ОД ДЕЧАКА СА ПЛОВКОМ ДО МАЈСТОРА ВАРАЛИЧАРЕЊА НА ДУНАВУ Новосађанин Лазар Живанац дарове "старог пријатеља" у воду враћа

Када дође тренутак, ето њега на кеју највећег војвођанског града да забаци варалицу и извади по којег смуђа и(ли) буцова. А та љубав и пасија почела је пре скоро пола века..
 

-Једном приликом отац ме је повео на пецање рекавши: “Ајде, водим те да упознаш једног мог старог пријатеља”. Дошли смо на кеј у близину данашње Варадинске дуге . Чак сам, сећам се, упецао и једну крупну деверику. У једном моменту сам приметио да од очевог старог пријатеља нема ни трага ни гласа, па сам га упитао где му је тај другар? 
 

-Ево га испред тебе, зове се Дунав – рекао ми је отац, а с временом та река постала је и мој велики пријатељ – каже Лазар.
 

Уследили су дечачки дани махом уз пецање на пловак, махом на водама на ободу и у околини Новог Сада. А онда, негде у средњој школи, другује са екипом која воли вараличарење на Дунаву и убрзо постаје њен део. 
 

-Упознао сам неке од тадашњих легенди вараличарења на кеју, попу Паје Кардаша, уз које сам “пекао занат” и гледао како они то раде – вели Лаза. 
 

Очигледно да је занат добро изучио, с обзиром на то да је постао чест посетилац кеја и велики вараличар.
 

-За мене је то господски риболов: без прихрањивања, не треба ти канта са мамцима, већ адреналин, тражење уз обалу, надмудривање са грабљивицама – објашњава Живанац. 
 

А знење је преточио у мноштво упецаних грабљивица. На ушћу канала ДТД у Тису упецао је баса, на Официрцу и штуку од око два килограма, смуђа од око 3,5, а буцови, баш као и стакленооки барони се не могу избројати. Не броји их ни Лаза, нити их мери, врло ретко кући носи. Дарови Дунава, старог пријатеља, најчешће у воду врати. Плодови велике реке тако ће још некога усрећити…

Д. Кнежић