PRIČE IZ MUZEJSKIH DEPOA Kvekeri i Puritanci: kako su se studenti likovne akademije smejali nemaštini?

Fond Galerije sadrži i dokumentarnu zbirku u kojoj se čuvaju artefakti koji na različite načine ilustruju ličnosti i događaje tog vremena. Predmeti iz ove zbirke nam svedoče o pojedinim događajima iz života umetnika, možda direktnije i jasnije od novinskih članaka, hroničarskih zabeleški, katalogâ izložbi ili stručnih pregleda.

Jedan od ovakvih predmeta je naslovna strana neobjavljenog, rukom pisanog izdanja studentskog „časopisa“ Kveker, koju je voštanom kredom iscrtao Mario Maskareli, po svemu sudeći godine četrdeset i neke. Ilustracija predstavlja skiciran brod na kome je ispisano Akademija likovnih umetnosti, koji skuplja davljenike iz morskih talasa. Scena je potpisana kao Spasavanje Puritanaca, dok je u dnu strane naveden šaljivi citat, atribuisan profesoru grafike Mihailu Petrovu: „Pa zar da vas ja ’vadim‘“.

O nastavku ovog izdanja možemo da nagađamo na osnovu drugog, sličnog uratka umetnikâ iz Maskarelijevog kružoka, a koji je sačuvan u zaostavštini slikarke i grafičarke Ankice Oprešnik, u vlasništvu njenih naslednika u Novom Sadu. U pitanju je još jedan redak primerak takozvanog časopisa, ovog puta pod nazivom Puritanac, koji je sačuvan u celosti i broji četrnaest, rukom oslikanih i na mašini kucanih stranica.

Na osnovu ovog rada (naslovljenog Godina III, broj 1) iz decembra 1943. godine, saznajemo o studentskom životu slikara koji su stasali u ratno doba, i nakon prvih pouka sa Akademije doživeli prve oblike umetničke afirmacije, prve izložbe i narudžbine. Mladalački počeci pripadnika ove generacije slikara provedeni su u pokušajima da se otkrije umetnički i svaki drugi oblik identiteta, likovni izraz i stvaralačka namera, a sve to u teškim materijalnim i društvenim uslovima.

O tome nam govori sama Ankica Oprešnik, u razgovoru sa Ljubisavom Andrićem vođenom 1983. godine:

„Studirati sam počela u vreme rata, u teškim godinama. Na svu sreću, bila sam okružena kolegama naprednih ideja. Imala sam dobre profesore. Ali moram priznati da sam od Mila Milunovića primila najbolje pouke. Ličnost osobitih vrednosti, slikar i pedagog, učio nas je slikarskom poštenju, i krajnjoj odanosti pozivu za koji smo se opredelili. Studenti su se snalazili kako su znali i umeli, tragajući za linoleumom na stepeništima porušenih građevina. Siromašno je to i neuporedivo sa današnjim likovnim zbivanjima. U vreme rata, gotovo da se ništa nije događalo. Nakon toga naišle su godine u kojima se umetnici nisu snalazili, na raskrsnici između neuhvatljivog socijalističkog realizma i svojih intimnih slikarskih pobuda.“

Ovakve okolnosti učinile su da se društveni život stopi sa umetničkim: da se u dugim satima crtanja i slikanja stvore prijateljstva među kolegama, i da se prepozna vrednost u zajedništvu kako bi se uklonile ili makar ublažile prepreke i nedaće koje je stvorila nemaština i neizvesnost. Na ovim časovima rađaju se prijateljstva i ljubavi, umetnički i lični afiniteti među studentima, ali i između studenata i profesora.

Takav poredak je u krugu studenata klase profesora Mila Milunovića (koju su, imeđu ostalih, činili Olivera Kangrga, Mario Maskareli, Dragutin Cigarčić, Radivoje Lola Đukić, Milan Kečić, Slavko Vrbica, Ankica Oprešnik, Radenko Mišević, Dragoslav Stojanović Sip), iznedrio časopis Puritanac, koji donosi poeme, epove, stripove, karikature, izmišljene oglase i aforizme.

U njima se kroz šaljive rubrike osvetljavaju nedaće i nemaština, ali i posvećenost slikarskom pozivu, kao i bliski odnos sa profesorom, i to kroz stihove poput onih iz Žitija apostola Puritanaca svetijeh – Sv. jevanđelje puritansko po Slavku:

„I sazva Učitelj učenike Puritance i reče im: ʼZaista, zaista vam kažem, niko nije bez grijeha, jedini Bog koji nam se javljao u vidu Sezana, Gogena, Renoara, Pikasa, Van Goga i njima ravnih. Idite, okajte svoje grijehe jer daću vam 100 dana roka u ljetnjim mjesecima, idite u pustinju Pejsaž kao isposnici, opašite se krpama za četke, uzmite boje ugodne Gospodu Sezanu te ga veličajte. Odar da vam bude štafelaj a pokrivač pakpapir obični. A mjesto izmirne i ulja mirisnijeh za mazanje, izmite ulje laneno, ono će vas Gospodu preporučiti, njemu je drago jer brzo je sušivo.ʻ I bi tako.“ 

Sliku atmosfere zajedništva i međusobnog uvažavanja u okviru ove skupine dvadesetogodišnjaka, budućih umetnika – predstavnika jugoslovenskog stvaralačkog neba, donose nam šaljivi i ironični tekstovi kao što su: Boj na Akademiji („Pa izvuče Milunović kneže, jednim mahom četku ubojitu, manu njome po jednome radu, lako manu, osiječe mu glavu...“), Mali oglasi („Pošto je moj bicikl, i ako do pre mesec dana sasvim nov, sada sasvim neispravan i neupotrebljiv, molim dobre ljude da ga od mene otkupe jer mi je novac hitno potreban.

Unapred zahvalan R. Đukić, „Vagon grafičkih radova, prvoklasnih, rado bih prodala po povoljnoj ceni – Ančka“), Reportaža iz menze („Šargarepa, pasulj, kupus, koja muva, mrva mesa, krompir, leća, proso, kupus, kupus, kupus...“), Aforizmi („Bolje biti i dobar konjokradica nego loš slikar – Sljoskin“), i naposletku Šta ko misli ili radi (Kangrga: Izležava se i misli o ništavnosti sveta; Maskareli: peva i ništa ne misli; Stojanović: Misli večito na grafiku. Zapaža samo crno-belo; Cigarčić: Misli na žene uopšte, sanja ih, neobično ih voli i veruje u boksersku karijeru).

Ovakva pisana građa, poput studentskih časopisa Kveker i Puritanac, ne govore mnogo o umetničkim dometima slikara, ali svakako predstavljaju vredne dokumente kojim se stiče uvid u njihovu svakodnevicu, karakterne osobine i međuljudske odnose tokom studija, a predstavljaju i živopisno svedočanstvo o duhu vremena u kome su stasavali i gradili svoj umetnički put.           

dr Ana Rakić