(FOTO) PRESKAKANJE VATRE I DANAS OKUPLJA BUNJEVCE U MALOJ BOSNI Drevni ritual prkosi zaboravu

Preskakanje vatre na Ivana Cvitnjaka, odnosno Jovana Krstitelja, neguju i drugi narodi na severu Srbije.

Dok mnogi stari bunjevački običaji polako iščezavaju, preskakanje vatre na Svetog Ivana Cvitnjaka još uvek živi. Svake godine oko Ivanjdana u Maloj Bosni se pale vatre, pletu venci, preskače lomača i na trenutak vraća u vreme kada su rituali bili deo svakodnevnog života bunjevačke zajednice.

Iza svega stoji UG „Bunjevačka vila“, čija predsednica Nela Ivić već godinama bdi nad tim da ovaj obred ne nestane zajedno s generacijama koje su ga pamtile.

Preskakanje vatre na Svetog Ivana jedan je od najstarijih sačuvanih obreda u bunjevačkoj tradiciji. Koren mu je u paganskim verovanjima vezanim za letnji solsticij, a Bunjevci su ga doneli sa sobom iz dinarskih krajeva i čuvali na salašima i u ravničarskim selima vekovima.

Crkva je ovaj dan vezala za rođenje Jovana Krstitelja, ali simbolika vatre, vode i bilja opstala je uporno ispod hrišćanskog sloja. Predsednica Nela Ivić objasnila je suštinu obreda:

„Preskakanje vatre na Svetog Ivana Cvitnjaka je godišnji običaj koji još seže iz paganskih vremena, koji se čuva. Običaj je da se pali vatra, koju preskaču momci, devojke, deca ili ko god želi, da bi se sačuvao od svega zla što može očekivati u toku godine.“

Simbolika obreda bogata je i raznovrsna. Ivić je objasnila da devojke pletu vence, stavljaju ih na glavu i tako preskaču vatru, a po završetku mogu taj venac pokloniti momku koji im se sviđa, kao znak da mu se dopadaju i da žele da igraju s njim.

„Ako devojka baci venac u tekuću vodu, što danas kod nas nema toliko, to znači da će se udati daleko. Ako baci venac na drvo, koliko se visoko zadrži, tako će se bogato udati“, rekla je Ivić.

Pomenula je i jednu od tužnijih dimenzija obreda:

„Ima jedna od tužnih simbolika, kada je majka izgubila dete, a to se nije dešavalo ni retko, onda je bacila jednu jabuku u vatru.“

Kada bi vatra dogorela, obred se nastavljao gaženjem po žaru.

„Kad se vatra skoro ugasi, onda su nogama gazili gar, da nemaju žuljeva na nogama, isto tako su se i ruke prale, da nemaju žuljeva, bradavica i čireva“, objasnila je predsednica udruženja.

Nekada su se ivanjske vatre palile na svakom salašu i duž puteva, a svetlost se mogla videti izdaleka. Danas je tog prizora sve manje, pa upravo zato dolazak folklornih društava u Malu Bosnu nosi težinu više od puke kulturne manifestacije.

Članica jednog od gostujućih društava Doris Benić rekla je da ovakvi izlasci imaju posebnu vrednost.

„Lepo je da se izađe sa probe i da se čuvaju i neguju običaji i tradicija, što i mi na folkloru radimo“, istakla je Benićeva, dodajući da od svih bunjevačkih manifestacija najviše uživa u Dužijanci.

„Volim da budemo u nošnji, da igramo, da to sve vežemo za žito“, rekla je ona.

Zagorka Romić naglasila je da njeno društvo dolazi u Malu Bosnu svake godine i da to nije slučajnost.

„Idemo svugde gde se prikazuju naši običaji. U našem društvu je praksa da ovu današnju omladinu naučimo i da im pokažemo kako se nekad živelo i kako su se nekad mladi zabavljali“, rekla je Romićeva.

Dodala je da folklor koji neguju nadilazi igru i pesmu.

„Učimo ih tradiciji, zajedništvu i učimo ih da budu pre svega ljudi“, poručila je ona.

Nikola Bošnjak, najstariji učesnik ovogodišnje manifestacije, pamti ivanjske vatre iz detinjstva provedenog na salašu.

„Ja sam bio na salašu, još kao klinac. To su bili retki salaši, pa se ložilo tamo, onako, prirodnim putem se dešavalo“, prisetio se Bošnjak.

Na pitanje da uporedi detinjstvo koje je živeo i ono koje žive današnja deca, nije idealizovao prošlost.

„Lepše je bilo onda kad je više bilo mladih, a sad nema. Vidiš, tu u selu je već malo mladih, sve je starije već i prazne kuće već imamo dosta u selu“, rekao je on.

A dok god ima onih koji pale vatru i onih koji je preskaču, bunjevačka tradicija se nastavlja.