(ВИДЕО) За Запад пропагандиста, за Русе јавна савест! ВЛАДИМИР СОЛОВЈЕВ БЕЗ МАСКЕ Разговори који су потресли Европу!

Владимир Рудолфович Соловјев, најгледанији телевизијски водитељ у Русији, човек који ноћи проводи пред камерама, а викенде на фронту, седео је насупрот швајцарског новинара и изрекао оно што се ретко који гост на Западу усуђује да каже директно у лице. 
 

Није нудио дипломатску суздржаност, није бирао речи ни пазио на тон — изговарао је управо оно што мисли, онако како мисли, сваког дана пред милионима гледалаца. Управо због тога га на Западу сматрају најнасилнијим пропагандистом Кремља. Управо због тога га у Русији слушају као јавну савест.
 

Родио се 20. октобра 1963. године у Москви, у јеврејској породици која, како сам каже, није била религиозна, али је била свакако обележена пореклом. Мајка му је, према његовим речима, „легенда“ — лепа, бистра, образована жена којој приписује готово све што је од себе направио. Завршио је Московски институт челика и легура, одсек за физичку хемију — специјализација дијаманти — и дипломирао с одликовањем. Затим је три године провео на постдипломским студијама на угледном Институту за светску економију и међународне односе, где је радио на докторској дисертацији. Институт је у то време водио Јевгениј Примаков, касније министар спољних послова и премијер Русије, човек који је ушао у легенду руске дипломатије.
 

Млади Соловјев је потом добио позив који би у то доба изгледао попут сна: предавачка позиција на Универзитету Алабама у Хантсвилу. Предавао је компаративне економске студије као гостујући професор у Пословној школи, у граду који је био дом Редстоун арсенала и Свемирског и ракетног центра Марсхалл — једног од стратешких научних чворишта Америке. Управо је та локација и постала проблем. Посета Џорџу Бушу старијем, председнику САД, била је превише за ФБИ, који је у то време помно пратио кретање руских држављана у осетљивим зонама. Када га је администрација факултета „саветовала“ да раскину уговор, Соловјев је прихватио реалност и окренуо се предузетништву - некретнине, консалтинг, а потом и бизнис у Русији у партнерству с британским пословним партнером из индустрије осветљења за дискотеке.
 

У новинарство је ушао практично случајно 1996. и 1997. године. Бивша сарадница, коју је, како сам каже без трунке стида, отпустио јер је стално каснила, запослила се на популарном московском радију „Сребрна киша“ и препоручила га као некога ко течно говори енглески. Уместо једног сата, провео је два сата у етру, каријерановинара је почела.
 

Данас, готово три деценије касније, Соловјев држи рекорд Гинисове књиге рекорда из 2018. године као водитељ с највећим бројем телевизијских сати недељно. Шест вечери недељно на екрану, радијски програм ујутру, недељом емисија „Москва Кремљ Путин“. Више од триста дана на фронту од почетка рата. Санкције га погађају од стране Европске уније, Сједињених Држава, Уједињеног Краљевства и низа других земаља. Имовина у Италији је заплењена без судске одлуке, каже он - „ни суђења, ни могућности да изнесем став“.
 

Животни пут и формирање једног светоназора
 

Соловјев није увек био ратни водитељ. Био је човек света, говорио је руски, енглески и немачки, живео у Италији, возио лепе аутомобиле, волео северноиталијанска језера и фирентинску винску културу. У интервјуу отворено прича о том разцепу: на дан 24. фебруара 2022. умро је Владимир Соловјев, онај од света. И у истом телу почео да живи Владимир Соловјев ратник. Питање које себи поставља и које је наглас изговорио јесте: „Какав ће бити свет када се ратник једног дана буде могао повући и пустити да се онај други врати на сцену?“
 

Његов јеврејски идентитет није орнамент. Он је темељ. Када говори о нацизму у Украијни, не ради то као Рус који брани војни наратив, ради то као члан народа који је платио највећу цену у Другом светском рату и који има лично право на морални суд. Деда му је погинуо на фронту. Чланови породице су били живи закопани од стране украјинских нациста. Када на заробљеном украјинском војнику види тетоважу нацистичког симбола, у том тренутку за њега историја није апстракција.
 

Три разговора која су потресла Европу
Управо је та комбинација енциклопедијског знања, личне повређености и реторичке ватре учинила занимљивом серију разговора која је објављена на јутјуб каналу „Ди Велт вохе“ швајцарског недељника „Дие Wелтwоцхе“. Канал је име добио по истоименом швајцарском конзервативном недељнику који излази од 1933. године, а који је под уредништвом Роџера Кепела од 2001. прерастао у један од ретких медија на немачком језику који се усудио да критикује доминантни западни наратив о рату у Украијни.
 

Кепел није безначајна фигура, бивши уредник угледног немачког дневника „Ди Велт“ („Дие Wелт“), вишегодишњи члан Швајцарског националног саветаиз редова Швајцарске народне странке, он је у Швајцарској познат као неко ко је од почетка рата заступао дипломатски дијалог с Русијом и оспоравао оправданост швајцарског приступања европским санкцијама. У неким круговима то га је коштало репутације. У другима га је учинило једином маинстреам фигуром која је била вољна да посети студио шејтан - телевизије Кремља.
 

Разговор је вођен у три наврата и обухвата готово четири сата садрзаја. Соловјев у првом делу говори о личном животу, доласку у новинарство и природи рата. У другом делу улазе у историјску дебату која понекад прелази у прави окршај — са псовкама, урлањем и дубоким емоционални заносом с обе стране. У трећем делу улоге се мењају: Соловјев преузима улогу домаћина и пита Кепела шта је то у Русији што је Запад тако дуго погрешно разумевао.
 

Рат који, каже Соловјев, није почео 2022.
Соловјев не каже да Русија води рат против Украијне. Он инсистира на томе да Русија води рат против НАТО-а, док су Украијинци његова оруђа и, у неку руку, његове жртве. Ова дистинкција није реторичко играње речима, она је темељ целокупне његове визуре ратног сукоба. Рат, према њему, није почео 24. фебруара 2022, почео је 2014. на Мајдану, а потом се наставио осам година артиљеријским гранатирањем Донбаса, које је Запад одлучио да не види.
 

Ту Соловјев цитира Минске споразуме (Минские соглашенија) - Минск И из септембра 2014. и Минск ИИ из фебруара 2015. које су потписале Немачка, Француска, Русија и Украјина као оквир за мир. Каснија јавна признања некадашње немачке канцеларке Ангеле Меркел и тадашњег председника Француске Франсоа Олана да су те споразуме користили пре свега као време за наоружавање Украјине - Соловјев цитира као кључни доказ превареног поверења. Када каже да је био преварен, не захтева да верујемо њему, позива се на исказе европских лидера.
 

Три дана пре почетка специјалне војне операције, каже Соловјев, Русија је званично анексирала Доњецку и Луганску Народну Републику и потписала споразум о међусобној заштити. Недељу дана раније Украјина је почела интензивно гранатирање Донбаса, у тој мери да су власти Доњецке и Луганске Републике издале уредбу о евакуацији жена и деце. Москва је позивала Зеленског да прекине ватру. Зеленски није реаговао. Према Соловјеву, управо је то био разлог интервенције — не освајање Кијева, не рушење украјинског суверенитета, већ заштита русофоног становништва. Запад то никада није разумео или није хтео да разуме.
 

Буча, Истанбул и Борис Џонсон
Буча, град чије су улице пуне тела цивила обишле цео свет у априлу 2022, за Соловјеова је нешто сасвим друго него што је приказано у западним медијима. Детаљно износи руску верзију догадаја: када су руске снаге напустиле Бучу, на улицама није било никаквих тела. Градоначелник Буче је тај дан био тамо и лично констатовао да нема мртвих. Тела су проналажена тек дан или два након доласка украјинског добровољачког батаљона. Позива се на сателитске снимке турске стране који су наводно приказивали празне улице на дан повлачења. Французи су послали форензичаре, Британци патологе - ни једни, ни други, каже Соловјев, нису објавили финалне налазе. Упире прстом и у британске патологе који су, према њему, утврдили да су неке жртве погинуле од артиљеријских граната које Русија не користи, већ Украјина. Једини који и даље тражи одговор, према њему, јесте министар спољних послова Русије Сергеј Лавров, и тај одговор никада не долази.
 

Истанбулски мировни процес, преговори вођени у Истанбулу у марту и априлу 2022, који су према више извора били близу постизања договора, за Соловјеова је светионик уништене прилике. Британски премијер Борис Џонсон је у априлу 2022. посетио Кијев и убедио Зеленског да настави рат уместо да потпише споразум, који у то време, каже Соловјев, није предвиђао губитак ниједног дела украијинског суверенитета. Док Џонсон живи у историји као „херој“, Соловјев га види као једног од двојице историјски најодговорнијих за све жртве које су уследиле — уз Макрона, који је Путину наводно рекао да повуче трупе из околине Кијева како би Зеленски могао да потпише шта год буде требало, а потом рекао Зеленском да настави да се бори.

Нуклеарно питање: претња или логика?
Нуклеарно питање Соловјев поставља директно и без дипломатске флоскуле. Каже да је лично „за“ употребу тактичног нуклеарног оружја — не зато што га жели, него зато што верује да је оно једино што Запад може натерати да озбиљно схвати руска упозорења. НАТО, истиче, има далеко мање тактичних нуклеарних бојевих глава од Русије, а Британија и Француска заједно нису у стању да неутралишу руске стратешке капацитете. Кључно питање које поставља је: да ли би Америка заиста била вољна да изгуби људе за Еуропу, када јој ни Иран није био приоритет, када је Доналд Трумп експлицитно рекао да је рат у Украијни „ваш проблем, не наш“?
 

Кепел га је у једном тренутку зауставио питањем је ли то одговоран став. Соловјев је одговорио без околишања: то није реторичка позиција - то је процена реалности, она иста логика која каже да риба плива, а да он пред камером стоји. Тактичке нуклеарне бомбе, објашњава, нису исте ствари као стратешке - тактичке би нанеле тешку штету Европи, али не би довеле до њеног уништења. Биле би, како каже, „сигнал да то можемо“. Пита: зашто инвестирати енормне износе у нешто што нећете користити? Русија је, сматра, у позицији где конвенционални одговор на потенцијалну инвазију снага четири пута веће популације нема смисла.
 

Соловјев се позива и на доктринарне основе: руска нуклеарна доктрина, каже, не предвиђа само егзистенцијалну претњу као услов за употребу. Напади на руске нуклеарне капацитете, блокаде руских енклава, инвазија савезничких територија — све су то, према његовом читању доктрине, легитимне за нуклеарни одговор. Цитат који приписује Путину одјекује и кроз тај разговор: „Шта је свет без Русије?“ И сам одговор који сугерише: не постоји свет који је вреднији од Русије. Или Русија побеђује или света нема.
 

Алексис Карп и Палантир: када корпорација постаје бојна страна
Посебно место у разговору заузима Алексис Карп, амерички милијардер и извршни директор компаније Палантир, специјализоване за анализу огромних скупова података и војну вештачку интелигенцију. Палантир је основан 2003. године уз почетна улагања ЦИА, а у јавности је дуго био познат по тајности својих пројеката. Соловјев га директно именује као човека који је помогао украијинским војним снагама да лоцирају и гадају руске циљеве, укључујући и цивилна окупљалишта. Помиње напад на Сарабус, где су у нападу наводећи оружје наведено помоћу западних интелигентних система погинуле младе Рускиње обучене у свечане хаљине. Карп је, наводи Соловјев, јавно изјавио да је поносан на допринос Палантира украијинским напорима. За Соловјеова то није апстрактно ангажовање корпорације — то је директна одговорност за смрт конкретних цивила. Помиње и Илона Маска, чији је Старлинк систем наводно био оруђе које је помогло лоцирању циља.
 

Нацизам, Бандера и један јеврејски председник
Дебата о нацизму, која у једном тренутку прераста у прави окршај, можда је најкомпликованији и најзапаљивији део разговора. Кепел, као историчар, сматра да термин „нацизам“ треба резервисати за конкретан историјски покрет Хитлеровог Трећег рајха и да његова примена на савремену Украјину представља злоупотребу појма. Соловјев му контрира без имало оклевања: у Украијни постоје организовани покрети који директно преузимају идеологију и симболику Организације украјинских националиста, чији су оснивачи и ликови Степан Бандера и Роман Шухевич били одговорни за масовне покоље Јевреја и 

Пољака током Другог светског рата.
 

Бандера је био вођа ОУН-Б фракције, која је сарађивала с нацистичком Немачком у раној фази немачке окупације Украијне. Шухевич је командовао Украјинском устаничком војском, чије су јединице учествовале у етничким чишћењима Јевреја и Пољака на Волињуиу и Галицији. Оба се у данашњој Украијни славе као национални хероји: улице су назване по њима, подижу им се спомен-обележја, а украјинска влада их је 2010, односно 2007. прогласила Херојима Украјине. Соловјев је Јевреј - када види тетоваже нацистичких симбола на заробљеним украјинским војницима, за њега то није историјска метафора.
Парадокс који Кепел помиње јесте да Зеленски лично потиче из јеврејске породице, део породице је страдао у Холокаусту. Како је могуће да јеврејски председник влада земљом у којој се славе сарадници нациста? Соловјев то описује једном једином речју: издаја. Издаја сопственог народа, издаја сећања, издаја деде. У Кијеву, каже, постоје улице назване по онима који су починиоци Бабињег Јара - места стрељања више од 33.000 кијевских Јевреја  током само два дана септембра 1941, једног од најтежег појединачаног чина холокауста. 
 

Гладомор, Солзеничин и дебата о бројевима
Кепел и Соловјев су се сукобили и око Гладомора - велике глади која је 1932. и 1933. године опуштошила Украјину и однела милионе живота. Кепел цитира британског историчара Роберта Конквеста, аутора капиталне студије „жетва туге“, и Ричарда Пајпса са Харварда - као ауторитете који документују систематско уништавање кулачке класе и намерно изазивање глади у Украјини. Соловјев их одбацује као изворе без доказа. Глад није погодила само Украјину, него и делове Русије, Казахстана, Белорусије. Бољшевичка управа која је спроводила политику принудне колективизације била је мултинационална - бројни високи функционери у Украјини били су и сами Украјинци. Нема националног кључа, инсистира Соловјев и зато термин геноцид на основу нације не стоји.
 

Александар Солзеницин, који се обично наводи као ауторитет за гулашку културу и страдања под Стаљином, добија од Соловјеова пежоративни епитет: писац који никада није имао приступ архивама и који је своју славу изградио на непровереним проценама. Солженицин, додајмо ради контекста, Нобелову награду за књижевност добио је 1970. године и оставио иза себе капиталну трилогију „Архипелаг Гулаг“, дело које је за милионе читалаца широм света било прво истинско сведочанство о систему принудног рада у СССР-у. Део историчара сматра га непрецизним у бројевима. Други су му безрезервно веровали.
 

Европа као гробница вредности
Разговор је повремено прелазио у нешто што би се могло назвати цивилизацијском филозофијом. Соловјев сматра да је Европа издала саму себе, да је напустила хришћанске вредности које су је изградиле, заборавила песнике и мислиоце из 19. века и предала се оном што назива техно-фашизмом и сорошевским (Џорџ Сорош) вредносним системом. На питање да је ли реч о „вок-култури“ (wоке цултуре), Соловјев је поменуо Освалда Шпенглера и његово капитално дело „Пропаст Запада“. Шпенглер, немачки конзервативни мислилац и историчар, тврдио је још 1918. и 1922. да је Запад ушао у фазу неизбежног залаза, аналогну пропасти претходних великих цивилизација — грчке, римске, арапске. Соловјев ту аналогију прихвата као тачну дијагнозу.
Запад, каже, није више Европа — Европа као цивилизација изграђена на хришћанским вредностима, класичној култури и великом историјском наративу постоји само у Русији. Кремљ носи печат миланских архитеката, Петроград је наводно инспирисао уређење Париза, Москва је пуна трагова европске прошлости каква више не постоји ни на Западу, каже Соловјев. Запад му личи на савремени Египат: географски је наследник некада огромне цивилизације, али више нема везе с њом. Правим Европљанима, сугерише Соловјев, сматра Русе, не Французе, Немце, Британце који су нашли нове вредности где год им је одговарало.
 

За Кају Калас, естонску политичарку и од касне 2024. године високу представницу ЕУ за спољну политику и безбедност, рођену 1977. у Талину, каже да потиче из политички истакнуте породице - њена мајка је била депортована у Сибир, али је отац био угледни естонски комунистички званичник. Соловјев је сврстава у категорију оних који компензују сопствено совјетско порекло наглим анти-руским ставовима. Оцена је сурова: негативна интелигенција. О Фридриху Мерцу, челану ЦДУ који је почетком 2025. преузео функцију немачког канцелара, и Емануелу Макрону не зна да каже ни толико — сматра их особама с којима не постоји основ за разговор.
 

Швајцарска, неутралност и једна расправа о девичанству
Кепелова позиција у свему овоме је сложенија него што би изгледало на први поглед. Он није никакав пријатељ Кремља, али није ни слепи следеник НАТО наратива. Био је један од гласнијих критичара швајцарске владе због приступања ЕУ санкцијама, сматрајући то издајом историјског неутралитета који Швајцарска чува од 1515. у бици код Марињана. Соловјев му је на то узвратио без милосрђа: неутралност је попут девичанства, или јесте или није. Не може бити „економски рат“ а истовремено и неутралност. Кепел је бранио своју земљу систематски, наводећи да Швајцарска није испоручила ни један једини метак Украјини и да, по међународном праву, остаје неутрална држава. Соловјев је остао при своме: нема ниједног Руса који ће поверити своје новце Швајцарској, ни купити сат ни чоколаду.
 

У трећем делу разговора Соловјев преузима иницијативу и пита Кепела: шта је то у руском карактеру, у руској историји, због чега Запад толико погрешно разуме Русију? Кепел је искрен: сматра да је Русија изгубила битку за наратив у Европи и да је Путин, посебно у свом дугом историјском говору уочи инвазије, пружио Западу повод да га прочита као неког ко „иде предалеко у историју“. Соловјев му одговара да то није тачно — Русија је победила битку за наратив у Кини, Индији, Латинској Америци и Африци. Где је изгубила, то је искључиво НАТО блок, а разлог није слаба аргументација него то што је РТ (бивши Руссиа Тодаy) блокиран, што је Соловјев лично под санкцијама, и што се италијанским и француским новинарима који су хтели да ураде интервју с њим политички жестоко претило.
 

Солдат, предавач и вођа који траже Бога
Разговор је имао и један веома личан моменат који је пробио и најтежи реторички оклоп. Кепел га је питао је ли икада посумњао у своје ставове. Соловјев је описао две недеље почетка рата када није могао да спава. Није се плашио да буде убијен, каже да му смрт није највећи страх, јер је „једина обавеза коју живот одржава“. Плашио се да буде у криву. Позвао је мајку. Мајка га је питала: јесу ли они нацисти? Јесу ли Бандеровци? Да. Онда смо у праву. И потом је заспао.
 

Сигмунда Фројда, бечког неуролога и оснивач психоанализе, Соловјев помиње са очитим презиром - каже да је Фројд био лекар за очи који се преображавао у психоаналитичара и да није излечио ниједног пацијента, а да му се у раду с руским клијентима — углавном Јеврејима по пореклу, попут Соловјеова, родила теорија о „амбивалентној руској души“. За Соловјеова је то типичан пример западног покушаја да оно што не разуме именује терминима које нико други неће разумети. Онда Кепел пита: а не компензује ли и сам Соловјев нешто, не задовољава ли его на експлозиван начин? Соловјев се смешка и каже: Не. Ја не компензујем ништа. Волим посао. Народ ме воли - једни ме воле, други ме мрзе, и једно и друго је нормално.
 

На питање како ће бити запамћени у будућности, Соловјев каже да му је једини важан суд онај на коме нико неће моћи да позове телефоном да јави каква је одлука. Тај помен Божијег суда није кокетирање с патосом, или барем није само то. Соловјев је у јеврејској вери, које се држи по сопственим речима озбиљно: централна вредност за њега није его, него нешто далеко веће од њега. И у рату, каже, бори се за нешто што нема цену.
 

Два шаховска играча у пат позицији
Ниједан од њих двојице није убедио другога. Али разговор је остао, као сведочанство о томе колико дубоко и непремостиво две стране гледају на исти сукоб, исте догађаје, исте мапе, и виде сасвим различите истине. Кепел је разговор завршио с још једном потврђеним убеђењем да је Запад превише крутог морала направио сукоб који има комплексне историјске корене. Соловјев је разговор завршио с још једним доказом да Запад не жели да чује ни онај глас који је спреман да дође к њему.
На самом крају другог разговора Кепел му рече да је захвалан што Соловјев није онај с нуклеарним дугметом у руци. Соловјев се насмеја: „Али не потцењујте Путина када буде морао да донесе тешку одлуку.“ Потом је подигао обрве, намигнуо камери и рекао: „А можда ћу за следећи разговор показати рогове.“ Рогови су, наравно, метафора. Али и метафоре, у ратно време, имају тежину артиљеријског пројектила.
Др Горан Дејановић