(NE)ZABORAVLJENI: ZITA GALIC, NEKADAŠNJI SJAJNI STRELAC I RUKOMETNA REPREZENTATIVKA JUGOSLAVIJE Sport je bio jedini izbor
Životnu sudbinu svakom od nas često određuju slučajnosti, detalji za koje će se, nnogo kasnije, ispostaviti da niti su bili slučaj, niti su se mogli nazvati sitnicama.
Kod sportista, pišući ovu seriju o nezaboravnim asovima nekada jugoslovenskog, a danas srpskog sporta iz nekih prošlih vremena, bilo je i ovakvih i onakvih situacija, dovoljno da možemo da primetimo da su, često i nesvesno, „presuđivale“ kojim tokom će njihova sudbinska, a za sport vezana, reka da poteče.
Postoje i neke druge stvari
Kada čovek pokuša da zamisli modernog beka u ženskom rukometu, odmah mu na pamet padaju snažne, razvijene i visoke devojke. Zita, međutim, ne odgovara takvom profilu. „Bila sam među nižim bekovima, ali sam imala neke druge stvari u igri koje su me karakterisale. S visinom koju imam, biti najbolji strelac Evrope, podatak je vredan pažnje. Doduše, rukomet je kolektivna igra i puno toga zavisi od načina na koji vas ekipa koristi, odnosno kako vam izgrađuje situacije iz kojih možete da dođete u poziciju za šut ka golu. Ipak, nije to bilo slučajno što sam i u državnom timu bila zadužena za izvođenje penala, jer bila sam efikasna i sigurna”...
– Lopta mi je, od najranijih dana detinjstva, apsolutno bila draža od lutaka i nekih drugih igračaka kojima su se igrale ostale devojčice u Adi – na početku je istakla Zita Galic, nekadašnja sjajna rukometašica Potisja, potom „Halas Jožefa“ iz ovog mesta na severu Bačke, trofejna reprezentativka, igračica francuskog Meca i žena o kojoj ovog puta pišem. – Rođena sam 1962. godine i školovala sam se u rodnom gradu, a zanimljivo je to što sam već u zabavištu jednostavno osetila da sam moćnija, brža i spretnija od ostalih drugarica. Malo kasnije sam, čak, igrala fudbal, košarku, pa i ping– pong s dečacima, jer se motorika kod žena kasnija razvija. Nije mi bilo važno šta sam igrala, bitno je bilo da je reč o sportu. Posle škole, mi, deca, okupljali smo se na trgu, tamo je bila trava, pa smo odmah „udarali“ po fudbali ili što god drugom. To današnji klinci više nemaju i to je šteta, jer iz sporta čovek uzima ono što mu je potrebno i sve to ugrađuje kasnije u onom za šta se opredelio. Kada danas podvučem crtu, osim rukometa (sporta), nisam ni imala drugog izbora.
Zitini roditelji, kao ni starija sestra, nisu se bavili sportom, ali se on u kući Galicovih voleo i i te kako pratio.
– Sećam se da su nas noću mama i tata budili da gledamo prenose mečeva boksera Mohameda Alija, ili naših košarkaša s legendarnim Krešimirom Ćosićem. Nešto kasnije, pratila sam Svetsko prvenstvo za rukometašice, koje se, 1973. godine, igralo u Beogradu, kada je reprezentacija Jugoslavije osvojila zlatnu medalju. Uz to sam svake nedelje išla da gledam fudbalske utakmice na naš stadion, zajedno s ocem, a redovna sam bila i na rukometnim susretima, jer je u Adi to sport „broj jedan“, barem na osnovu tradicije.
Obostrana ljubav bila je rođena, rukomet je Galicovoj ušao pod kožu i veoma rano renula je na prve treninge.
– I ne samo to: odmah su me ljudi iz kluba primetili, pa sam već sa 11 i po godina debitovala za prvi tim. Naravno, papire su mi falsifikovali, da bih uopšte mogla da igram. Prvu utakmicu, pamtim to jako dobro, imala sam u Somboru na zimskom turniru, a u protivničkoj ekipi bila je Mirjana Đurica, danas Vermezović, koja je bila godinu dana starija od mene. Bila sam mala, mršava i sa čvornovatim kolenima, kada je ona, trčeći pored mene, u jednom trenutku zastala i pitala me: „Je li, mala, koliko ti imaš godina?“. Ona je tada bila prilično visoka i buca, pa sam pomislila „Zemljo, otvori se! Otkrili su koliko imam godina...“, ali se nisam dala, već sam odgovorila kontrapitanjem „A ti?“. Kada mi je rekla da ima 15, bez da sam trepnula, kratko sam joj rekla „I ja“ i nastavile smo da trčimo. Danas smo nas dve najbolje drugarice i često se toga prisetimo, a prošle smo puno toga u karijerama, kroz klubove i reprezentaciju. Nismo bile jedine koje smo tako rano počele, jer došla je tada zlatna generacija, u kojoj je, naprimer, i jedna Svetlana Kitić, već sa 14-15 godina, bila ekstra igračica. Naravno, bila su to neka druga vremena, a danas to ne možeš da izvedeš na takav način i da postigneš sve što smo mi postizale.
Veliku ulogu tokom praktično čitave njene karijere, odigrao je bračni par Đurović – Časlav i njegova supruga Margita.
– Čim su me njih dvoje videli, a tada sam trenirala uporedo i s mlađom i s prvom ekipom Potisja, podržali su me svom snagom, što mi je mnogo značilo. U to vreme, za uzrast u kom sam bila, igrao se turnir Bratstva i jedinstva, na kom su nastupale selekcije jugoslovenskih republika i pokrajina. Danas kada se toga prisetim, shvatam da je to bio izvanredan filter za sve nas, jer je bukvalno svaka kasnija reprezentativka prošla kroz to takmičenje. To kažem zbog toga što je postojalo puno manjih klubova u kojima se izvanredno radilo i bilo je još više entuzijasta, kao što je danas Đorđe Jakišić – Jakša iz Kampa „Rastimo“, a to, nažalost, sada nedostaje našem rukometu. Dakle, prvi put sam na tom turniru nastupila s 12 godina, a selektor Vojvodine bio je danas nažalost pokojni Dragan Bojić... Kada sam i treći put došla na to takmičenje, pitao me je: „Zita, ali zaista, koliko imaš godina?“, da bih mu odgovorila da sada zaista imam 15 leta. Pored mene i Mirjane Đurice– Vermezović, za Srbiju je na tom takmičenju igrala Svetlana Anastasovska– Obućina, baš kao i Ceca Kitić, za Crnu Goru su nastupale sestre Mugoša, ma, puno ih je bilo...
Nisam pogrešila s Mecom
Po završetku OI u Seulu, Zita Galic odlučila je da karijeru nastavi u Francuskoj, tačnije u ekipi Meca. „Imala sam pozive iz Španije, Mađarske i jednog sastava Slovenije, koji mi je ponudio da sama upišem cifru pod budući ugovor. Nisam, međutim, želela da igram protiv mog „Halas Jožefa“ i otisnula sam se u pečalbu. Šest godina sam nakon toga provela u Mecu, šampionskom timu, s kojim sam osvojila četiri titule i dva nacionalna kupa. Tada je karijeru počeo kao trener da gradi Olivije Grumbholc, koji će kasnije da izraste u jednog od najboljih stručnjaka na svetu. Reprezentacija Francuske igrala je u to vreme na C Svetskom prvenstvu, a pogledajte gde je danas. U isto vreme kad i ja u Mec su stigli fudbaleri Brnović i Uške Vučićević, a moj tim uspeo je da napuni dvoranu u kojoj je igrao, pa su se njih dvojica tome čudili i konstatovali da smo popularnije od fudbalera. Tamo sam bila kapiten i prvi strelac ekipe i francuskog prvenstva, iako je sa mnom u ekipi igrala kapitenka reprezentacije te zemlje. Uz sve, proglašena za najbolju stranu rukometašicu u Francuskoj svih vremena”...
I u klubovima se tada jako dobro treniralo i igralo.
– Bile su nam jake lige i mislim da se tada u našoj zemlji igrao jedan od najjačih ženskih rukometa u svetu. Uz nas, bile su tu i igračice iz SSSR– a, Mađarske, DDR– a, uglavnom one iz istočnoevropskih zemalja. Od naših klubova iz tog perioda, veoma jake bile su obe Lokomotive, iz Mostara i ona iz Zagreba, pa Split, beogradski Radnički, „Bane Sekulić“ iz Sombora i da ne nabrajam dalje. I u toj konkurenciji, treneri su znali za mene, ali su odlučujuće za to da dobijem poziv u reprezentaciju bile kvalifikacije za Prvu ligu 1979. godine, u Beogradu, kada je u njima igralo i moje Potisje. S nepunih 17 godina odigrala sam izvanredno i ušle smo u elitno društvo, pa je poziv za izabrani tim usledio odmah posle toga. Da dodam, tada je za Adu još uvek igrala Margita Đurović, a bila je tu i Marta Virag– Stanimirović. Iako smo ubrzo ispale iz najboljeg društva, ostala sam članica državnog tima.
Zita je nastupala i za omladinsku i za seniorsku selekciju naše bivše države, a Svetsko juniorsko prvenstvo 1979. godine, u Prištini, posebno joj je ostalo urezano u pamćenje.
– Tada smo osvojile srebrnu medalju, iza selekcije SSSR– a. Čitavo to prvenstvo bilo je poseban doživljaj, koji danas ne može niko da shvati. Bile smo sjajno praćene, ispunjene hale navijale su svim srcima za nas i sećam se da je čak i predsednik Tito došao u Prištinu, ne naravno samo zbog toga, i bio je s nama u hotelu „Grand“. Tamo se okupio neverovatan broj ljudi da ga dočeka, a samo je našoj selekciji bilo dozvoljeno da ostane u hotelu dok je on tu, a ostale selekcije su izmeštene. Niko tada nije mogao ni da pomisli šta će se ubrzo nakon toga desiti sa našom bivšom zemljom...
I 1981. godine, na SP u Kanadi, Jugoslavija je osvojila drugo mesto i srebrno odličje, a naredne godine, u Mađarskoj, Galicova je igrala na planetranom skupu za seniorsku selekciju, s kojom je napravila i najveći uspeh u karijeri, osvajanjem bronzane medalje.
– U finalnom delu na tom šampionatu, igrao je svako sa svakim. Na kraju, zlato je pripalo SSSR-u, srebro Mađarskoj, a mi smo morale da se zadovoljimo trećim mestom. Ipak, bili smo jedina ekipa koja je dobila Mađarice i to u Budimpešti, pred blizu 20.000 gledalaca i u neverovatnoj atmosferi. Još sam bila veoma mlada, a igrale su tadašnje naše zvezde, poput Jasne Merdan– Kolar, tada možda i najbokja rukometašica sveta, kapitenka Zorica Vojnović – Krčmar, Mrjana Đurica – Vermezović, Svetlana Anastasovski – Obućina, Biserka Višnjić... Bila je to izvanredna generacija, u kojoj sam dobijala svoje minute i pamtim da smo, nakon pobede nad Mađarskom, imale sigurno srebro, ako one izgube od Ruskinja, što je builo očekivano. Međutim, SSSR je već bio sigurno prvi i pustio je Mađarice da ih savladaju, a mi smo ostale treće.
Iako je Galicova bila „viđena“ u sastavu jugoslovenskog tima za Olimpijske igre 1984. godine u Los Anđelesu, u toj zlatnoj generaciji nije se našla, mada je bila jedan od najboljih strelaca Evrope.
– Odradila sam kompletne pripreme, a onda sam, pred polazak u SAD, slomila koščicu u šaci leve ruke. Na poslednjoj prvenstvenoj utakmici u Adi, igrale smo protiv Danilovgrada, nesrećno sam izašla na šut rivalki s namerom da ga blokiram, kada je ona podigla nogu i pogodila me u ruku. Nije se činilo da je reč o ozbiljnijoj povredi, ali tokom sledećeg dana, posle snimanja, ustanovljen je prelom. I u takvom stanju, u prvenstvu sam odigrala još jednu utakmicu, protiv „Baneta Sekulića“ i postigla 13 golova. Ali, Olimpijada je prošla bez mene... A naše devojke su tamo osvojile zlatnu medalju! U finalu su dobile Južnu Koreju, bile su nadmoćne i izvanredne i zaslužile veliku radost. Meni je bilo teško što nisam s njima i, sećam se, otišla sam na letovanje i iz sve snage ih bodrila, uz TV aparat.
Naslednica Dorka Frank
Danas Zita Galic, koja je bila i u Stručnom savetu RSS-a, pomaže u radu s mlađim kategorijama u ekipi „Halas Jožefa“, a u U-14 pogonu tog kluba igraju ćerka i sin njene sestričine. „Dorka Frank je bila MVP državnog prvenstva Srbije u toj konkurenciji, dok je njen brat Balaž, golman, član je ekipe U-16. Rukomet je očigledno genski zastupljen u našoj porodici, a Dorka je veoma talentovana, iako niko ne može sa sigurnošću da predvidi šta će dalje biti od nje. Ima izvanredne predispozicije, ali ne treba da postane druga ja, već da gradi svoj autentični način igre. I za Balaža važi isto, a ja sam tu, uslovno rečeno, zainetersovana strana i činim sve da im pomognem na njihovom putu”...
Posle toga usledilo je SP u Holandiji, na kojem je Jugoslavija bila šesta, što je ocenjeno kao neuspeh.
– U vrhunskom rukometu odlučuje bukvalno dan kakav igračice imaju i nijanse presuđuju. Bile smo samouverene i učene da i protiv najjačih idemo, ako treba, i „glavom u zid“. Devojke iz SSSR-a i DR Nemačke, bile su fizički prejake, iako na to nismo obraćale pažnju, igrale smo samo našu igru i želele smo da budemo najbolje. Nismo bili robovi šablona, slobodna igra bila je kod nas izražena, ali, eto, nismo uspele da odemo više. Potom su usledile kvalikacije za Igre u Seulu 1988, praktično B Svetsko prvenstvo, igrano u Bugarskoj, gde smo osvojili zlato. Tada nisu postojala evropska prvenstva, pa je samo najbolji išao na Olimpijadu i mi smo to uspele, uprkos činjenici da smo velike i izuzetno jake rivalke imale u Rumunkama, Mađaricama, pa i Bugarkama.
U Seulu su naše devojke branile olimpijski tron, a zauzele su najgore, četvrto mesto.
– U Seulu je igrao svako sa svakim i bili smo jedina selekcija koja je savladala kasnijeg šampiona Južnu Koreju. Moja generacija je tada kompletno sazrela, ali takav je sport i nismo uspele da se nađemo na postolju. Medalju smo izgubile zbog poraza od Rusije i Norveške, koja se prvi put pojavila u vrhu. Niko nije verovao da možemo da izgubimo od Skandinavki i to je, ispostavilo se, bio kraj našim snovima, ali i završetak moje reprezentativne karijere – zaključila je Zita Galic, koja je igrački put završila 1995. godine u ekipi novosadskog Jugoinspekta, u koji ju je odveo, naravno, Časlav Đurović, koji je tada vodio taj tim. I bila je, treba li to posebno isticati, najbolji strelac ekipe.
