ПРИЧЕ ИЗ МУЗЕЈСКИХ ДЕПОА Квекери и Пуританци: како су се студенти ликовне академије смејали немаштини?

Фонд Галерије садржи и документарну збирку у којој се чувају артефакти који на различите начине илуструју личности и догађаје тог времена. Предмети из ове збирке нам сведоче о појединим догађајима из живота уметника, можда директније и јасније од новинских чланака, хроничарских забелешки, каталогâ изложби или стручних прегледа.

Један од оваквих предмета је насловна страна необјављеног, руком писаног издања студентског „часописа“ Квекер, коју је воштаном кредом исцртао Марио Маскарели, по свему судећи године четрдесет и неке. Илустрација представља скициран брод на коме је исписано Академија ликовних уметности, који скупља дављенике из морских таласа. Сцена је потписана као Спасавање Пуританаца, док је у дну стране наведен шаљиви цитат, атрибуисан професору графике Михаилу Петрову: „Па зар да вас ја ’вадим‘“.

О наставку овог издања можемо да нагађамо на основу другог, сличног уратка уметникâ из Маскарелијевог кружока, а који је сачуван у заоставштини сликарке и графичарке Анкице Опрешник, у власништву њених наследника у Новом Саду. У питању је још један редак примерак такозваног часописа, овог пута под називом Пуританац, који је сачуван у целости и броји четрнаест, руком осликаних и на машини куцаних страница.

На основу овог рада (насловљеног Година III, број 1) из децембра 1943. године, сазнајемо о студентском животу сликара који су стасали у ратно доба, и након првих поука са Академије доживели прве облике уметничке афирмације, прве изложбе и наруџбине. Младалачки почеци припадника ове генерације сликара проведени су у покушајима да се открије уметнички и сваки други облик идентитета, ликовни израз и стваралачка намера, а све то у тешким материјалним и друштвеним условима.

О томе нам говори сама Анкица Опрешник, у разговору са Љубисавом Андрићем вођеном 1983. године:

„Студирати сам почела у време рата, у тешким годинама. На сву срећу, била сам окружена колегама напредних идеја. Имала сам добре професоре. Али морам признати да сам од Мила Милуновића примила најбоље поуке. Личност особитих вредности, сликар и педагог, учио нас је сликарском поштењу, и крајњој оданости позиву за који смо се определили. Студенти су се сналазили како су знали и умели, трагајући за линолеумом на степеништима порушених грађевина. Сиромашно је то и неупоредиво са данашњим ликовним збивањима. У време рата, готово да се ништа није догађало. Након тога наишле су године у којима се уметници нису сналазили, на раскрсници између неухватљивог социјалистичког реализма и својих интимних сликарских побуда.“

Овакве околности учиниле су да се друштвени живот стопи са уметничким: да се у дугим сатима цртања и сликања створе пријатељства међу колегама, и да се препозна вредност у заједништву како би се уклониле или макар ублажиле препреке и недаће које је створила немаштина и неизвесност. На овим часовима рађају се пријатељства и љубави, уметнички и лични афинитети међу студентима, али и између студената и професора.

Такав поредак је у кругу студената класе професора Мила Милуновића (коју су, имеђу осталих, чинили Оливера Кангрга, Марио Маскарели, Драгутин Цигарчић, Радивоје Лола Ђукић, Милан Кечић, Славко Врбица, Анкица Опрешник, Раденко Мишевић, Драгослав Стојановић Сип), изнедрио часопис Пуританац, који доноси поеме, епове, стрипове, карикатуре, измишљене огласе и афоризме.

У њима се кроз шаљиве рубрике осветљавају недаће и немаштина, али и посвећеност сликарском позиву, као и блиски однос са професором, и то кроз стихове попут оних из Житија апостола Пуританаца светијех – Св. јеванђеље пуританско по Славку:

„И сазва Учитељ ученике Пуританце и рече им: ʼЗаиста, заиста вам кажем, нико није без гријеха, једини Бог који нам се јављао у виду Сезана, Гогена, Реноара, Пикаса, Ван Гога и њима равних. Идите, окајте своје гријехе јер даћу вам 100 дана рока у љетњим мјесецима, идите у пустињу Пејсаж као испосници, опашите се крпама за четке, узмите боје угодне Господу Сезану те га величајте. Одар да вам буде штафелај а покривач пакпапир обични. А мјесто измирне и уља мириснијех за мазање, измите уље ланено, оно ће вас Господу препоручити, њему је драго јер брзо је сушиво.ʻ И би тако.“ 

Слику aтмосфере заједништва и међусобног уважавања у оквиру ове скупине двадесетогодишњака, будућих уметника – представника југословенског стваралачког неба, доносе нам шаљиви и иронични текстови као што су: Бој на Академији („Па извуче Милуновић кнеже, једним махом четку убојиту, ману њоме по једноме раду, лако ману, осијече му главу...“), Мали огласи („Пошто је мој бицикл, и ако до пре месец дана сасвим нов, сада сасвим неисправан и неупотребљив, молим добре људе да га од мене откупе јер ми је новац хитно потребан.

Унапред захвалан Р. Ђукић, „Вагон графичких радова, првокласних, радо бих продала по повољној цени – Анчка“), Репортажа из мензе („Шаргарепа, пасуљ, купус, која мува, мрва меса, кромпир, лећа, просо, купус, купус, купус...“), Афоризми („Боље бити и добар коњокрадица него лош сликар – Сљоскин“), и напослетку Шта ко мисли или ради (Кангрга: Излежава се и мисли о ништавности света; Маскарели: пева и ништа не мисли; Стојановић: Мисли вечито на графику. Запажа само црно-бело; Цигарчић: Мисли на жене уопште, сања их, необично их воли и верује у боксерску каријеру).

Оваква писана грађа, попут студентских часописа Квекер и Пуританац, не говоре много о уметничким дометима сликара, али свакако представљају вредне документе којим се стиче увид у њихову свакодневицу, карактерне особине и међуљудске односе током студија, а представљају и живописно сведочанство о духу времена у коме су стасавали и градили свој уметнички пут.           

др Ана Ракић