OD DEČAKA SA PLOVKOM DO MAJSTORA VARALIČARENJA NA DUNAVU Novosađanin Lazar Živanac darove "starog prijatelja" u vodu vraća
Radni dan ili vikend, doba dana ili noći, nije bitno za susret sa Dunavom za novosadskog ribolovca Lazara Živanca.
Kada dođe trenutak, eto njega na keju najvećeg vojvođanskog grada da zabaci varalicu i izvadi po kojeg smuđa i(li) bucova. A ta ljubav i pasija počela je pre skoro pola veka..
-Jednom prilikom otac me je poveo na pecanje rekavši: “Ajde, vodim te da upoznaš jednog mog starog prijatelja”. Došli smo na kej u blizinu današnje Varadinske duge . Čak sam, sećam se, upecao i jednu krupnu deveriku. U jednom momentu sam primetio da od očevog starog prijatelja nema ni traga ni glasa, pa sam ga upitao gde mu je taj drugar?
-Evo ga ispred tebe, zove se Dunav – rekao mi je otac, a s vremenom ta reka postala je i moj veliki prijatelj – kaže Lazar.
Usledili su dečački dani mahom uz pecanje na plovak, mahom na vodama na obodu i u okolini Novog Sada. A onda, negde u srednjoj školi, druguje sa ekipom koja voli varaličarenje na Dunavu i ubrzo postaje njen deo.
-Upoznao sam neke od tadašnjih legendi varaličarenja na keju, popu Paje Kardaša, uz koje sam “pekao zanat” i gledao kako oni to rade – veli Laza.
Očigledno da je zanat dobro izučio, s obzirom na to da je postao čest posetilac keja i veliki varaličar.
-Za mene je to gospodski ribolov: bez prihranjivanja, ne treba ti kanta sa mamcima, već adrenalin, traženje uz obalu, nadmudrivanje sa grabljivicama – objašnjava Živanac.
A znenje je pretočio u mnoštvo upecanih grabljivica. Na ušću kanala DTD u Tisu upecao je basa, na Oficircu i štuku od oko dva kilograma, smuđa od oko 3,5, a bucovi, baš kao i staklenooki baroni se ne mogu izbrojati. Ne broji ih ni Laza, niti ih meri, vrlo retko kući nosi. Darovi Dunava, starog prijatelja, najčešće u vodu vrati. Plodovi velike reke tako će još nekoga usrećiti…
D. Knežić
