ИЗАШАО ПРВИ АЛБУМ НОВОСАДСКОГ БЕНДА „JOLLY LITTLE BUNCH” „Мала весела дружина” осваја алтернативну сцену

Без подршке великих промотерских кућа, све држе у сопственим рукама, од организације до комуникације са публиком и посла има преко главе, али, како кажу, то је део игре који подједнако исцрпљује и забавља.

Недавно су објавили свој први албум, а све је почело од Драгутина Шуковића Шулета, гитаристе, певача и оснивача бенда, који признаје да је у једном тренутку једноставно пресекао. 

– После сарадњи са различитим певачима које нису дале резултат, одлучио сам да сам станем за микрофон. У почетку је било катастрофално, али је одлука остала. Ако могу Ник Кејв и Мик Џегер, могу и ја – кроз смех нам прича Шуле. 

Из те сирове одлуке почела је потрага за људима који ће разумети исти звук. Прво се прикључио клавијатуриста Димитрије, затим је уследила дуготрајна потрага за ритам секцијом. Бубњар Никола Вучетић стигао је са резервом, бар на почетку. 

– Упозорио нас је да неће моћи у потпуности да се посвети овом пројекту. Није прошло дуго времена, „навукао” се на причу која је очигледно расла и добијала прави облик – каже Шуковић.

Басиста је, међутим, стигао готово филмски, у последњем тренутку. Непосредно пред прву свирку у Црној кући, тадашњи члан их напушта због „сигурније тезге”. Испоставило се да је то био преломни тренутак. На Димитријеву препоруку, у бенд долази Марко Вановић Рамон и остаје. „Ако вам ја одсвирам ову свирку, нема враћања на старо”, рекао је тада и до данас се испоставило да је био у праву. Рамон данас тај тренутак описује као препознавање. Пет песама било је довољно да осети да је реч о нечему другачијем. 

– Преслушао сам те песме, уживао сам док сам их свирао у Црној кући, јер је ово другачије од било чега другог што сам до сада искусио. Помислио сам да је ово је уметност коју морам да „цепам”. Први материјал снимљен је у студију „Блејз”, а имали смо и промоцију, која је одржана у некадашњем култном простору у Кинеској четврти код Фирчија – рекао је Рамон.

Ипак, оно што данас чини окосницу њиховог звука настало је ван града, у Шулетовој кући у Змајеву, током два интензивна викенда рада. 

– Преломили смо и отишли у Змајево, тамо смо сложили нове песме, отишли назад у студио „Блејз” и кренули са снимањем. Дефинисан је правац, ударен темељ за албум који је, иако започет још 2020. године, светлост дана угледао тек у априлу ове године – каже басиста Вановић.

На албуму се налази укупно 13 песама, пет иницијалних и осам насталих у Змајеву, а свој звук бенд описује као „рок мултижанр”, или како га називају „дискоменсон”. Марко нам објашњава да се ради о елементима Мерлин Менсона са једне стране, и диско жанра са друге, односно то је спој сирове енергије и плесних елемената, са широким распоном различитих утицаја између. Процес стварања није без тензија, али Шуле тврди да су правила јасна – нема ега.

– Ако нешто не ваља, каже се. Када сам и сам доносио неке елементе, први ћу рећи да је ужас ако не функционише – каже Шуле, и управо је можда та врста унутрашње дисциплине одржала бенд компактним.

Име бенда, које данас звучи као манифест, настало је спонтано, а Шулета је инспирисала књига о Џејмсу Бонду, у којој је он једну криминалну групу назвао управо „Jolly little bunch”. Тако је настала „Мала весела дружина”, једноставна, а снажна, управо какви и јесу.

А прве потврде за њихов труд стигле су и са великих бина. Рамон објашњава да су им наступи на фестивалу „Borders of Rock” у Румунији и победа на 14. Београдском ауторском рок фестивалу, отворили врата ка новој публици. „Кад кажемо ко смо, људи сада знају”, са поносом истиче Марко. 

Паралелно са тим, раде на новим песмама и већ их тестирају пред ужом публиком, а реакције су, тврде, охрабрујуће, што им даје додатни ветар у леђа.

Осим музике, „Jolly Little Bunch” показује и другу страну – ону људску. Без размишљања су прихватили учешће на хуманитарним концертима, свирајући за помоћ и за нашу колегиницу Бранку Павковић која се бори са тешком болешћу, али и на локалним догађајима у новосадским квартовима попут оног у Бронксу на Лиману два, а на ком ће и ове године радо свирати.

И док се припремају за нове наступе и промоцију свог првог албума међу којима је и најављена свирка у Дубровнику, јасно је да „Jolly Little Bunch” више није само локална прича. Они су бенд који је своје место изборио полако, али чврсто, без пречица, али са јасним идентитетом. За њих, музика је, како сами кажу, „друга најнебитнија најбитнија ствар на свету”. И управо у тој контрадикцији лежи разлог због ког их вреди слушати.

Ипак, упркос видљивом замаху, бенд и даље функционише потпуно независно. Продукција, промоција, организација, све је у њиховим рукама. Тренутно су у потрази за промотерским кућама које би подржале даљи развој, верујући да се праве сарадње не траже по сваку цену, већ се десе онда када музика дође до оних који умеју да је препознају. Можда баш негде између наредне пробе и следеће бине, њихов звук пронађе пут до правих ушију, оних које знају да препознају тренутак када једна „мала весела дружина” прераста у озбиљну причу.

Ивана Бакмаз