окоТВоко: Тра, ла, ла

Али и на самом одласку своје каријере, изазвала је буру на мрежама јер је изјавила да воли Тита, али и да је Тито волео њу. Напали су је језиком мржње са коца и конопца, јер та, као и реч Југославија,  забрањена. 

У пристојним друштвима се не вређају диве, имају право на мишљење, па и да се сећају, попут ње - да је живела 42 године у срећној земљи. Да парафразирам Миљенка Јерговића: „Човек који се не сећа је нико, а човек који се лажно сећа је нитков”. И све што је радила током каријере, хитова које је имала, потеза које је правила, увек је било патоса. 

Чувени новинар Перо Златар ме је замолио да водим прес конференцију на СПЕНС-у 2011. године. После тога уследио је историјски долазак Терезе Кесовије на РТВ-у „Новосадске разгледнице”. Мислили смо да ће њен долазак на ТВ НС после свега бити проблем, али није. 

Сетио сам се само непријатне сцене пред „Амиџи шоу” како Јелена Карлеуша попреко гледа Терезу, без поштовања, јер зна се ко је дива на ружичастој телевизији. Тад сам већ знао куд плови наш медијски брод. Сећам се слике из „Дуге” како се голишави резервиста и новинар купао у њеном базену, тад првих пут видех голишавог мушкарца у једним новинама где му се видео длакави пимпек. 

Тад је почело понижење озбиљног новинарства. Знам шта је тада Тереза изјављивала љута и понижена. Рекла па порекла. Али, тражила је од тамошње јавности да је њено право да пева у Београду песму „Пријатељи стари, где сте”. 

И сећам се својих другара из Макарске који су рекли да је њихово право да иду у Нови Сад, али није и њено, јер је свашта изјављивала. Јер она је жена драме и афекта. Уђе у публику, падну јој минђуше и освоји Прокуративе, позорницу на којој се традиционално одржава „Сплитски фестивал”  забавне музике. 

У Новом Саду певала је два и по сата без престанка. Било ми је фасцинантно како извлачи ногу из ципеле са великим штиклицама и како после поново враћа дугу ногу на штиклице. Тереза Кесовија је неко ко је увек делио јавно мњење и то себи једна мегазвезда може да дозволи.

Прича о њеној каријери говори о томе где смо живели и шта смо изгубили. Јако је лепа прича испричана код Аце Станковића у емисији „Недељом у два”. Испричала је како су њој и Арсену Дедићу родитељи продали свињу да би им купили флауту. 

Тереза је освојила „Париску олимпију”, два пута била на „Евровизији” и једина је која је представљала неку страну земљу, а потом и Југославију песмом „Музика и ти”. Она је 1966. године на „Евровизији” представљала чак и Монако, а у жирију је седела једна Грејс Кели. 

Живот Терезе Кесовије заслужује да се екранизује као документарац, играни филм или ТВ серија. А њен животни мото би могао да буде „Сутра је нови дан” као и песма коју је певала на МЕСАМ-у на текст Жељка Сабора. Нека нова деца певаће „Моја последња и прва љубави”, али тако богат живот, каријеру и дискографију као Тереза Кесовија нико неће имати. А што то да интересује таблоидне медије који су ионако површни и „тра, ла, ла”?! 

Александар Филиповић