(NE)ZABORAVLJENI
NEVEROVATAN PAR: ONA OLIMPIJSKA ŠAMPIONKA, ON PARTIZANOV AS Mirjana i Vladimir Vermezović sabirali su trofeje u porodičnom gnezdu
Kada se svetla reflektora ugase i kada pred dojučerašnjim sportistima ostane ogoljen svakodnevni život, neki od njih to iskustvo dožive prilično traumatično, dok se oni drugi, rekli bismo, obraduju mogućnosti da počnu da žive uobičajene dane, posvećene porodici i obavezama za koje do tada, jednostavno, nisu imali vremena.
I to ne zbog toga što to nisu želeli, već prosto zato što vrhunski sport zahteva i troši čitavog čoveka. Bez izuzetaka.
Nekadašnja sjajna i trofejna rukometašica naše zemlje, u devojačkim danima poznata pod imenom Mirjana Đurica, a uz nju i njen suprug, bivši fudbalski as Vladimir Vermezović, pronašli su vlastiti sklad. Žive u Beogradu, čini se mirnim, ali i aktivnim životom, radujući se, zajedno s brojnim prijateljima, svakom novom danu i svemu onom što on donosi.
Od pre nešto više od godinu dana postali su i baka i deda unuki Lani, koju su im podarili sin Luka i snaja Aleksandra, što im je, kako nam je Mirjana posebno naglasila, oplemenilo svakodnevnicu.
– Rođena sam 1961. u Stanišiću, pored Sombora, otac mi je bio službenik, dok je majka bila domaćica. Imam i stariju sestru Ljiljanu, čije je udato prezime Pruginić i ona danas živi u tom gradu u Bačkoj. Sport me je, kao i većinu ostale dece, rano privukao, pa sam već u osnovnoj školi krenula redovno na rukometne treninge. Tim sportom je sve devojčice iz moje generacije zarazio naš tadašnji nastavnik fizičkog Mihalj Pinter, i to kroz igru „između četiri vatre“. Izabrao nas je potom u rukometnu sekciju, u kojoj smo počele da pravimo prve zapažene rezultate i plasirale smo se na Školsku olimpijadu u Zrenjaninu, 1974. godine, na kojoj smo osvojile drugo mesto.
Medalje na SOŠOV-u iz ruku Mare Torti
Naša ženska reprezentacija osvojila je zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu za rukometašice u našoj zemlji, čije je finale, sada već davne 1973. godine, održano u beogradskoj dvorani „Pionir“.
„Naravno da smo, kroz TV prenose, pratile sve utakmice našeg državnog tima”, priseća se Mirjana. „Između ostalih devojaka, prepoznatljiva po kvalitetu igre bila je Mara Torti i svi su u to vreme za nju znali. E, sad, kada smo godinu dana kasnije mi osvojile srebrnu medalju na SOŠOV u Zrenjaninu, odličja nam je uručila baš Mara! To je bilo nešto nestvarno, nešto što ćemo pamtiti za čitav život i tu smo se konačno ’inficirali’ rukometom.”
Sasvim logičan sled okolnosti bio je taj da se, posle osvojenog srebra u Zrenjaninu, u Stanišiću oformio ženski rukometni klub.
– Nedugo potom, međutim, moji su sazidali kuću u Somboru, pa smo prešli u taj grad. Nastavila sam treniram u ondašnjem klubu „Vesna“, čiji je sponzor bila istoimena firma koja se bavila proizvodnjom trikotaže. Iako su i pre toga zvali nas nekoliko devojčica iz Stanišića da pređemo u njihove redove, nikome to nije padalo na pamet. U tom trenutku je, što se barem mene tiče, to postala neminovnost i moj prelazak u „Vesnu“ poklopio se s dolaskom Josipa Samardžije i njegove supruge iz Podrvke u Sombor, gde su radili kao profesori fizičkog, ali i trenirali rukometašice. Tada je on napravio lepu selekciju, za koju je bilo puno kandidata, jer smo sve mi bile rođene van grada, bile smo deca sa sela, odrasla napolju. Odmah smo počele da pravimo lepe rezultate, a ja sam, već posle godinu dana bila u prvom timu, a dva godine kasnije igrale smo i kvalifikacije za ulazak u Prvu ligu.
Dobre igre i talenat koji je pokazivala Mirjani su trasirali put ka reprezentativnim selekcijama, s kojima će, u godinama koje su nailazile, ostvariti fenomenalne uspehe.
– Kao „Vesna“, tri puta smo učestvovale na finalnom turniru juniorskog prvenstva nekadašnje Jugoslavije i sva tri puta bile smo najbolje, a ja sam dva puta proglašavana i za najbolju igračicu. Pre toga već sam nastupala za pionirsku i juniorsku selekciju Vojvodine, odnosno Srbije, a onda je usledio i poziv za juniorsku reprezentaciju Jugoslavije. Već sa 16 godina bila sam deo tima koji je u toj konkurenciji, na Svetskom prvenstvu u Rumuniji, osvojio zlatnu medalju, iako nisam tada puno igrala. Međutim, bio je to normalan razvojni put. Na sledećem SP u Kanadi, bile smo srebrne, gro tima činile su devojke rođene 1961, a među njima bile smo, između ostalih, Svetlana Anastasovski Obućina, Rada Savić, Olga Pejović, Zita Galic, ja i da ne ređam dalje.
Sa Zitom Galic – neverovatna priča
Ne tako davno, kada smo za (Ne)zavboravljene pravili priču sa Zitom Galic, nekadašnja sjajna golgeterka kazala nam je da se sa Mirjanom Đuricom Vermezović poznaje od detinjih dana, kada su se međusobno lagale o tome koliko koja od njih ima godina.
„To je zaista neverovatna priča, jer se znamo od kada smo bile još deca”, potvrdila je Mirjana. „Naše poznanstvo datira od njene i moje prve zvanične utakmice, tokom koje smo pričale na terenu, a, evo, družimo se jako lepo i dan-danas. Naše prijateljstvo smo razvijale i kroz reprezentativne selekcije, u kojima smo se, takođe, pratile u stopu.”
Dobar glas daleko se čuje, kaže naš narod, pa je Mirjana Đurica dobila, posle učešća na trećem juniorskom SP u Prištini, poziv da debituje i u seniorskoj selekciji Jugoslavije.
– Bilo je to 1978. godine, kod selektora Vinka Kandije, koji mi je za debi izabrao utakmicu s tadašnjim Istočnim Nemicama. Sećam se da mi je tada rekao „Mala, nisam slučajno izabrao DDR“, jer se očekivala dobra utakmica, ali je, ujedno, to impliciralo i činjenicu da ću da ostvarim dobru karijeru. Tako sam, barem, u tom trenutku shvatila njegove reči.
Stvorena je tih godina osnova za jako dobar tim Jugoslavije, koji će kvalitet da potvrdi tokom osamdesetih godina prošlog veka.
– Spletom okolnosti, zbog povreda i ostanka u drugom stanju pojedinih reprezentativki, dobila sam poziv već za Olimpijadu u Moskvi, 1980. godine. Uz mene, od mlađih, tamo su bile i Ceca Anastasovski i Rada Savić. Tamo smo osvojile srebro, a već na sledećim Igrama, 1984. u Los Anđelesu, postale smo olimpijske šampionke. U međuvremenu, 1982. godine bilo je Svetsko prvenstvo u Budimpešti, na kojem smo bile treće, što je bio fenomenalan uspeh za nas. Do bronze smo stigle zahvaljujući pobedi nad Mađaricama, pred 20.000 ljudi. Danas kada se toga setim, mislim da mi je to bila i najdraža medalja. Jeste vrednija bila ona s OI, ali onakav ambijent i način na koji smo odigrale susret s domaćom selekcijom, ostali su duboko urezani u mom sećanju.
Klupska karijera
S ekipom „Vesne“, koja je prerasla u „Bane Sekulić“ iz Sombora, Mirjana Đurica je stigla do Prve savezne lige u dva navrata, a 1981.Somborke su osvojile i Kup Jugoslavije.
„Radile smo dobro, ali smo, ipak, 1983. ispale iz elite i, zbog klupske i reprezentativne karijere, prešla sam u tada veliki i moćni Radnički iz Beograda. Dok sam nosila njegov dres, osvojile smo dve ili tri titule prvaka države, dva Kupa Jugoslavije, ali, ono što je svakako najvažnije, jednom smo bile najbolje u Kupu evropskih šampiona i jednom u Kupu pobednika kupova. Bilo je tu baš lepih i dragocenih pobeda, ali sam tada, zbog pravila da pre 28. godine života ne možemo da idemo u inostranstvo, rešila da je bilo dosta s aktivnim igranjem. Vezala sam se tada za Vladimira, pa sam van granica zemlje otišla s njim, ali ne kao igračica, već kao supruga i buduća majka. Karijeru sam zvanično završila 1990. godine, kada su me zvali iz Sombora da im pomognem da ostanu u ligi i to sam prihvatila, završavajući taj deo priče tamo gde sam ga zapravo i počela.”
Ređala su se velika takmičenja u kojima je akter bila naša sagovornica.
– Loš dan na SP 1986. protiv DDR-a, uskratio nam je medalju u Holandiji i, umesto da se borimo za jednu od medalja, igrale smo samo za peto mesto. Kraj karijere obeležile su mi Olimpijske igre u Seulu, 1988, na kojima smo osvojile najgore, četvrto mesto. Tada smo savladale domaćina, selekciju Južne Koreje, a izgubile smo posle od Norveške, protiv koje smo vodile na poluvremenu... Bio je to čitav splet nesrećenih okolnosti, obećala sam sebi da o tome neću nikada da pričam, pa neću to ni sada da učinim. Uglavnom, da smo pobedile s tri gola prednosti, osvojile bismo zlato, a ovako smo bile četvrte i rešila sam posle toga da se oprostim od državnog tima – ispričala je Mirjana Đurica-Vermezović, koja je potom bila član Skupštine RSS-a, predsednica Zajednice delegata i, punih osam godina, delegat u EHF-u.
Tu smo, nažalost u manjem obimu, u priču uključili i Mirjaninog supruga, nekadašnjeg fudbalera Partizana Vladimira Vermezovića.
– Rođen sam u Beogradu, 1963, a fudbal sam počeo da treniram u Železniku, iz kojeg sam, 1977, prešao u Partizan i u njemu igrao tokom čitavog dela karijere koju sam proveo u našoj zemlji. Ni izbliza nisam imao rezultate kao što ih je imala Mirjana i to nije sporno. Ona je bila vrhunski sportista i nikada nisam bio ljubomoran na ono što je ostvarila. Bili smo mladi kada smo se upoznali 1985. godine i tada smo počeli da se zabavljamo. Nije to bila ljubav na prvi pogled, a njoj su posredovali pokojni Dragan Mance, s kojim sam bio nerazdvojan i Ema Erčić, Mirjanina drugarica. Kada su njih dvoje počeli da se zabavljaju, Ema mi je rekla da ima jednu drugaricu za mene, ali da tada nije bilo pravo vreme da me s njom upozna. Navaljivao sam, bilo je tu i problema, jer nas fudbalere pratio je glas da smo takvi - kakvi smo, precenjeni. Ipak, bili smo u društvu sportista i sve je na kraju krenulo u pravom smeru. Jedino mi je žao što se Mirjana nije oprobala i u inostranstvu, pošto je u Jugoslaviji osvojila sve što se moglo osvojiti, izuzev titule seniorskog prvaka sveta. Bila je prirodni talenat, dok sam je, opet, bio samo veliki radnik.
Beograd ume da samelje mlade ljude
Kao dečak koji je rođen u Železniku, Vladimir Vermezović nikada nije imao problem s velikim gradom kakav je Beograd.
„Dobro sam uvek znao što ovaj grad može da prouzrokuje kod mladih ljudi, koji sa strane dođu u njega. Zbog toga sam imao razumevanja za dečake koji sa strane dođu ovamo i trudio sam se da im na svaki način pomognem da se u Beogradu što bolje snađu. Znao sam da, ako te on uzme pod svoje, ume da te samelje za samo šest meseci i onda ti više ništa ne vredi talenat koji prirodno imaš. Morali su da prihvate da svaki dan budu u novinama i u ostalim medijima, da se nose s tim pritiskom kako treba, jer, u suprotnom, nije bilo koristi ni za tu decu, ali ni za klub, kakav je Partizan.”
Naastavio je Vermezović s blic osvrtom na vlasitu karijeru, prvo igračku, a potom i trenersku,
– Upisao sam 10 utakmica za mladu i dve za seniorsku reprezentaciju Jugoslavije, a fudbal je tih godina kod nas bio sport broj jedan. Danas, kada o tome razmišljam, možda sam mogao i više da postignem, ali tako je – kako je. Igrao sam u Španiji, pa se ćerka Sara rodila tamo 1989, dok sam bio u Sportingu iz Hihona, igrao sam i u Slamanki, a sin Luka rodio nam se u Grčkoj 1994. godine, dok sam nosio dres Panioniosa. Karijeru sam završio u nemačkom Hanoveru.
Po završetku igračke, Vlada je počeo da stvara i trenersku karijeru.
– U pauzi između boravka u Grčkoj i Nemačkoj, upisao sam Višu trenersku školu u Novom Sadu, kod profesora dr Mike Radosava. Bio sam potom u drugoj generaciji za UEFA PRO licencu i u posao sam počeo da ulazim volontirajući kod Nikice Klinčarskog, radeći s petlićima i pionirima crno-belih. Jedini sam trener u istoriji kluba koji je dva i po godine volontirao, pre nego što sam, 2004. godine, pruzeo prvi tim. U toj sezoni osvojili smo titulu, bez poraza, a stigli smo i do osmine finala u ondašnjem Kupu UEFA.
Na njegovu i žalost svih navijača „parnog valjka“, u sledećoj sezoni pretrpljen je poraz u kvalifikacijama za Ligu šampiona od slovačke Artmedije, a onda i šokantna eliminacija od izraelskog Maka- bija iz Petah Tikve, pa je Vlada podneo ostavku na mestro šefa stručnog štaba.
– Posle toga, radio sam u Spartaku iz Trnave, pa sam tri godine proveo kao trener južnoafričkog tima Kajzer Čifsa s kojim sam osvojio dva kupa te zemlje, nakratko se vratio u Partizan, a onda su usledili moji angažmani i Orlnado Pajratsima (SAD), Budućnosti iz Podgorice, Hati iz UAE i slovenačkoj Muri, u kojoj sam bio do 2024. godine.
Aleksandar Predojević
