(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ЗИТА ГАЛИЦ, НЕКАДАШЊИ СЈАЈНИ СТРЕЛАЦ И РУКОМЕТНА РЕПРЕЗЕНТАТИВКА ЈУГОСЛАВИЈЕ Спорт је био једини избор

Код спортиста, пишући ову серију о незаборавним асовима некада југословенског, а данас српског спорта из неких прошлих времена, било је и оваквих и онаквих ситуација, довољно да можемо да приметимо да су, често и несвесно, „пресуђивале“ којим током ће њихова судбинска, а за спорт везана, река да потече. 

– Лопта ми је, од најранијих дана детињства, апсолутно била дража од лутака и неких других играчака којима су се играле остале девојчице у Ади – на почетку је истакла Зита Галиц, некадашња сјајна рукометашица Потисја, потом „Халас Јожефа“ из овог места на северу Бачке, трофејна репрезентативка, играчица француског Меца и жена о којој овог пута пишем. – Рођена сам 1962. године и школовала сам се у родном граду, а занимљиво је то што сам већ у забавишту једноставно осетила да сам моћнија, бржа и спретнија од осталих другарица. Мало касније сам, чак, играла фудбал, кошарку, па и пинг– понг с дечацима, јер се моторика код жена каснија развија. Није ми било важно шта сам играла, битно је било да је реч о спорту. После школе, ми, деца, окупљали смо се на тргу, тамо је била трава, па смо одмах „ударали“ по фудбали или што год другом. То данашњи клинци више немају и то је штета, јер из спорта човек узима оно што му је потребно и све то уграђује касније у оном за шта се определио. Када данас подвучем црту, осим рукомета (спорта), нисам ни имала другог избора.

Зитини родитељи, као ни старија сестра, нису се бавили спортом, али се он у кући Галицових волео и и те како пратио.

– Сећам се да су нас ноћу мама и тата будили да гледамо преносе мечева боксера Мохамеда Алија, или наших кошаркаша с легендарним Крешимиром Ћосићем. Нешто касније, пратила сам Светско првенство за рукометашице, које се, 1973. године, играло у Београду, када је репрезентација Југославије освојила златну медаљу. Уз то сам сваке недеље ишла да гледам фудбалске утакмице на наш стадион, заједно с оцем, а редовна сам била и на рукометним сусретима, јер је у Ади то спорт „број један“, барем на основу традиције. 

Обострана љубав била је рођена, рукомет је Галицовој ушао под кожу и веома рано ренула је на прве тренинге.

– И не само то: одмах су ме људи из клуба приметили, па сам већ са 11 и по година дебитовала за први тим. Наравно, папире су ми фалсификовали, да бих уопште могла да играм. Прву утакмицу, памтим то јако добро, имала сам у Сомбору на зимском турниру, а у противничкој екипи била је Мирјана Ђурица, данас Вермезовић, која је била годину дана старија од мене. Била сам мала, мршава и са чворноватим коленима, када је она, трчећи поред мене, у једном тренутку застала и питала ме: „Је ли, мала, колико ти имаш година?“. Она је тада била прилично висока и буца, па сам помислила „Земљо, отвори се! Открили су колико имам година...“, али се нисам дала, већ сам одговорила контрапитањем „А ти?“. Када ми је рекла да има 15, без да сам трепнула, кратко сам јој рекла „И ја“ и наставиле смо да трчимо. Данас смо нас две најбоље другарице и често се тога присетимо, а прошле смо пуно тога у каријерама, кроз клубове и репрезентацију. Нисмо биле једине које смо тако рано почеле, јер дошла је тада златна генерација, у којој је, например, и једна Светлана Китић, већ са 14-15 година, била екстра играчица. Наравно, била су то нека друга времена, а данас то не можеш да изведеш на такав начин и да постигнеш све што смо ми постизале.

Велику улогу током практично читаве њене каријере, одиграо је брачни пар Ђуровић – Часлав и његова супруга Маргита.

– Чим су ме њих двоје видели, а тада сам тренирала упоредо и с млађом и с првом екипом Потисја, подржали су ме свом снагом, што ми је много значило. У то време, за узраст у ком сам била, играо се турнир Братства и јединства, на ком су наступале селекције југословенских република и покрајина. Данас када се тога присетим, схватам да је то био изванредан филтер за све нас, јер је буквално свака каснија репрезентативка прошла кроз то такмичење. То кажем због тога што је постојало пуно мањих клубова у којима се изванредно радило и било је још више ентузијаста, као што је данас Ђорђе Јакишић –  Јакша из Кампа „Растимо“, а то, нажалост, сада недостаје нашем рукомету.  Дакле, први пут сам на том турниру наступила с 12 година, а селектор Војводине био је данас нажалост покојни Драган Бојић... Када сам и трећи пут дошла на то такмичење, питао ме је: „Зита, али заиста, колико имаш година?“, да бих му одговорила да сада заиста имам 15 лета. Поред мене и Мирјане Ђурице– Вермезовић, за Србију је на том такмичењу играла Светлана Анастасовска– Обућина, баш као и Цеца Китић, за Црну Гору су наступале сестре Мугоша, ма, пуно их је било...

И у клубовима се тада јако добро тренирало и играло.

– Биле су нам јаке лиге и мислим да се тада у нашој земљи играо један од најјачих женских рукомета у свету. Уз нас, биле су ту и играчице из СССР– а, Мађарске, ДДР– а, углавном оне из источноевропских земаља. Од наших клубова из тог периода, веома јаке биле су обе Локомотиве, из Мостара и она из Загреба, па Сплит, београдски Раднички, „Бане Секулић“ из Сомбора и да не набрајам даље. И у тој конкуренцији, тренери су знали за мене, али су одлучујуће за то да добијем позив у репрезентацију биле квалификације за Прву лигу 1979. године, у Београду, када је у њима играло и моје Потисје. С непуних 17 година одиграла сам изванредно и ушле смо у елитно друштво, па је позив за изабрани тим уследио одмах после тога. Да додам, тада је за Аду још увек играла Маргита Ђуровић,  а била је ту и Марта Вираг– Станимировић. Иако смо убрзо испале из најбољег друштва, остала сам чланица државног тима.

Зита је наступала и за омладинску и за сениорску селекцију наше бивше државе, а Светско јуниорско првенство 1979. године, у Приштини, посебно јој је остало урезано у памћење.

– Тада смо освојиле сребрну медаљу, иза селекције СССР– а. Читаво то првенство било је посебан доживљај, који данас не може нико да схвати. Биле смо сјајно праћене, испуњене хале навијале су свим срцима за нас и сећам се да је чак и председник Тито дошао у Приштину, не наравно само због тога, и био је с нама у хотелу „Гранд“. Тамо се окупио невероватан број људи да га дочека, а само је нашој селекцији било дозвољено да остане у хотелу док је он ту, а остале селекције су измештене. Нико тада није могао ни да помисли шта ће се убрзо након тога десити са нашом бившом земљом...

И 1981. године, на СП у Канади, Југославија је освојила друго место и сребрно одличје, а наредне године, у Мађарској, Галицова је играла на планетраном скупу  за сениорску селекцију, с којом је направила и највећи успех у каријери, освајањем бронзане медаље.

– У финалном делу на том шампионату, играо је свако са сваким. На крају, злато је припало СССР-у, сребро Мађарској, а ми смо морале да се задовољимо трећим местом. Ипак, били смо једина екипа која је добила Мађарице и то у Будимпешти, пред близу 20.000 гледалаца и у невероватној атмосфери. Још сам била веома млада, а играле су тадашње наше звезде, попут Јасне Мердан– Колар, тада можда и најбокја рукометашица света, капитенка Зорица Војновић – Крчмар, Мрјана Ђурица – Вермезовић, Светлана Анастасовски – Обућина, Бисерка Вишњић... Била је то изванредна генерација, у којој сам добијала своје минуте и памтим да смо, након победе над Мађарском, имале сигурно сребро, ако оне изгубе од Рускиња, што је буило очекивано. Међутим, СССР је већ био сигурно први и пустио је Мађарице да их савладају, а ми смо остале треће. 

Иако је Галицова била „виђена“ у саставу југословенског тима за Олимпијске игре 1984. године у Лос Анђелесу, у тој златној генерацији није се нашла, мада је била један од најбољих стрелаца Европе.

– Одрадила сам комплетне припреме, а онда сам, пред полазак у САД, сломила кошчицу у шаци леве руке. На последњој првенственој утакмици у Ади, играле смо против Даниловграда, несрећно сам изашла на шут ривалки с намером да га блокирам, када је она подигла ногу и погодила ме у руку. Није се чинило да је реч о озбиљнијој повреди, али током следећег дана, после снимања, установљен је прелом. И у таквом стању, у првенству сам одиграла још једну утакмицу, против „Банета Секулића“ и постигла 13 голова. Али, Олимпијада је прошла без мене... А наше девојке су тамо освојиле златну медаљу! У финалу су добиле Јужну Кореју, биле су надмоћне и изванредне и заслужиле велику радост. Мени је било тешко што нисам с њима и, сећам се, отишла сам на летовање и из све снаге их бодрила, уз ТВ апарат. 

После тога уследило је СП у Холандији, на којем је Југославија била шеста, што је оцењено као неуспех.

– У врхунском рукомету одлучује буквално дан какав играчице имају и нијансе пресуђују. Биле смо самоуверене и учене да и против најјачих идемо, ако треба, и „главом у зид“. Девојке из СССР-а и ДР Немачке, биле су физички прејаке, иако на то нисмо обраћале пажњу, играле смо само нашу игру и желеле смо да будемо најбоље. Нисмо били робови шаблона, слободна игра била је код нас изражена, али, ето, нисмо успеле да одемо више. Потом су уследиле кваликације за Игре у Сеулу 1988, практично Б Светско првенство, играно у Бугарској, где смо освојили злато. Тада нису постојала европска првенства, па је само најбољи ишао на Олимпијаду и ми смо то успеле, упркос чињеници да смо велике и изузетно јаке ривалке имале у Румункама, Мађарицама, па и Бугаркама.

У Сеулу су наше девојке браниле олимпијски трон, а заузеле су најгоре, четврто место.

– У Сеулу је играо свако са сваким и били смо једина селекција која је савладала каснијег шампиона Јужну Кореју. Моја генерација је тада комплетно сазрела, али такав је спорт и нисмо успеле да се нађемо на постољу. Медаљу смо изгубиле због пораза од Русије и Норвешке, која се први пут појавила у врху. Нико није веровао да можемо да изгубимо од Скандинавки и то је, испоставило се, био крај нашим сновима, али и завршетак моје репрезентативне каријере – закључила је Зита Галиц, која је играчки пут завршила 1995. године у екипи новосадског Југоинспекта, у који ју је одвео, наравно, Часлав Ђуровић, који је тада водио тај тим. И била је, треба ли то посебно истицати, најбољи стрелац екипе.