеј Бутаков, један од последњих Руса виђених у Београду. Коме су савремени руски емигранти ближи - тим Белима, или Совјетима, са њиховим специфичним совјетским језиком и концептима? По мом мишљењу, ово је потпуно нова појава. Пре око 10 година, звали смо их „неиспаљена генерација“ - први Руси који су одрасли у слободној Русији, без цензуре, без хапшења неистомишљеника, у земљи оријентисаној ка мирном животу и европском развоју. Испоставили су се непотребнима у сопственој земљи. Шта ће се са њима десити - показаће време. Руска емиграција је сада превелика – и то је приметно чак и овде у Србији и Црној Гори – да би њена судбина прошла незапажено.

Шта је то што бисте највише волели да српска публика препозна и доживи у вашем роману?

– Роман је објављен на руском језику 2024. године од стране руске издавачке куће у Берлину и већ је доживео два издања. Постао је бестселер у руским продавницама на Балкану. Сада је објављен и у српском преводу. Ово је за мене веома важан догађај. Желела сам да српски читалац изнутра види стање руског човека који му је изненада постао комшија. 

Н. Марковић