СЛОВО О ИЗЛОЖБИ УРОША ТОШКОВИЋА У ГАЛЕРИЈИ ОГРАНКА САНУ Линије месечар

Тошковићеве линије баштине ужасни одјек крика ратне страхоте, коњско трупло из ког црви вребају и замашћене униформе непозваних. Управо у тој, неуротичној, цртачкој репетицији изналази се продубљена и испод спаљеног камена, ископана – срж Тошковићеве имагинације у синергији доживљеног са изведеним.  Хук цртачких описа није ослоњен ни на једну школу ни правац иако му се због грозоморног утиска на његовим радовима приписују фантазмагорично надреалне и магично сомнабуларне одлике, које га умећу у таласе времена када се сликом и цртежом штитила фигурална уметничка свест упркос надолазећим енформелистичким бурама. 

Издигнут над свим тим струјањима профане структуре захваљујући сопственој, несвакидашње храброј личности, Тошковић се регенерисао онолико колико је одбијао било какву конвенцију, профит, ловорике и конфор који са тим долази. Колико је то условило карактер његових цртежа и због чега су се они данас пред нама толико смело одмотали да нам прикажу оживљено царство неумрлог човека? Одговор је у срцу човека који је доживео злочин као уобичајено свитање, изнова и стално, као у ковитлацу изломљеног кошчатог старца Хроноса. Тај кошчани усуд и деформација виличне кости у доњем делу лобање на цртежу Уроша Тошковића доказује незаборавну бол. Као када је гледао на Боану, на граници Горње Мораче и Ускока у Другом рату како му изненада гину сапутници. Исто тако упечатљиво, главе Тошковићевог, каштигованог оркестра, повезују стилско богатство свих досадашњих уметничких рукописа, од античко ренесансних, преко рембрантовских, па попут Гојиних, гросовско убитачних или пикасовских, али и многих (као) наивних и Арт-брут израза. 

Сажимање искуства смрти знатно јаче од живота – док гледамо у Тошковићеве цртеже, представља суштинску везу између доњег и горњег света, мрака и светлости, воде и ватре, мржње и љубави. У таквој, двојно опредељеној ноћној мори ликовне лавине, наилазимо и на јединствен колаж из 1963. године, а он, подсећа прилично на оне из Табаковићевог циклуса колажа. И на Тошковићевом као и на појединим Табаковићевим колажима, бруји злочиначко лице освајача у цокулама сулудничке историјске драме. Они су централни, визуелни усуд, сведоци мучних година које су утицале на луталачку ћуд Уроша Тошковића, мага заобилазних путева, хроничара безвремених линија и номада духовних недоумица. Тошковић као да је знао да ће својим непристајањем након своје смрти магнетном снагом привлачити велики број људи. Медиј цртежа одменио је све никад насликане монумен- талне формате платана, у великом, светлости осунчаном атељеу о ком Тошковић није ни желео да машта. И сад, док многи умиру зарад незаситог поретка, нама остају папири на којима лежи драма несвакидашњег човека, прошлог и надолазећег времена, Уроша Тошковића, мистичног отпадника који, заправо, линију није никад из руке испустио, јер то би значило да се свему предао.

Др Данило Вуксановић