(ФОТО) ПРЕСКАКАЊЕ ВАТРЕ И ДАНАС ОКУПЉА БУЊЕВЦЕ У МАЛОЈ БОСНИ Древни ритуал пркоси забораву

Прескакање ватре на Ивана Цвитњака, односно Јована Крститеља, негују и други народи на северу Србије.

Док многи стари буњевачки обичаји полако ишчезавају, прескакање ватре на Светог Ивана Цвитњака још увек живи. Сваке године око Ивањдана у Малој Босни се пале ватре, плету венци, прескаче ломача и на тренутак враћа у време када су ритуали били део свакодневног живота буњевачке заједнице.

Иза свега стоји УГ „Буњевачка вила“, чија председница Нела Ивић већ годинама бди над тим да овај обред не нестане заједно с генерацијама које су га памтиле.

Прескакање ватре на Светог Ивана један је од најстаријих сачуваних обреда у буњевачкој традицији. Корен му је у паганским веровањима везаним за летњи солстициј, а Буњевци су га донели са собом из динарских крајева и чували на салашима и у равничарским селима вековима.

Црква је овај дан везала за рођење Јована Крститеља, али симболика ватре, воде и биља опстала је упорно испод хришћанског слоја. Председница Нела Ивић објаснила је суштину обреда:

„Прескакање ватре на Светог Ивана Цвитњака је годишњи обичај који још сеже из паганских времена, који се чува. Обичај је да се пали ватра, коју прескачу момци, девојке, деца или ко год жели, да би се сачувао од свега зла што може очекивати у току године.“

Симболика обреда богата је и разноврсна. Ивић је објаснила да девојке плету венце, стављају их на главу и тако прескачу ватру, а по завршетку могу тај венац поклонити момку који им се свиђа, као знак да му се допадају и да желе да играју с њим.

„Ако девојка баци венац у текућу воду, што данас код нас нема толико, то значи да ће се удати далеко. Ако баци венац на дрво, колико се високо задржи, тако ће се богато удати“, рекла је Ивић.

Поменула је и једну од тужнијих димензија обреда:

„Има једна од тужних симболика, када је мајка изгубила дете, а то се није дешавало ни ретко, онда је бацила једну јабуку у ватру.“

Када би ватра догорела, обред се настављао гажењем по жару.

„Кад се ватра скоро угаси, онда су ногама газили гар, да немају жуљева на ногама, исто тако су се и руке прале, да немају жуљева, брадавица и чирева“, објаснила је председница удружења.

Некада су се ивањске ватре палиле на сваком салашу и дуж путева, а светлост се могла видети издалека. Данас је тог призора све мање, па управо зато долазак фолклорних друштава у Малу Босну носи тежину више од пуке културне манифестације.

Чланица једног од гостујућих друштава Дорис Бенић рекла је да овакви изласци имају посебну вредност.

„Лепо је да се изађе са пробе и да се чувају и негују обичаји и традиција, што и ми на фолклору радимо“, истакла је Бенићева, додајући да од свих буњевачких манифестација највише ужива у Дужијанци.

„Волим да будемо у ношњи, да играмо, да то све вежемо за жито“, рекла је она.

Загорка Ромић нагласила је да њено друштво долази у Малу Босну сваке године и да то није случајност.

„Идемо свугде где се приказују наши обичаји. У нашем друштву је пракса да ову данашњу омладину научимо и да им покажемо како се некад живело и како су се некад млади забављали“, рекла је Ромићева.

Додала је да фолклор који негују надилази игру и песму.

„Учимо их традицији, заједништву и учимо их да буду пре свега људи“, поручила је она.

Никола Бошњак, најстарији учесник овогодишње манифестације, памти ивањске ватре из детињства проведеног на салашу.

„Ја сам био на салашу, још као клинац. То су били ретки салаши, па се ложило тамо, онако, природним путем се дешавало“, присетио се Бошњак.

На питање да упореди детињство које је живео и оно које живе данашња деца, није идеализовао прошлост.

„Лепше је било онда кад је више било младих, а сад нема. Видиш, ту у селу је већ мало младих, све је старије већ и празне куће већ имамо доста у селу“, рекао је он.

А док год има оних који пале ватру и оних који је прескачу, буњевачка традиција се наставља.