ЕКСКЛУЗИВНО: Клотилд Ваје, француска балерина, кореографкиња и балетски педагог: Свако има своју улогу у свету балета

Током своје каријере сарађивала је са бројним кореографима и уметницима, међу којима је био и Рудолф Нурејев, а посебно се истакла у преношењу и очувању класичног балетског репертоара, као и у раду са новим генерацијама балетских уметника. Поред извођачке каријере, Ваје се годинама бави педагошким и уметничким радом, као и постављањем и обнављањем познатих балетских дела. Као истински ауторитет у свету уметничке игре била је недавно гошћа Новог Сада и радила са са ансамблом Балета СНП-а.

У Париској опери сте почели да плешете са 15 година, а касније сте постали део њеног уметничког руководства. Како се институција променила током свих деценија које сте провели у њој?

– Морате да имате на уму да развој Опере у Паризу иде у корак са развојем живота и младих људи. Она је одраз друштва. Када сам ја имала 15 година и када погледам како су се развиле ствари данас, не радимо их на исти начин. Сам начин рада се променио. Времена су се променила, па се променила и институција. Техника игре се развила, тела плесача су се променила, много тога се променило. Девојке, на пример, више нису исте висине и грађе као некада. У суштини, све се развија. Али основа кореографије је потпуно иста. Ако узмете стари балет као што је Жизела, или Крцко Орашчић, велики класични балет, он се не мења. Али тело плесача, менталитет и друштво се, наравно, мењају. То је нормално и добро. Мењају се и правила самог позоришта. Данас имамо и друштвене мреже, а оне мењају цео свет. Играч данас може да се представи на друштвеним мрежама, да сам себи направи промоцију. У моје време, у мојој генерацији, тога није било. Али и то је добро за њих, све се временом развија.

Први део каријере провели сте на сцени, под погледима публике, а касније сте постали неко чији се посао углавном одвија иза сцене. Шта сте о балету схватили тек када више нисте били особа која га изводи?

– Када сте млади, играте, и не схватате у потпуности шта све можете да урадите, само радите. А касније, када завршите каријеру, почнете да разумете много више ствари. Јер сада морате да објасните играчу оно што сте ви некада само радили. И помислим: да сам то знала раније, можда бих неке ствари радила другачије. Али све је то добро и свиђа ми се што је мој пут био такав. Јер ја стално учим. Учила сам и када сам дошла овде, учила сам од великих играча које сам упознала. Стално учим. То је уметност. Она је у сталном покрету, уметност се непрестано креће и развија.

Када вам је понуђена позиција ”maître de ballet” да ли сте тада препознали прави тренутак да се опростите од сцене и отворите ново поглавље у својој каријери?

– То је била прилика која се не одбија. После завршетка каријере немамо много могућности. Када су ми понудили посао, нисам много размишљала. Рекла сам: „Добро, сада је тренутак.“ Али нисам желела да наставим да плешем након што ми је посао понуђен. Наравно, свако је другачији. За неке људе је то другачије. За мене је било боље да затворим једна врата и започнем нешто друго. Додуше то је било веома тешко, јер је то био цео мој живот и моја страст. Покушала сам да пронађем нову страст а то су комуникација, педагогија и преношење знања. И даље сам у својој страсти, само на другачији начин. Више не играм на сцени, али не могу да кажем који део свог живота и каријере волим више. Сваки део је другачији.

После хиљада играча које сте видели током каријере, да ли постоји тренутак када погледате младог плесача и помислите: „Овде постоји нешто посебно“? Постоји ли нешто што препознајете код играча, а што се не може измерити техником?

– Наравно, али понекад можете и да погрешите. То се често дешава. Неко може да буде веома добар на проби, а када изађе на сцену, под светлима, једноставно не знате шта ће се догодити. Морате много да радите да бисте почели да разумете какву особу имате пред собом. Јер овај посао је 60 посто менталан. Наравно да је важан рад, али много тога је у глави. Не можете некога упознати само на сцени. Упознајете га у сали, на пробама, и тек онда на сцени. А код неких људи се блокада појави тек кад изађе пред публику. Али када имате заиста талентованог играча који не уме да наступа добро пред публиком, покушавате да откријете због чега је тако и шта га блокира. Да ли је проблем ментални, физички, или нешто друго. Покушавам да пронађем прави кључ. Верујем да свако има свој кључ. То ми је веома важно. Менталитет је веома важан. Морате имати снажан менталитет. Јер са истим талентом једна особа може да оде далеко, а друга да остане на истом месту. И зашто? Због менталитета. Зато што нема довољно поверења у себе. Самопоуздање је веома важно. Ако радите овај посао, морате да верујете балетским играчима, да им посветите много пажње и да будете великодушни према њима. Не треба их осуђивати.

Неким људима може бити веома тешко да прихвате своју позициј у компанији. Али сваки плесач има своје место. Када сте млади, наравно, желите да будете солиста, звезда. А што сте старији, више упознајете своје тело и боље разумете себе. Можда нећемо сви бити звезде. Али можете да радите свој посао са страшћу и да схватите: „У реду, ово је моје место у компанији.“ А то место може бити веома важно. Није поента у томе да свако мора да постане звезда, јер очигледно не могу сви да буду. Када сте дете понекад је тешко прихватити да можда ви то нећете бити. Али онда је важно како компанија, особље, наставници и сви остали успеју да одрже вашу страст. Ако немате добар ансамбл, не можете имати велику звезду и представа неће бити потпуна. Сви имају своју улогу у балету и сви заједно стварају једну велику, лепу целину. И наравно ту су музичари, техничари, сценографи, костимографи сви они учествују у представи. 

Балет има традиције које се преносе генерацијама, али свака генерација жели нешто и да промени. Где мислите да би балет требало да остане веран својој традицији, а где би требало да дозволи себи да се развија?

– Важна је комбинација једног и другог, новог и модерног, али и традиционалног. Морамо да задржимо традицију, али морамо и да је развијамо. Битно је јер имамо врло различиту публику. Имамо публику која жели једно, али и публику која жели нешто друго. А играч мора да буде способан да се прилагоди. Важно је и да упозна различите кореографе. У школи сам учила класични балет. Али када је Рудолф Нурејев дошао у компанију, отворио је врата многим младим кореографима. Одједном је све постало много модерније. Када је Вилијам Форсајт први пут радио кореографију за нас, много тога новог смо научили. Исто је било када смо радили са Матсом Еком. па су долазили Марта Грејем, Пина Бауш.., било је толико различитих људи и стилова. А када учите и радите са другим, савременим људима, заправо боље разумете и класику. Мени је веома необично када видим балетане како играју класику и делују веома укочено и уплашено, а када играју савремени балет, одједном су потпуно слободни. Питам се зашто су толико укочени у класици, а толико слободни у савременом балету. Наравно, можда мисле да није исто захтевно. Али то је грешка. То није тачно. Када радите Посвећење пролећа Пине Бауш, потребно је два или три месеца рада само да бисте савладали кораке, а тело потпуно пати. И Матс Ек је веома, веома тежак.

Тело балетског играча се током каријере мења. Да ли сте икада доживели тренутак када сте схватили да више не можете да плешете на потпуно исти начин и да морате да пронађете нови начин да се изразите?

– Да, али то је и даље говор тела. Увек. Ја говорим, али ви показујете. Балетски играч, чак и када више не плеше, и даље користи тело. То је један код. И даље је то физички језик. Не стављате руку било где. Све има своје значење. И даље се физички изражавате, само на другачијем месту. У мом свакодневном животу то има утицај на начин на који изражавам себе телом. Али у студију – не. У студију је све потпуно исто. То је магија. Заборавим своје тело. Заборавим све. Ја сам, наравно, стара плесачица, али не гледам своје тело. Цео живот проводите гледајући себе у огледалу, на неки начин. Нормално је да то утиче на ваш живот. Веома је тешко, јер стално себи постављате питања. Стално. Сами себи стварате притисак. Понекад други људи уопште не врше притисак на вас, него га сами себи стварате. То је први непријатељ плесача он сам. Понекад не можете да пробијете ту баријеру. Претпостављам да зависи и од особе да ли ће да је пробије, од плесача, од тога шта њему одговара и шта одговара учитељу.

Теодора Белић