ИНТЕРВЈУ: ДУБРАВКА РЕБИЋ, КЊИЖЕВНИЦА И носталгија уме да буде селективна

У оцени награђеног романа чланица жирија Љубица Арсић његову вредност види не у драматичним обртима, већ у „атмосфери, језику меланхолије и тишине“, као и у способности Дубравке Ребић да фрагментарно прикаже и породичну судбину и судбину земље у распадању. 

„Лету је крај“ је фрагментарно испричан роман, састављен од успомена, прекида, породичних слика и временских скокова. Да ли је та форма проистекла управо из природе памћења – из чињенице да се прошлости никада не сећамо као целовите приче, него као низа призора између којих остају празнине? И шта Вам је било теже: написати оно чега се јунакиња сећа или оставити празнину тамо где се више ничега не може сетити?

– Није ме занимала само фрагментарност памћења, већ и његова непоузданост. Сећања се мењају с временом и често су обликована уверењима која имамо о себи. Теже ми је било да оставим празнине него да напишем оно чега се Жељана сећа, јер управо из њих извире њен највећи страх. Она се бори са деменцијом и кроз сећања покушава да поново успостави контролу над својим животом, да сачува осећај континуитета и себе какву познаје. Занимало ме је како се наш осећај идентитета мења када више не можемо да испричамо своју причу, али и колико је прича коју смо до тада причали о себи уопште била поуздана.

Ваш роман говори о једној генерацији и времену које је нестало, али без наглашене носталгије. Колико Вам је било важно да прошлост не идеализујете, већ да је прикажете са свим њеним против- речностима?

– Историјски контекст у овом роману није у првом плану, али је неизбежно присутан у животима јунака. Било ми је важно да прошлост не представим као неко боље и једноставније време, јер носталгија, баш као и памћење, уме да буде селективна, да сачува слике блискости и сигурности, а потисне страхове, породичне тензије и друштвене противречности. Желела сам да покажем да, без обзира на то колико су времена турбулентна, људи настављају да воде своје личне и интимне борбе, али те борбе никада нису потпуно одвојене од историје. Она улази у наше домове, обликује односе и понекад утиче чак и на одлуке које нам се чине малим и искључиво личним.

У једном тренутку главна јунакиња каже: „Крај је лета, а ја не смем да обучем шортс.“ Иза те наизглед мале, готово успутне реченице стоје несигурност, стид и страх од туђег погледа. Колико су управо такви ситни тренуци важни за разумевање начина на који се у нама, још од детињства и младости, гради слика о сопственој вредности?

– Мислим да је детињство кључно животно доба и да се реченице које нам други тада упућују често везују за оно што верујемо да суштински јесмо. Жељана је као дете готово непрестано била или критикована или напуштана. Временом је усвојила уверење да је мање вредна, да у њој постоји нешто суштински лоше и труло и да је само питање времена када ће то и други препознати. Њен спољашњи изглед јој је још у раном узрасту постао додатни „доказ“ да је осећај мање вредности оправдан. Зато су такви наизглед ситни тренуци важни. Показују како туђи поглед постепено постаје наш сопствени и како настављамо да себе посматрамо њиме чак и када више нема никога ко нас отворено осуђује.

У роману читамо: „Жељана за својом мамом не плаче, али помене је кад друштво најмање очекује“... Да ли је од почетка идеја била да управо мајчино одсуство снажно одређује Жељанин унутрашњи свет и њен однос према другима – или се тај мотив, који Вашу јунакињу не дефинише отворено, али се непрестано враћа кроз пукотине њеног живота, јавио током писања?

– Мотив напуштености био је присутан од самог почетка и представља једну од важних линија романа. У мајчином случају одсуство је последица болести, док је очево последица занемаривања, али дете не уме увек да направи ту разлику: оно пре свега осећа да родитеља нема. Жељана није одрасла уз своје родитеље и није имала стабилност која је толико важна у раним годинама. Кроз роман пратимо како се то одсуство одражава на њене односе у одраслом добу и како покушава да сигурност коју није добила од других пронађе у себи.

Када пишете о интимним и породичним темама, где за Вас престаје лично искуство, а почиње књижевност? Да ли писац уопште може јасно да повуче ту границу, или се она током рада на роману непрестано помера?

– Обично полазим од нечега што могу да разумем и разложим, а онда од тога градим фиктивни лик. Када су ликови развијени до те мере да ми је јасна њихова прошлост, начин размишљања и оно што их покреће, они почињу да управљају наративом. Мислим да управо ту, бар за мене, почиње књижевност. Понекад им позајмим реченицу коју је неко изговорио или особину неке стварне особе, али су они увек спој различитих људи, запажања и искустава. Зато ту границу не могу јасно да повучем. Лично искуство јесте полазиште, али оно током писања мења облик и постаје нешто што припада лику и роману.

„Лету је крај“ звучи истовремено као констатација и као метафора – крај једног годишњег доба, младости, можда и читавог једног света. Колико је наслов био важан за разумевање приче коју сте желели да испричате?

– За мене крај лета означава завршетак једног раздобља, али и суочавање са свим оним што је остало непроживљено. Лето обично повезујемо са пуноћом живота, слободом и могућностима, док се Жељана, на његовом крају, суочава са животом који су у великој мери обликовали њени страхови и унутрашње борбе. Наслов ми је био важан јер у почетку делује као једноставна констатација, а његово пуно значење постаје јасно тек када се прича заврши.

Мирослав Стајић