(VIDEO) Za Zapad propagandista, za Ruse javna savest! VLADIMIR SOLOVJEV BEZ MASKE Razgovori koji su potresli Evropu!

Vladimir Rudolfovič Solovjev, najgledaniji televizijski voditelj u Rusiji, čovek koji noći provodi pred kamerama, a vikende na frontu, sedeo je nasuprot švajcarskog novinara i izrekao ono što se retko koji gost na Zapadu usuđuje da kaže direktno u lice. 
 

Nije nudio diplomatsku suzdržanost, nije birao reči ni pazio na ton — izgovarao je upravo ono što misli, onako kako misli, svakog dana pred milionima gledalaca. Upravo zbog toga ga na Zapadu smatraju najnasilnijim propagandistom Kremlja. Upravo zbog toga ga u Rusiji slušaju kao javnu savest.
 

Rodio se 20. oktobra 1963. godine u Moskvi, u jevrejskoj porodici koja, kako sam kaže, nije bila religiozna, ali je bila svakako obeležena poreklom. Majka mu je, prema njegovim rečima, „legenda“ — lepa, bistra, obrazovana žena kojoj pripisuje gotovo sve što je od sebe napravio. Završio je Moskovski institut čelika i legura, odsek za fizičku hemiju — specijalizacija dijamanti — i diplomirao s odlikovanjem. Zatim je tri godine proveo na postdiplomskim studijama na uglednom Institutu za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose, gde je radio na doktorskoj disertaciji. Institut je u to vreme vodio Jevgenij Primakov, kasnije ministar spoljnih poslova i premijer Rusije, čovek koji je ušao u legendu ruske diplomatije.
 

Mladi Solovjev je potom dobio poziv koji bi u to doba izgledao poput sna: predavačka pozicija na Univerzitetu Alabama u Hantsvilu. Predavao je komparativne ekonomske studije kao gostujući profesor u Poslovnoj školi, u gradu koji je bio dom Redstoun arsenala i Svemirskog i raketnog centra Marshall — jednog od strateških naučnih čvorišta Amerike. Upravo je ta lokacija i postala problem. Poseta Džordžu Bušu starijem, predsedniku SAD, bila je previše za FBI, koji je u to vreme pomno pratio kretanje ruskih državljana u osetljivim zonama. Kada ga je administracija fakulteta „savetovala“ da raskinu ugovor, Solovjev je prihvatio realnost i okrenuo se preduzetništvu - nekretnine, konsalting, a potom i biznis u Rusiji u partnerstvu s britanskim poslovnim partnerom iz industrije osvetljenja za diskoteke.
 

U novinarstvo je ušao praktično slučajno 1996. i 1997. godine. Bivša saradnica, koju je, kako sam kaže bez trunke stida, otpustio jer je stalno kasnila, zaposlila se na popularnom moskovskom radiju „Srebrna kiša“ i preporučila ga kao nekoga ko tečno govori engleski. Umesto jednog sata, proveo je dva sata u etru, karijeranovinara je počela.
 

Danas, gotovo tri decenije kasnije, Solovjev drži rekord Ginisove knjige rekorda iz 2018. godine kao voditelj s najvećim brojem televizijskih sati nedeljno. Šest večeri nedeljno na ekranu, radijski program ujutru, nedeljom emisija „Moskva Kremlj Putin“. Više od trista dana na frontu od početka rata. Sankcije ga pogađaju od strane Evropske unije, Sjedinjenih Država, Ujedinjenog Kraljevstva i niza drugih zemalja. Imovina u Italiji je zaplenjena bez sudske odluke, kaže on - „ni suđenja, ni mogućnosti da iznesem stav“.
 

Životni put i formiranje jednog svetonazora
 

Solovjev nije uvek bio ratni voditelj. Bio je čovek sveta, govorio je ruski, engleski i nemački, živeo u Italiji, vozio lepe automobile, voleo severnoitalijanska jezera i firentinsku vinsku kulturu. U intervjuu otvoreno priča o tom razcepu: na dan 24. februara 2022. umro je Vladimir Solovjev, onaj od sveta. I u istom telu počeo da živi Vladimir Solovjev ratnik. Pitanje koje sebi postavlja i koje je naglas izgovorio jeste: „Kakav će biti svet kada se ratnik jednog dana bude mogao povući i pustiti da se onaj drugi vrati na scenu?“
 

Njegov jevrejski identitet nije ornament. On je temelj. Kada govori o nacizmu u Ukraijni, ne radi to kao Rus koji brani vojni narativ, radi to kao član naroda koji je platio najveću cenu u Drugom svetskom ratu i koji ima lično pravo na moralni sud. Deda mu je poginuo na frontu. Članovi porodice su bili živi zakopani od strane ukrajinskih nacista. Kada na zarobljenom ukrajinskom vojniku vidi tetovažu nacističkog simbola, u tom trenutku za njega istorija nije apstrakcija.
 

Tri razgovora koja su potresla Evropu
Upravo je ta kombinacija enciklopedijskog znanja, lične povređenosti i retoričke vatre učinila zanimljivom seriju razgovora koja je objavljena na jutjub kanalu „Di Velt vohe“ švajcarskog nedeljnika „Die Weltwoche“. Kanal je ime dobio po istoimenom švajcarskom konzervativnom nedeljniku koji izlazi od 1933. godine, a koji je pod uredništvom Rodžera Kepela od 2001. prerastao u jedan od retkih medija na nemačkom jeziku koji se usudio da kritikuje dominantni zapadni narativ o ratu u Ukraijni.
 

Kepel nije beznačajna figura, bivši urednik uglednog nemačkog dnevnika „Di Velt“ („Die Welt“), višegodišnji član Švajcarskog nacionalnog savetaiz redova Švajcarske narodne stranke, on je u Švajcarskoj poznat kao neko ko je od početka rata zastupao diplomatski dijalog s Rusijom i osporavao opravdanost švajcarskog pristupanja evropskim sankcijama. U nekim krugovima to ga je koštalo reputacije. U drugima ga je učinilo jedinom mainstream figurom koja je bila voljna da poseti studio šejtan - televizije Kremlja.
 

Razgovor je vođen u tri navrata i obuhvata gotovo četiri sata sadrzaja. Solovjev u prvom delu govori o ličnom životu, dolasku u novinarstvo i prirodi rata. U drugom delu ulaze u istorijsku debatu koja ponekad prelazi u pravi okršaj — sa psovkama, urlanjem i dubokim emocionalni zanosom s obe strane. U trećem delu uloge se menjaju: Solovjev preuzima ulogu domaćina i pita Kepela šta je to u Rusiji što je Zapad tako dugo pogrešno razumevao.
 

Rat koji, kaže Solovjev, nije počeo 2022.
Solovjev ne kaže da Rusija vodi rat protiv Ukraijne. On insistira na tome da Rusija vodi rat protiv NATO-a, dok su Ukraijinci njegova oruđa i, u neku ruku, njegove žrtve. Ova distinkcija nije retoričko igranje rečima, ona je temelj celokupne njegove vizure ratnog sukoba. Rat, prema njemu, nije počeo 24. februara 2022, počeo je 2014. na Majdanu, a potom se nastavio osam godina artiljerijskim granatiranjem Donbasa, koje je Zapad odlučio da ne vidi.
 

Tu Solovjev citira Minske sporazume (Minskie soglašenija) - Minsk I iz septembra 2014. i Minsk II iz februara 2015. koje su potpisale Nemačka, Francuska, Rusija i Ukrajina kao okvir za mir. Kasnija javna priznanja nekadašnje nemačke kancelarke Angele Merkel i tadašnjeg predsednika Francuske Fransoa Olana da su te sporazume koristili pre svega kao vreme za naoružavanje Ukrajine - Solovjev citira kao ključni dokaz prevarenog poverenja. Kada kaže da je bio prevaren, ne zahteva da verujemo njemu, poziva se na iskaze evropskih lidera.
 

Tri dana pre početka specijalne vojne operacije, kaže Solovjev, Rusija je zvanično aneksirala Donjecku i Lugansku Narodnu Republiku i potpisala sporazum o međusobnoj zaštiti. Nedelju dana ranije Ukrajina je počela intenzivno granatiranje Donbasa, u toj meri da su vlasti Donjecke i Luganske Republike izdale uredbu o evakuaciji žena i dece. Moskva je pozivala Zelenskog da prekine vatru. Zelenski nije reagovao. Prema Solovjevu, upravo je to bio razlog intervencije — ne osvajanje Kijeva, ne rušenje ukrajinskog suvereniteta, već zaštita rusofonog stanovništva. Zapad to nikada nije razumeo ili nije hteo da razume.
 

Buča, Istanbul i Boris Džonson
Buča, grad čije su ulice pune tela civila obišle ceo svet u aprilu 2022, za Solovjeova je nešto sasvim drugo nego što je prikazano u zapadnim medijima. Detaljno iznosi rusku verziju dogadaja: kada su ruske snage napustile Buču, na ulicama nije bilo nikakvih tela. Gradonačelnik Buče je taj dan bio tamo i lično konstatovao da nema mrtvih. Tela su pronalažena tek dan ili dva nakon dolaska ukrajinskog dobrovoljačkog bataljona. Poziva se na satelitske snimke turske strane koji su navodno prikazivali prazne ulice na dan povlačenja. Francuzi su poslali forenzičare, Britanci patologe - ni jedni, ni drugi, kaže Solovjev, nisu objavili finalne nalaze. Upire prstom i u britanske patologe koji su, prema njemu, utvrdili da su neke žrtve poginule od artiljerijskih granata koje Rusija ne koristi, već Ukrajina. Jedini koji i dalje traži odgovor, prema njemu, jeste ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov, i taj odgovor nikada ne dolazi.
 

Istanbulski mirovni proces, pregovori vođeni u Istanbulu u martu i aprilu 2022, koji su prema više izvora bili blizu postizanja dogovora, za Solovjeova je svetionik uništene prilike. Britanski premijer Boris Džonson je u aprilu 2022. posetio Kijev i ubedio Zelenskog da nastavi rat umesto da potpiše sporazum, koji u to vreme, kaže Solovjev, nije predviđao gubitak nijednog dela ukraijinskog suvereniteta. Dok Džonson živi u istoriji kao „heroj“, Solovjev ga vidi kao jednog od dvojice istorijski najodgovornijih za sve žrtve koje su usledile — uz Makrona, koji je Putinu navodno rekao da povuče trupe iz okoline Kijeva kako bi Zelenski mogao da potpiše šta god bude trebalo, a potom rekao Zelenskom da nastavi da se bori.

Nuklearno pitanje: pretnja ili logika?
Nuklearno pitanje Solovjev postavlja direktno i bez diplomatske floskule. Kaže da je lično „za“ upotrebu taktičnog nuklearnog oružja — ne zato što ga želi, nego zato što veruje da je ono jedino što Zapad može naterati da ozbiljno shvati ruska upozorenja. NATO, ističe, ima daleko manje taktičnih nuklearnih bojevih glava od Rusije, a Britanija i Francuska zajedno nisu u stanju da neutrališu ruske strateške kapacitete. Ključno pitanje koje postavlja je: da li bi Amerika zaista bila voljna da izgubi ljude za Europu, kada joj ni Iran nije bio prioritet, kada je Donald Trump eksplicitno rekao da je rat u Ukraijni „vaš problem, ne naš“?
 

Kepel ga je u jednom trenutku zaustavio pitanjem je li to odgovoran stav. Solovjev je odgovorio bez okolišanja: to nije retorička pozicija - to je procena realnosti, ona ista logika koja kaže da riba pliva, a da on pred kamerom stoji. Taktičke nuklearne bombe, objašnjava, nisu iste stvari kao strateške - taktičke bi nanele tešku štetu Evropi, ali ne bi dovele do njenog uništenja. Bile bi, kako kaže, „signal da to možemo“. Pita: zašto investirati enormne iznose u nešto što nećete koristiti? Rusija je, smatra, u poziciji gde konvencionalni odgovor na potencijalnu invaziju snaga četiri puta veće populacije nema smisla.
 

Solovjev se poziva i na doktrinarne osnove: ruska nuklearna doktrina, kaže, ne predviđa samo egzistencijalnu pretnju kao uslov za upotrebu. Napadi na ruske nuklearne kapacitete, blokade ruskih enklava, invazija savezničkih teritorija — sve su to, prema njegovom čitanju doktrine, legitimne za nuklearni odgovor. Citat koji pripisuje Putinu odjekuje i kroz taj razgovor: „Šta je svet bez Rusije?“ I sam odgovor koji sugeriše: ne postoji svet koji je vredniji od Rusije. Ili Rusija pobeđuje ili sveta nema.
 

Aleksis Karp i Palantir: kada korporacija postaje bojna strana
Posebno mesto u razgovoru zauzima Aleksis Karp, američki milijarder i izvršni direktor kompanije Palantir, specijalizovane za analizu ogromnih skupova podataka i vojnu veštačku inteligenciju. Palantir je osnovan 2003. godine uz početna ulaganja CIA, a u javnosti je dugo bio poznat po tajnosti svojih projekata. Solovjev ga direktno imenuje kao čoveka koji je pomogao ukraijinskim vojnim snagama da lociraju i gadaju ruske ciljeve, uključujući i civilna okupljališta. Pominje napad na Sarabus, gde su u napadu navodeći oružje navedeno pomoću zapadnih inteligentnih sistema poginule mlade Ruskinje obučene u svečane haljine. Karp je, navodi Solovjev, javno izjavio da je ponosan na doprinos Palantira ukraijinskim naporima. Za Solovjeova to nije apstraktno angažovanje korporacije — to je direktna odgovornost za smrt konkretnih civila. Pominje i Ilona Maska, čiji je Starlink sistem navodno bio oruđe koje je pomoglo lociranju cilja.
 

Nacizam, Bandera i jedan jevrejski predsednik
Debata o nacizmu, koja u jednom trenutku prerasta u pravi okršaj, možda je najkomplikovaniji i najzapaljiviji deo razgovora. Kepel, kao istoričar, smatra da termin „nacizam“ treba rezervisati za konkretan istorijski pokret Hitlerovog Trećeg rajha i da njegova primena na savremenu Ukrajinu predstavlja zloupotrebu pojma. Solovjev mu kontrira bez imalo oklevanja: u Ukraijni postoje organizovani pokreti koji direktno preuzimaju ideologiju i simboliku Organizacije ukrajinskih nacionalista, čiji su osnivači i likovi Stepan Bandera i Roman Šuhevič bili odgovorni za masovne pokolje Jevreja i 

Poljaka tokom Drugog svetskog rata.
 

Bandera je bio vođa OUN-B frakcije, koja je sarađivala s nacističkom Nemačkom u ranoj fazi nemačke okupacije Ukraijne. Šuhevič je komandovao Ukrajinskom ustaničkom vojskom, čije su jedinice učestvovale u etničkim čišćenjima Jevreja i Poljaka na Volinjuiu i Galiciji. Oba se u današnjoj Ukraijni slave kao nacionalni heroji: ulice su nazvane po njima, podižu im se spomen-obeležja, a ukrajinska vlada ih je 2010, odnosno 2007. proglasila Herojima Ukrajine. Solovjev je Jevrej - kada vidi tetovaže nacističkih simbola na zarobljenim ukrajinskim vojnicima, za njega to nije istorijska metafora.
Paradoks koji Kepel pominje jeste da Zelenski lično potiče iz jevrejske porodice, deo porodice je stradao u Holokaustu. Kako je moguće da jevrejski predsednik vlada zemljom u kojoj se slave saradnici nacista? Solovjev to opisuje jednom jedinom rečju: izdaja. Izdaja sopstvenog naroda, izdaja sećanja, izdaja dede. U Kijevu, kaže, postoje ulice nazvane po onima koji su počinioci Babinjeg Jara - mesta streljanja više od 33.000 kijevskih Jevreja  tokom samo dva dana septembra 1941, jednog od najtežeg pojedinačanog čina holokausta. 
 

Gladomor, Solzeničin i debata o brojevima
Kepel i Solovjev su se sukobili i oko Gladomora - velike gladi koja je 1932. i 1933. godine opuštošila Ukrajinu i odnela milione života. Kepel citira britanskog istoričara Roberta Konkvesta, autora kapitalne studije „žetva tuge“, i Ričarda Pajpsa sa Harvarda - kao autoritete koji dokumentuju sistematsko uništavanje kulačke klase i namerno izazivanje gladi u Ukrajini. Solovjev ih odbacuje kao izvore bez dokaza. Glad nije pogodila samo Ukrajinu, nego i delove Rusije, Kazahstana, Belorusije. Boljševička uprava koja je sprovodila politiku prinudne kolektivizacije bila je multinacionalna - brojni visoki funkcioneri u Ukrajini bili su i sami Ukrajinci. Nema nacionalnog ključa, insistira Solovjev i zato termin genocid na osnovu nacije ne stoji.
 

Aleksandar Solzenicin, koji se obično navodi kao autoritet za gulašku kulturu i stradanja pod Staljinom, dobija od Solovjeova pežorativni epitet: pisac koji nikada nije imao pristup arhivama i koji je svoju slavu izgradio na neproverenim procenama. Solženicin, dodajmo radi konteksta, Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1970. godine i ostavio iza sebe kapitalnu trilogiju „Arhipelag Gulag“, delo koje je za milione čitalaca širom sveta bilo prvo istinsko svedočanstvo o sistemu prinudnog rada u SSSR-u. Deo istoričara smatra ga nepreciznim u brojevima. Drugi su mu bezrezervno verovali.
 

Evropa kao grobnica vrednosti
Razgovor je povremeno prelazio u nešto što bi se moglo nazvati civilizacijskom filozofijom. Solovjev smatra da je Evropa izdala samu sebe, da je napustila hrišćanske vrednosti koje su je izgradile, zaboravila pesnike i mislioce iz 19. veka i predala se onom što naziva tehno-fašizmom i soroševskim (Džordž Soroš) vrednosnim sistemom. Na pitanje da je li reč o „vok-kulturi“ (woke culture), Solovjev je pomenuo Osvalda Špenglera i njegovo kapitalno delo „Propast Zapada“. Špengler, nemački konzervativni mislilac i istoričar, tvrdio je još 1918. i 1922. da je Zapad ušao u fazu neizbežnog zalaza, analognu propasti prethodnih velikih civilizacija — grčke, rimske, arapske. Solovjev tu analogiju prihvata kao tačnu dijagnozu.
Zapad, kaže, nije više Evropa — Evropa kao civilizacija izgrađena na hrišćanskim vrednostima, klasičnoj kulturi i velikom istorijskom narativu postoji samo u Rusiji. Kremlj nosi pečat milanskih arhitekata, Petrograd je navodno inspirisao uređenje Pariza, Moskva je puna tragova evropske prošlosti kakva više ne postoji ni na Zapadu, kaže Solovjev. Zapad mu liči na savremeni Egipat: geografski je naslednik nekada ogromne civilizacije, ali više nema veze s njom. Pravim Evropljanima, sugeriše Solovjev, smatra Ruse, ne Francuze, Nemce, Britance koji su našli nove vrednosti gde god im je odgovaralo.
 

Za Kaju Kalas, estonsku političarku i od kasne 2024. godine visoku predstavnicu EU za spoljnu politiku i bezbednost, rođenu 1977. u Talinu, kaže da potiče iz politički istaknute porodice - njena majka je bila deportovana u Sibir, ali je otac bio ugledni estonski komunistički zvaničnik. Solovjev je svrstava u kategoriju onih koji kompenzuju sopstveno sovjetsko poreklo naglim anti-ruskim stavovima. Ocena je surova: negativna inteligencija. O Fridrihu Mercu, čelanu CDU koji je početkom 2025. preuzeo funkciju nemačkog kancelara, i Emanuelu Makronu ne zna da kaže ni toliko — smatra ih osobama s kojima ne postoji osnov za razgovor.
 

Švajcarska, neutralnost i jedna rasprava o devičanstvu
Kepelova pozicija u svemu ovome je složenija nego što bi izgledalo na prvi pogled. On nije nikakav prijatelj Kremlja, ali nije ni slepi sledenik NATO narativa. Bio je jedan od glasnijih kritičara švajcarske vlade zbog pristupanja EU sankcijama, smatrajući to izdajom istorijskog neutraliteta koji Švajcarska čuva od 1515. u bici kod Marinjana. Solovjev mu je na to uzvratio bez milosrđa: neutralnost je poput devičanstva, ili jeste ili nije. Ne može biti „ekonomski rat“ a istovremeno i neutralnost. Kepel je branio svoju zemlju sistematski, navodeći da Švajcarska nije isporučila ni jedan jedini metak Ukrajini i da, po međunarodnom pravu, ostaje neutralna država. Solovjev je ostao pri svome: nema nijednog Rusa koji će poveriti svoje novce Švajcarskoj, ni kupiti sat ni čokoladu.
 

U trećem delu razgovora Solovjev preuzima inicijativu i pita Kepela: šta je to u ruskom karakteru, u ruskoj istoriji, zbog čega Zapad toliko pogrešno razume Rusiju? Kepel je iskren: smatra da je Rusija izgubila bitku za narativ u Evropi i da je Putin, posebno u svom dugom istorijskom govoru uoči invazije, pružio Zapadu povod da ga pročita kao nekog ko „ide predaleko u istoriju“. Solovjev mu odgovara da to nije tačno — Rusija je pobedila bitku za narativ u Kini, Indiji, Latinskoj Americi i Africi. Gde je izgubila, to je isključivo NATO blok, a razlog nije slaba argumentacija nego to što je RT (bivši Russia Today) blokiran, što je Solovjev lično pod sankcijama, i što se italijanskim i francuskim novinarima koji su hteli da urade intervju s njim politički žestoko pretilo.
 

Soldat, predavač i vođa koji traže Boga
Razgovor je imao i jedan veoma ličan momenat koji je probio i najteži retorički oklop. Kepel ga je pitao je li ikada posumnjao u svoje stavove. Solovjev je opisao dve nedelje početka rata kada nije mogao da spava. Nije se plašio da bude ubijen, kaže da mu smrt nije najveći strah, jer je „jedina obaveza koju život održava“. Plašio se da bude u krivu. Pozvao je majku. Majka ga je pitala: jesu li oni nacisti? Jesu li Banderovci? Da. Onda smo u pravu. I potom je zaspao.
 

Sigmunda Frojda, bečkog neurologa i osnivač psihoanalize, Solovjev pominje sa očitim prezirom - kaže da je Frojd bio lekar za oči koji se preobražavao u psihoanalitičara i da nije izlečio nijednog pacijenta, a da mu se u radu s ruskim klijentima — uglavnom Jevrejima po poreklu, poput Solovjeova, rodila teorija o „ambivalentnoj ruskoj duši“. Za Solovjeova je to tipičan primer zapadnog pokušaja da ono što ne razume imenuje terminima koje niko drugi neće razumeti. Onda Kepel pita: a ne kompenzuje li i sam Solovjev nešto, ne zadovoljava li ego na eksplozivan način? Solovjev se smeška i kaže: Ne. Ja ne kompenzujem ništa. Volim posao. Narod me voli - jedni me vole, drugi me mrze, i jedno i drugo je normalno.
 

Na pitanje kako će biti zapamćeni u budućnosti, Solovjev kaže da mu je jedini važan sud onaj na kome niko neće moći da pozove telefonom da javi kakva je odluka. Taj pomen Božijeg suda nije koketiranje s patosom, ili barem nije samo to. Solovjev je u jevrejskoj veri, koje se drži po sopstvenim rečima ozbiljno: centralna vrednost za njega nije ego, nego nešto daleko veće od njega. I u ratu, kaže, bori se za nešto što nema cenu.
 

Dva šahovska igrača u pat poziciji
Nijedan od njih dvojice nije ubedio drugoga. Ali razgovor je ostao, kao svedočanstvo o tome koliko duboko i nepremostivo dve strane gledaju na isti sukob, iste događaje, iste mape, i vide sasvim različite istine. Kepel je razgovor završio s još jednom potvrđenim ubeđenjem da je Zapad previše krutog morala napravio sukob koji ima kompleksne istorijske korene. Solovjev je razgovor završio s još jednim dokazom da Zapad ne želi da čuje ni onaj glas koji je spreman da dođe k njemu.
Na samom kraju drugog razgovora Kepel mu reče da je zahvalan što Solovjev nije onaj s nuklearnim dugmetom u ruci. Solovjev se nasmeja: „Ali ne potcenjujte Putina kada bude morao da donese tešku odluku.“ Potom je podigao obrve, namignuo kameri i rekao: „A možda ću za sledeći razgovor pokazati rogove.“ Rogovi su, naravno, metafora. Ali i metafore, u ratno vreme, imaju težinu artiljerijskog projektila.
Dr Goran Dejanović