okoTVoko: Tra, la, la

Ali i na samom odlasku svoje karijere, izazvala je buru na mrežama jer je izjavila da voli Tita, ali i da je Tito voleo nju. Napali su je jezikom mržnje sa koca i konopca, jer ta, kao i reč Jugoslavija,  zabranjena. 

U pristojnim društvima se ne vređaju dive, imaju pravo na mišljenje, pa i da se sećaju, poput nje - da je živela 42 godine u srećnoj zemlji. Da parafraziram Miljenka Jergovića: „Čovek koji se ne seća je niko, a čovek koji se lažno seća je nitkov”. I sve što je radila tokom karijere, hitova koje je imala, poteza koje je pravila, uvek je bilo patosa. 

Čuveni novinar Pero Zlatar me je zamolio da vodim pres konferenciju na SPENS-u 2011. godine. Posle toga usledio je istorijski dolazak Tereze Kesovije na RTV-u „Novosadske razglednice”. Mislili smo da će njen dolazak na TV NS posle svega biti problem, ali nije. 

Setio sam se samo neprijatne scene pred „Amidži šou” kako Jelena Karleuša popreko gleda Terezu, bez poštovanja, jer zna se ko je diva na ružičastoj televiziji. Tad sam već znao kud plovi naš medijski brod. Sećam se slike iz „Duge” kako se golišavi rezervista i novinar kupao u njenom bazenu, tad prvih put videh golišavog muškarca u jednim novinama gde mu se video dlakavi pimpek. 

Tad je počelo poniženje ozbiljnog novinarstva. Znam šta je tada Tereza izjavljivala ljuta i ponižena. Rekla pa porekla. Ali, tražila je od tamošnje javnosti da je njeno pravo da peva u Beogradu pesmu „Prijatelji stari, gde ste”. 

I sećam se svojih drugara iz Makarske koji su rekli da je njihovo pravo da idu u Novi Sad, ali nije i njeno, jer je svašta izjavljivala. Jer ona je žena drame i afekta. Uđe u publiku, padnu joj minđuše i osvoji Prokurative, pozornicu na kojoj se tradicionalno održava „Splitski festival”  zabavne muzike. 

U Novom Sadu pevala je dva i po sata bez prestanka. Bilo mi je fascinantno kako izvlači nogu iz cipele sa velikim štiklicama i kako posle ponovo vraća dugu nogu na štiklice. Tereza Kesovija je neko ko je uvek delio javno mnjenje i to sebi jedna megazvezda može da dozvoli.

Priča o njenoj karijeri govori o tome gde smo živeli i šta smo izgubili. Jako je lepa priča ispričana kod Ace Stankovića u emisiji „Nedeljom u dva”. Ispričala je kako su njoj i Arsenu Dediću roditelji prodali svinju da bi im kupili flautu. 

Tereza je osvojila „Parisku olimpiju”, dva puta bila na „Evroviziji” i jedina je koja je predstavljala neku stranu zemlju, a potom i Jugoslaviju pesmom „Muzika i ti”. Ona je 1966. godine na „Evroviziji” predstavljala čak i Monako, a u žiriju je sedela jedna Grejs Keli. 

Život Tereze Kesovije zaslužuje da se ekranizuje kao dokumentarac, igrani film ili TV serija. A njen životni moto bi mogao da bude „Sutra je novi dan” kao i pesma koju je pevala na MESAM-u na tekst Željka Sabora. Neka nova deca pevaće „Moja poslednja i prva ljubavi”, ali tako bogat život, karijeru i diskografiju kao Tereza Kesovija niko neće imati. A što to da interesuje tabloidne medije koji su ionako površni i „tra, la, la”?! 

Aleksandar Filipović