IZAŠAO PRVI ALBUM NOVOSADSKOG BENDA „JOLLY LITTLE BUNCH” „Mala vesela družina” osvaja alternativnu scenu

Bez podrške velikih promoterskih kuća, sve drže u sopstvenim rukama, od organizacije do komunikacije sa publikom i posla ima preko glave, ali, kako kažu, to je deo igre koji podjednako iscrpljuje i zabavlja.

Nedavno su objavili svoj prvi album, a sve je počelo od Dragutina Šukovića Šuleta, gitariste, pevača i osnivača benda, koji priznaje da je u jednom trenutku jednostavno presekao. 

– Posle saradnji sa različitim pevačima koje nisu dale rezultat, odlučio sam da sam stanem za mikrofon. U početku je bilo katastrofalno, ali je odluka ostala. Ako mogu Nik Kejv i Mik Džeger, mogu i ja – kroz smeh nam priča Šule. 

Iz te sirove odluke počela je potraga za ljudima koji će razumeti isti zvuk. Prvo se priključio klavijaturista Dimitrije, zatim je usledila dugotrajna potraga za ritam sekcijom. Bubnjar Nikola Vučetić stigao je sa rezervom, bar na početku. 

– Upozorio nas je da neće moći u potpunosti da se posveti ovom projektu. Nije prošlo dugo vremena, „navukao” se na priču koja je očigledno rasla i dobijala pravi oblik – kaže Šuković.

Basista je, međutim, stigao gotovo filmski, u poslednjem trenutku. Neposredno pred prvu svirku u Crnoj kući, tadašnji član ih napušta zbog „sigurnije tezge”. Ispostavilo se da je to bio prelomni trenutak. Na Dimitrijevu preporuku, u bend dolazi Marko Vanović Ramon i ostaje. „Ako vam ja odsviram ovu svirku, nema vraćanja na staro”, rekao je tada i do danas se ispostavilo da je bio u pravu. Ramon danas taj trenutak opisuje kao prepoznavanje. Pet pesama bilo je dovoljno da oseti da je reč o nečemu drugačijem. 

– Preslušao sam te pesme, uživao sam dok sam ih svirao u Crnoj kući, jer je ovo drugačije od bilo čega drugog što sam do sada iskusio. Pomislio sam da je ovo je umetnost koju moram da „cepam”. Prvi materijal snimljen je u studiju „Blejz”, a imali smo i promociju, koja je održana u nekadašnjem kultnom prostoru u Kineskoj četvrti kod Firčija – rekao je Ramon.

Ipak, ono što danas čini okosnicu njihovog zvuka nastalo je van grada, u Šuletovoj kući u Zmajevu, tokom dva intenzivna vikenda rada. 

– Prelomili smo i otišli u Zmajevo, tamo smo složili nove pesme, otišli nazad u studio „Blejz” i krenuli sa snimanjem. Definisan je pravac, udaren temelj za album koji je, iako započet još 2020. godine, svetlost dana ugledao tek u aprilu ove godine – kaže basista Vanović.

Na albumu se nalazi ukupno 13 pesama, pet inicijalnih i osam nastalih u Zmajevu, a svoj zvuk bend opisuje kao „rok multižanr”, ili kako ga nazivaju „diskomenson”. Marko nam objašnjava da se radi o elementima Merlin Mensona sa jedne strane, i disko žanra sa druge, odnosno to je spoj sirove energije i plesnih elemenata, sa širokim rasponom različitih uticaja između. Proces stvaranja nije bez tenzija, ali Šule tvrdi da su pravila jasna – nema ega.

– Ako nešto ne valja, kaže se. Kada sam i sam donosio neke elemente, prvi ću reći da je užas ako ne funkcioniše – kaže Šule, i upravo je možda ta vrsta unutrašnje discipline održala bend kompaktnim.

Ime benda, koje danas zvuči kao manifest, nastalo je spontano, a Šuleta je inspirisala knjiga o Džejmsu Bondu, u kojoj je on jednu kriminalnu grupu nazvao upravo „Jolly little bunch”. Tako je nastala „Mala vesela družina”, jednostavna, a snažna, upravo kakvi i jesu.

A prve potvrde za njihov trud stigle su i sa velikih bina. Ramon objašnjava da su im nastupi na festivalu „Borders of Rock” u Rumuniji i pobeda na 14. Beogradskom autorskom rok festivalu, otvorili vrata ka novoj publici. „Kad kažemo ko smo, ljudi sada znaju”, sa ponosom ističe Marko. 

Paralelno sa tim, rade na novim pesmama i već ih testiraju pred užom publikom, a reakcije su, tvrde, ohrabrujuće, što im daje dodatni vetar u leđa.

Osim muzike, „Jolly Little Bunch” pokazuje i drugu stranu – onu ljudsku. Bez razmišljanja su prihvatili učešće na humanitarnim koncertima, svirajući za pomoć i za našu koleginicu Branku Pavković koja se bori sa teškom bolešću, ali i na lokalnim događajima u novosadskim kvartovima poput onog u Bronksu na Limanu dva, a na kom će i ove godine rado svirati.

I dok se pripremaju za nove nastupe i promociju svog prvog albuma među kojima je i najavljena svirka u Dubrovniku, jasno je da „Jolly Little Bunch” više nije samo lokalna priča. Oni su bend koji je svoje mesto izborio polako, ali čvrsto, bez prečica, ali sa jasnim identitetom. Za njih, muzika je, kako sami kažu, „druga najnebitnija najbitnija stvar na svetu”. I upravo u toj kontradikciji leži razlog zbog kog ih vredi slušati.

Ipak, uprkos vidljivom zamahu, bend i dalje funkcioniše potpuno nezavisno. Produkcija, promocija, organizacija, sve je u njihovim rukama. Trenutno su u potrazi za promoterskim kućama koje bi podržale dalji razvoj, verujući da se prave saradnje ne traže po svaku cenu, već se dese onda kada muzika dođe do onih koji umeju da je prepoznaju. Možda baš negde između naredne probe i sledeće bine, njihov zvuk pronađe put do pravih ušiju, onih koje znaju da prepoznaju trenutak kada jedna „mala vesela družina” prerasta u ozbiljnu priču.

Ivana Bakmaz