INTERVJU: DUBRAVKA REBIĆ, KNJIŽEVNICA I nostalgija ume da bude selektivna

U oceni nagrađenog romana članica žirija Ljubica Arsić njegovu vrednost vidi ne u dramatičnim obrtima, već u „atmosferi, jeziku melanholije i tišine“, kao i u sposobnosti Dubravke Rebić da fragmentarno prikaže i porodičnu sudbinu i sudbinu zemlje u raspadanju. 

„Letu je kraj“ je fragmentarno ispričan roman, sastavljen od uspomena, prekida, porodičnih slika i vremenskih skokova. Da li je ta forma proistekla upravo iz prirode pamćenja – iz činjenice da se prošlosti nikada ne sećamo kao celovite priče, nego kao niza prizora između kojih ostaju praznine? I šta Vam je bilo teže: napisati ono čega se junakinja seća ili ostaviti prazninu tamo gde se više ničega ne može setiti?

– Nije me zanimala samo fragmentarnost pamćenja, već i njegova nepouzdanost. Sećanja se menjaju s vremenom i često su oblikovana uverenjima koja imamo o sebi. Teže mi je bilo da ostavim praznine nego da napišem ono čega se Željana seća, jer upravo iz njih izvire njen najveći strah. Ona se bori sa demencijom i kroz sećanja pokušava da ponovo uspostavi kontrolu nad svojim životom, da sačuva osećaj kontinuiteta i sebe kakvu poznaje. Zanimalo me je kako se naš osećaj identiteta menja kada više ne možemo da ispričamo svoju priču, ali i koliko je priča koju smo do tada pričali o sebi uopšte bila pouzdana.

Vaš roman govori o jednoj generaciji i vremenu koje je nestalo, ali bez naglašene nostalgije. Koliko Vam je bilo važno da prošlost ne idealizujete, već da je prikažete sa svim njenim protiv- rečnostima?

– Istorijski kontekst u ovom romanu nije u prvom planu, ali je neizbežno prisutan u životima junaka. Bilo mi je važno da prošlost ne predstavim kao neko bolje i jednostavnije vreme, jer nostalgija, baš kao i pamćenje, ume da bude selektivna, da sačuva slike bliskosti i sigurnosti, a potisne strahove, porodične tenzije i društvene protivrečnosti. Želela sam da pokažem da, bez obzira na to koliko su vremena turbulentna, ljudi nastavljaju da vode svoje lične i intimne borbe, ali te borbe nikada nisu potpuno odvojene od istorije. Ona ulazi u naše domove, oblikuje odnose i ponekad utiče čak i na odluke koje nam se čine malim i isključivo ličnim.

U jednom trenutku glavna junakinja kaže: „Kraj je leta, a ja ne smem da obučem šorts.“ Iza te naizgled male, gotovo usputne rečenice stoje nesigurnost, stid i strah od tuđeg pogleda. Koliko su upravo takvi sitni trenuci važni za razumevanje načina na koji se u nama, još od detinjstva i mladosti, gradi slika o sopstvenoj vrednosti?

– Mislim da je detinjstvo ključno životno doba i da se rečenice koje nam drugi tada upućuju često vezuju za ono što verujemo da suštinski jesmo. Željana je kao dete gotovo neprestano bila ili kritikovana ili napuštana. Vremenom je usvojila uverenje da je manje vredna, da u njoj postoji nešto suštinski loše i trulo i da je samo pitanje vremena kada će to i drugi prepoznati. Njen spoljašnji izgled joj je još u ranom uzrastu postao dodatni „dokaz“ da je osećaj manje vrednosti opravdan. Zato su takvi naizgled sitni trenuci važni. Pokazuju kako tuđi pogled postepeno postaje naš sopstveni i kako nastavljamo da sebe posmatramo njime čak i kada više nema nikoga ko nas otvoreno osuđuje.

U romanu čitamo: „Željana za svojom mamom ne plače, ali pomene je kad društvo najmanje očekuje“... Da li je od početka ideja bila da upravo majčino odsustvo snažno određuje Željanin unutrašnji svet i njen odnos prema drugima – ili se taj motiv, koji Vašu junakinju ne definiše otvoreno, ali se neprestano vraća kroz pukotine njenog života, javio tokom pisanja?

– Motiv napuštenosti bio je prisutan od samog početka i predstavlja jednu od važnih linija romana. U majčinom slučaju odsustvo je posledica bolesti, dok je očevo posledica zanemarivanja, ali dete ne ume uvek da napravi tu razliku: ono pre svega oseća da roditelja nema. Željana nije odrasla uz svoje roditelje i nije imala stabilnost koja je toliko važna u ranim godinama. Kroz roman pratimo kako se to odsustvo odražava na njene odnose u odraslom dobu i kako pokušava da sigurnost koju nije dobila od drugih pronađe u sebi.

Kada pišete o intimnim i porodičnim temama, gde za Vas prestaje lično iskustvo, a počinje književnost? Da li pisac uopšte može jasno da povuče tu granicu, ili se ona tokom rada na romanu neprestano pomera?

– Obično polazim od nečega što mogu da razumem i razložim, a onda od toga gradim fiktivni lik. Kada su likovi razvijeni do te mere da mi je jasna njihova prošlost, način razmišljanja i ono što ih pokreće, oni počinju da upravljaju narativom. Mislim da upravo tu, bar za mene, počinje književnost. Ponekad im pozajmim rečenicu koju je neko izgovorio ili osobinu neke stvarne osobe, ali su oni uvek spoj različitih ljudi, zapažanja i iskustava. Zato tu granicu ne mogu jasno da povučem. Lično iskustvo jeste polazište, ali ono tokom pisanja menja oblik i postaje nešto što pripada liku i romanu.

„Letu je kraj“ zvuči istovremeno kao konstatacija i kao metafora – kraj jednog godišnjeg doba, mladosti, možda i čitavog jednog sveta. Koliko je naslov bio važan za razumevanje priče koju ste želeli da ispričate?

– Za mene kraj leta označava završetak jednog razdoblja, ali i suočavanje sa svim onim što je ostalo neproživljeno. Leto obično povezujemo sa punoćom života, slobodom i mogućnostima, dok se Željana, na njegovom kraju, suočava sa životom koji su u velikoj meri oblikovali njeni strahovi i unutrašnje borbe. Naslov mi je bio važan jer u početku deluje kao jednostavna konstatacija, a njegovo puno značenje postaje jasno tek kada se priča završi.

Miroslav Stajić