SLOVO O IZLOŽBI UROŠA TOŠKOVIĆA U GALERIJI OGRANKA SANU Linije mesečar

Toškovićeve linije baštine užasni odjek krika ratne strahote, konjsko truplo iz kog crvi vrebaju i zamašćene uniforme nepozvanih. Upravo u toj, neurotičnoj, crtačkoj repeticiji iznalazi se produbljena i ispod spaljenog kamena, iskopana – srž Toškovićeve imaginacije u sinergiji doživljenog sa izvedenim.  Huk crtačkih opisa nije oslonjen ni na jednu školu ni pravac iako mu se zbog grozomornog utiska na njegovim radovima pripisuju fantazmagorično nadrealne i magično somnabularne odlike, koje ga umeću u talase vremena kada se slikom i crtežom štitila figuralna umetnička svest uprkos nadolazećim enformelističkim burama. 

Izdignut nad svim tim strujanjima profane strukture zahvaljujući sopstvenoj, nesvakidašnje hrabroj ličnosti, Tošković se regenerisao onoliko koliko je odbijao bilo kakvu konvenciju, profit, lovorike i konfor koji sa tim dolazi. Koliko je to uslovilo karakter njegovih crteža i zbog čega su se oni danas pred nama toliko smelo odmotali da nam prikažu oživljeno carstvo neumrlog čoveka? Odgovor je u srcu čoveka koji je doživeo zločin kao uobičajeno svitanje, iznova i stalno, kao u kovitlacu izlomljenog koščatog starca Hronosa. Taj koščani usud i deformacija vilične kosti u donjem delu lobanje na crtežu Uroša Toškovića dokazuje nezaboravnu bol. Kao kada je gledao na Boanu, na granici Gornje Morače i Uskoka u Drugom ratu kako mu iznenada ginu saputnici. Isto tako upečatljivo, glave Toškovićevog, kaštigovanog orkestra, povezuju stilsko bogatstvo svih dosadašnjih umetničkih rukopisa, od antičko renesansnih, preko rembrantovskih, pa poput Gojinih, grosovsko ubitačnih ili pikasovskih, ali i mnogih (kao) naivnih i Art-brut izraza. 

Sažimanje iskustva smrti znatno jače od života – dok gledamo u Toškovićeve crteže, predstavlja suštinsku vezu između donjeg i gornjeg sveta, mraka i svetlosti, vode i vatre, mržnje i ljubavi. U takvoj, dvojno opredeljenoj noćnoj mori likovne lavine, nailazimo i na jedinstven kolaž iz 1963. godine, a on, podseća prilično na one iz Tabakovićevog ciklusa kolaža. I na Toškovićevom kao i na pojedinim Tabakovićevim kolažima, bruji zločinačko lice osvajača u cokulama suludničke istorijske drame. Oni su centralni, vizuelni usud, svedoci mučnih godina koje su uticale na lutalačku ćud Uroša Toškovića, maga zaobilaznih puteva, hroničara bezvremenih linija i nomada duhovnih nedoumica. Tošković kao da je znao da će svojim nepristajanjem nakon svoje smrti magnetnom snagom privlačiti veliki broj ljudi. Medij crteža odmenio je sve nikad naslikane monumen- talne formate platana, u velikom, svetlosti osunčanom ateljeu o kom Tošković nije ni želeo da mašta. I sad, dok mnogi umiru zarad nezasitog poretka, nama ostaju papiri na kojima leži drama nesvakidašnjeg čoveka, prošlog i nadolazećeg vremena, Uroša Toškovića, mističnog otpadnika koji, zapravo, liniju nije nikad iz ruke ispustio, jer to bi značilo da se svemu predao.

Dr Danilo Vuksanović