(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ
НЕВЕРОВАТАН ПАР: ОНА ОЛИМПИЈСКА ШАМПИОНКА, ОН ПАРТИЗАНОВ АС Мирјана и Владимир Вермезовић сабирали су трофеје у породичном гнезду
Када се светла рефлектора угасе и када пред дојучерашњим спортистима остане огољен свакодневни живот, неки од њих то искуство доживе прилично трауматично, док се они други, рекли бисмо, обрадују могућности да почну да живе уобичајене дане, посвећене породици и обавезама за које до тада, једноставно, нису имали времена.
И то не због тога што то нису желели, већ просто зато што врхунски спорт захтева и троши читавог човека. Без изузетака.
Некадашња сјајна и трофејна рукометашица наше земље, у девојачким данима позната под именом Мирјана Ђурица, а уз њу и њен супруг, бивши фудбалски ас Владимир Вермезовић, пронашли су властити склад. Живе у Београду, чини се мирним, али и активним животом, радујући се, заједно с бројним пријатељима, сваком новом дану и свему оном што он доноси.
Од пре нешто више од годину дана постали су и бака и деда унуки Лани, коју су им подарили син Лука и снаја Александра, што им је, како нам је Мирјана посебно нагласила, оплеменило свакодневницу.
– Рођена сам 1961. у Станишићу, поред Сомбора, отац ми је био службеник, док је мајка била домаћица. Имам и старију сестру Љиљану, чије је удато презиме Пругинић и она данас живи у том граду у Бачкој. Спорт ме је, као и већину остале деце, рано привукао, па сам већ у основној школи кренула редовно на рукометне тренинге. Тим спортом је све девојчице из моје генерације заразио наш тадашњи наставник физичког Михаљ Пинтер, и то кроз игру „између четири ватре“. Изабрао нас је потом у рукометну секцију, у којој смо почеле да правимо прве запажене резултате и пласирале смо се на Школску олимпијаду у Зрењанину, 1974. године, на којој смо освојиле друго место.
Медаље на СОШОВ-у из руку Маре Торти
Наша женска репрезентација освојила је златну медаљу на Светском првенству за рукометашице у нашој земљи, чије је финале, сада већ давне 1973. године, одржано у београдској дворани „Пионир“.
„Наравно да смо, кроз ТВ преносе, пратиле све утакмице нашег државног тима”, присећа се Мирјана. „Између осталих девојака, препознатљива по квалитету игре била је Мара Торти и сви су у то време за њу знали. Е, сад, када смо годину дана касније ми освојиле сребрну медаљу на СОШОВ у Зрењанину, одличја нам је уручила баш Мара! То је било нешто нестварно, нешто што ћемо памтити за читав живот и ту смо се коначно ’инфицирали’ рукометом.”
Сасвим логичан след околности био је тај да се, после освојеног сребра у Зрењанину, у Станишићу оформио женски рукометни клуб.
– Недуго потом, међутим, моји су сазидали кућу у Сомбору, па смо прешли у тај град. Наставила сам тренирам у ондашњем клубу „Весна“, чији је спонзор била истоимена фирма која се бавила производњом трикотаже. Иако су и пре тога звали нас неколико девојчица из Станишића да пређемо у њихове редове, никоме то није падало на памет. У том тренутку је, што се барем мене тиче, то постала неминовност и мој прелазак у „Весну“ поклопио се с доласком Јосипа Самарџије и његове супруге из Подрвке у Сомбор, где су радили као професори физичког, али и тренирали рукометашице. Тада је он направио лепу селекцију, за коју је било пуно кандидата, јер смо све ми биле рођене ван града, биле смо деца са села, одрасла напољу. Одмах смо почеле да правимо лепе резултате, а ја сам, већ после годину дана била у првом тиму, а два године касније играле смо и квалификације за улазак у Прву лигу.
Добре игре и таленат који је показивала Мирјани су трасирали пут ка репрезентативним селекцијама, с којима ће, у годинама које су наилазиле, остварити феноменалне успехе.
– Као „Весна“, три пута смо учествовале на финалном турниру јуниорског првенства некадашње Југославије и сва три пута биле смо најбоље, а ја сам два пута проглашавана и за најбољу играчицу. Пре тога већ сам наступала за пионирску и јуниорску селекцију Војводине, односно Србије, а онда је уследио и позив за јуниорску репрезентацију Југославије. Већ са 16 година била сам део тима који је у тој конкуренцији, на Светском првенству у Румунији, освојио златну медаљу, иако нисам тада пуно играла. Међутим, био је то нормалан развојни пут. На следећем СП у Канади, биле смо сребрне, гро тима чиниле су девојке рођене 1961, а међу њима биле смо, између осталих, Светлана Анастасовски Обућина, Рада Савић, Олга Пејовић, Зита Галиц, ја и да не ређам даље.
Са Зитом Галиц – невероватна прича
Не тако давно, када смо за (Не)завборављене правили причу са Зитом Галиц, некадашња сјајна голгетерка казала нам је да се са Мирјаном Ђурицом Вермезовић познаје од детињих дана, када су се међусобно лагале о томе колико која од њих има година.
„То је заиста невероватна прича, јер се знамо од када смо биле још деца”, потврдила је Мирјана. „Наше познанство датира од њене и моје прве званичне утакмице, током које смо причале на терену, а, ево, дружимо се јако лепо и дан-данас. Наше пријатељство смо развијале и кроз репрезентативне селекције, у којима смо се, такође, пратиле у стопу.”
Добар глас далеко се чује, каже наш народ, па је Мирјана Ђурица добила, после учешћа на трећем јуниорском СП у Приштини, позив да дебитује и у сениорској селекцији Југославије.
– Било је то 1978. године, код селектора Винка Кандије, који ми је за деби изабрао утакмицу с тадашњим Источним Немицама. Сећам се да ми је тада рекао „Мала, нисам случајно изабрао ДДР“, јер се очекивала добра утакмица, али је, уједно, то имплицирало и чињеницу да ћу да остварим добру каријеру. Тако сам, барем, у том тренутку схватила његове речи.
Створена је тих година основа за јако добар тим Југославије, који ће квалитет да потврди током осамдесетих година прошлог века.
– Сплетом околности, због повреда и останка у другом стању појединих репрезентативки, добила сам позив већ за Олимпијаду у Москви, 1980. године. Уз мене, од млађих, тамо су биле и Цеца Анастасовски и Рада Савић. Тамо смо освојиле сребро, а већ на следећим Играма, 1984. у Лос Анђелесу, постале смо олимпијске шампионке. У међувремену, 1982. године било је Светско првенство у Будимпешти, на којем смо биле треће, што је био феноменалан успех за нас. До бронзе смо стигле захваљујући победи над Мађарицама, пред 20.000 људи. Данас када се тога сетим, мислим да ми је то била и најдража медаља. Јесте вреднија била она с ОИ, али онакав амбијент и начин на који смо одиграле сусрет с домаћом селекцијом, остали су дубоко урезани у мом сећању.
Клупска каријера
С екипом „Весне“, која је прерасла у „Бане Секулић“ из Сомбора, Мирјана Ђурица је стигла до Прве савезне лиге у два наврата, а 1981.Сомборке су освојиле и Куп Југославије.
„Радиле смо добро, али смо, ипак, 1983. испале из елите и, због клупске и репрезентативне каријере, прешла сам у тада велики и моћни Раднички из Београда. Док сам носила његов дрес, освојиле смо две или три титуле првака државе, два Купа Југославије, али, оно што је свакако најважније, једном смо биле најбоље у Купу европских шампиона и једном у Купу победника купова. Било је ту баш лепих и драгоцених победа, али сам тада, због правила да пре 28. године живота не можемо да идемо у иностранство, решила да је било доста с активним играњем. Везала сам се тада за Владимира, па сам ван граница земље отишла с њим, али не као играчица, већ као супруга и будућа мајка. Каријеру сам званично завршила 1990. године, када су ме звали из Сомбора да им помогнем да остану у лиги и то сам прихватила, завршавајући тај део приче тамо где сам га заправо и почела.”
Ређала су се велика такмичења у којима је актер била наша саговорница.
– Лош дан на СП 1986. против ДДР-а, ускратио нам је медаљу у Холандији и, уместо да се боримо за једну од медаља, играле смо само за пето место. Крај каријере обележиле су ми Олимпијске игре у Сеулу, 1988, на којима смо освојиле најгоре, четврто место. Тада смо савладале домаћина, селекцију Јужне Кореје, а изгубиле смо после од Норвешке, против које смо водиле на полувремену... Био је то читав сплет несрећених околности, обећала сам себи да о томе нећу никада да причам, па нећу то ни сада да учиним. Углавном, да смо победиле с три гола предности, освојиле бисмо злато, а овако смо биле четврте и решила сам после тога да се опростим од државног тима – испричала је Мирјана Ђурица-Вермезовић, која је потом била члан Скупштине РСС-а, председница Заједнице делегата и, пуних осам година, делегат у ЕХФ-у.
Ту смо, нажалост у мањем обиму, у причу укључили и Мирјаниног супруга, некадашњег фудбалера Партизана Владимира Вермезовића.
– Рођен сам у Београду, 1963, а фудбал сам почео да тренирам у Железнику, из којег сам, 1977, прешао у Партизан и у њему играо током читавог дела каријере коју сам провео у нашој земљи. Ни изблиза нисам имао резултате као што их је имала Мирјана и то није спорно. Она је била врхунски спортиста и никада нисам био љубоморан на оно што је остварила. Били смо млади када смо се упознали 1985. године и тада смо почели да се забављамо. Није то била љубав на први поглед, а њој су посредовали покојни Драган Манце, с којим сам био нераздвојан и Ема Ерчић, Мирјанина другарица. Када су њих двоје почели да се забављају, Ема ми је рекла да има једну другарицу за мене, али да тада није било право време да ме с њом упозна. Наваљивао сам, било је ту и проблема, јер нас фудбалере пратио је глас да смо такви - какви смо, прецењени. Ипак, били смо у друштву спортиста и све је на крају кренуло у правом смеру. Једино ми је жао што се Мирјана није опробала и у иностранству, пошто је у Југославији освојила све што се могло освојити, изузев титуле сениорског првака света. Била је природни таленат, док сам је, опет, био само велики радник.
Београд уме да самеље младе људе
Као дечак који је рођен у Железнику, Владимир Вермезовић никада није имао проблем с великим градом какав је Београд.
„Добро сам увек знао што овај град може да проузрокује код младих људи, који са стране дођу у њега. Због тога сам имао разумевања за дечаке који са стране дођу овамо и трудио сам се да им на сваки начин помогнем да се у Београду што боље снађу. Знао сам да, ако те он узме под своје, уме да те самеље за само шест месеци и онда ти више ништа не вреди таленат који природно имаш. Морали су да прихвате да сваки дан буду у новинама и у осталим медијима, да се носе с тим притиском како треба, јер, у супротном, није било користи ни за ту децу, али ни за клуб, какав је Партизан.”
Нааставио је Вермезовић с блиц освртом на власиту каријеру, прво играчку, а потом и тренерску,
– Уписао сам 10 утакмица за младу и две за сениорску репрезентацију Југославије, а фудбал је тих година код нас био спорт број један. Данас, када о томе размишљам, можда сам могао и више да постигнем, али тако је – како је. Играо сам у Шпанији, па се ћерка Сара родила тамо 1989, док сам био у Спортингу из Хихона, играо сам и у Сламанки, а син Лука родио нам се у Грчкој 1994. године, док сам носио дрес Паниониоса. Каријеру сам завршио у немачком Хановеру.
По завршетку играчке, Влада је почео да ствара и тренерску каријеру.
– У паузи између боравка у Грчкој и Немачкој, уписао сам Вишу тренерску школу у Новом Саду, код професора др Мике Радосава. Био сам потом у другој генерацији за УЕФА ПРО лиценцу и у посао сам почео да улазим волонтирајући код Никице Клинчарског, радећи с петлићима и пионирима црно-белих. Једини сам тренер у историји клуба који је два и по године волонтирао, пре него што сам, 2004. године, прузео први тим. У тој сезони освојили смо титулу, без пораза, а стигли смо и до осмине финала у ондашњем Купу УЕФА.
На његову и жалост свих навијача „парног ваљка“, у следећој сезони претрпљен је пораз у квалификацијама за Лигу шампиона од словачке Артмедије, а онда и шокантна елиминација од израелског Мака- бија из Петах Тикве, па је Влада поднео оставку на местро шефа стручног штаба.
– После тога, радио сам у Спартаку из Трнаве, па сам три године провео као тренер јужноафричког тима Кајзер Чифса с којим сам освојио два купа те земље, накратко се вратио у Партизан, а онда су уследили моји ангажмани и Орлнадо Пајратсима (САД), Будућности из Подгорице, Хати из УАЕ и словеначкој Мури, у којој сам био до 2024. године.
Александар Предојевић
