ТАДИЈА КАЧАР ОБЕЛЕЖИО 50 ГОДИНА ОД ОСВАЈАЊА МЕДАЉЕ НА ОЛИМПИЈАДИ У МОНТРЕАЛУ: Сребро које и данас сија јаче од злата

Да их није заборавио, подсећа нас и данас. Ових дана је за пријатеље, родбину и спортске колеге, у новосадском ресторану „Вериге“, организовао дружење поводом 50 година од освајања сребрне медаље у Монтреалу и 70 година живота.

На истом месту, само пре десет година, обележио је четири деценије од тог великог спортског догађаја. Оба пута било је много званица. Пре десет година можда и три пута више, а готово сви репрезентативци Југославије у боксу, учесници Олимпијских игара у Монтреалу и Светског првенства у Београду 1978. године, били су ту.

Сада је боксера било мање. Али је Тадијин централни гост био још један јунак Монтреала — Македонац Аце Русевски, Аце Лав. Русeвски је у Канади освојио бронзану медаљу. Биле су то две од укупно осам југословенских медаља у Монтреалу.

Вредело би се подсетити и осталих освајача: Матија Љубек у кануу — злато и бронза, Момир Петковић у рвању — злато, Ивица Фргић у рвању и мушка кошаркашка репрезентација — сребро, те Славко Обадов у џудоу — бронза.

А онда се, после пола века, једна Вајдлова досетка враћа као мала слика тог времена.

Била је 1976. година. Био сам млад новинар у редакцији и послали су ме у Београд на дочек олимпијаца из Монтреала. Вероватно зато што су моји спортови били бокс и џудо, а медаље су освојили и наши суграђани Качар и Обадов. Фоторепортер је био легендарни мајстор фотографије Јован Вајдле.

По доласку на аеродром, Јова је пришао повећој групи фоторепортера, углавном из београдских листова, и упитао их:

— Шта ћете ви овде?

— Чекамо олимпијце — одговорили су му.

— Које олимпијце? Па све медаље одоше у Европу, а једна на Балкан!

Да појасним. Реч је била о медаљама у појединачној конкуренцији: Љубек из Хрватске, Петковић, Фргић, Качар и Обадов из Војводине — то је Европа, а Русевски из Македоније — Балкан.

Али, пре него што нешто кажем о Тадијиној медаљи, треба знати да он уопште није био на списку репрезентативаца за Монтреал. Иако му је, по свим мерилима, тамо било место пре многих.

Прекретница се догодила готово пред саме Игре. У Бугарској, у Софији, одржавала се велика боксерска манифестација на којој су били готово сви најбољи боксери света — „Странџат куп“, нешто попут наше „Златне рукавице“.

Тадија је на том турниру боксовао у полусредњој категорији и освојио прво место. До њега је стигао победивши Кубанца Роланда Гарбеја, тадашњег владајућег светског првака до 71 килограма.

Ни то није било довољно стручном штабу да прогледа. Тек после притиска новинара, кроз медије, Качар се нашао на смотри најбољих спортиста планете.

У финалу полусредње категорије у Монтреалу састао се са Пољаком Јиржијем Рибицким. После убедљивих претходних мечева, Тадија је био фаворит. И оно што је у рингу приказао, тај статус је потврдило.

Пре одласка на славље у „Вериге“, погледао сам још једном снимак тог меча. Све три рунде Тадија је, по мом утиску, убедљиво добио. Видљиво је много више његових чистих удараца, ескиважа и неколико интерних опомена Рибицком због сагињања, држања, сталног спуштања главе и држања у клинчу.

Само је изостала јавна опомена.

А ко је заиста био бољи, можда најбоље илуструју секвенце режисера меча, који сигурно није навијао ни за једног борца. У паузама између прве и друге рунде, као и после меча, могли смо да видимо само нападе и прецизне, снажне ударце Качара. Није могло бити много Рибицког — јер их готово није ни било.

По завршетку меча селектор Бруно Храстински га је грлио и љубио, умало му и дрес није поцепао, срећан због олимпијског злата свог пулена. Ни рукавице му није скинуо.

А онда — судијски шок.

Једногласном одлуком судија победио је Рибицки.

Тадија није могао да верује шта је чуо. Није се радовао, за све нас, великој медаљи. Осећао се покраденим.

То је највећи успех његове каријере. Најзначајнија медаља. Олимпијада је Олимпијада. Али о њој ни данас не прича са превише жара. Та неправда, стара пола века, оставила је болан и неизбрисив ожиљак на срцу.

Ту крађу нису могле да надоместе ни сребрне медаље са светског и европског првенства, злато са Медитеранских игара, Балканијаде...

О одлуци која је донета у Монтреалу и данас се говори. Главни човек светске судијске федерације АИБА био је Пољак Роман Лисовски. Не само Качара, већ је пољски судијски утицај, на сличан начин, одредио и меч совјетског аса Виктора Савченка са Рибицким. Савченко му се две године касније реванширао на Светском првенству у Београду, нокаутирајући га. Пет минута Рибицки није долазио свести.

Тадија тада није могао да се сретне с Пољаком. Из полусредње прешао је у полутешку категорију, десет килограма више, а место у средњој категорији уступио је брату Слободану. Касније му је уступио и место у полутешкој, а Слободан је постао олимпијски победник у Москви 1980. године.

И још један куриозитет, за који мало ко зна.

Тадија је почео да тренира бокс тек 1972. године. Само три и по године касније нашао се у финалу олимпијског турнира.

Не знам да ли има још таквих примера у свету.

Тадија је, вероватно, и данас љут због срамних судијских одлука у Монтреалу. Ипак, мора бити поносан.

Освојио је сребрну медаљу, а светски шампион Гарбеј и европски првак Савченко освојили су бронзе.

Такве величине остале су иза њега.

А пре финала у Монтреалу Тадија Качар је још једном савладао владајућег светског првака Роланда Гарбеја са Кубе.

Замислите: у два месеца два пута победите најбољег на свету.

И онда вам отму заслужену титулу, златну медаљу и ореол најбољег полусредњаша на свету.

Колико је та неправда била велика, говори и чињеница да је његов пораз у Монтреалу уврштен међу десет највећих крађа на Олимпијским играма.

Ипак, Тадија обележава тај велики дан своје каријере.

И овога пута било је весело.

После протоколарног дела уследила је додела пригодних поклона и сувенира. Делегација из Скопља и Кумановa уручила је Тадији трофеј, а припремила је и један за његову мајку Стану, која је родила таквог шампиона.

На жалост, Тадијина мајка није жива, па су трофеј уручили његовој супрузи Ради.

Међу учесницима прославе био је и наш легендарни боксер Драган Вујковић Били. Он и Тадија били су велики ривали, али су остали другови и постали кумови. Били је велики шармер, човек који воли све — провођење посебно. Зна да се весели, да запева, да створи штимунг и подигне атмосферу.

Тако је било и овога пута.

Видели смо још једну легенду новосадског спорта, прослављеног веслача и сребрног олимпијца Зорана Панчића.

Слављу је присуствовао и велики број чланова породице, на челу са синовима Ненадом и Николом, ватерполистом и пливачем. Ненад је једно време кренуо очевим стопама. Ушао је у ринг и био успешан. Двоструки је јуниорски шампион државе у боксу, па су и њему овога пута уручени пригодни, боксерски поклони.

Један од највеселијих гостију био је Аце Лав. Неуморно је играо и певао са супругом. Њима у част слушали смо сплет прелепих македонских песама. Не само слушали — већ их је већина присутних и отпевала, уз аплауз македонским супружницима.

Видело се да неизмeрно уживају и да им је драго што су ту. Поготово Ацету, јер је и он био један од великих јунака Олимпијских игара у Монтреалу.

Уживали смо и у италијанским канцонама. Ова музика била је посвећена Тадијинoм синуНенаду и његовим наследницима који живе у Катанији.

Славље је потрајало.

И нека је.

Јер не слави се свакога дана педесет година од освајања олимпијске медаље. Поготово када је то медаља која је, у очима многих који су гледали онај монтреалски меч, требало да буде златна.

А Тадији остаје да буде оно што је био и пре пола века — шампион.

Надамо се да ће најбољи српски боксер 20. века, по избору наших репрезентативаца, на исти начин прославити и шест деценија радости, помало туге, после Монтреала.

Јер нека сребра, очигледно, заиста сијају јаче од злата.

Слободан Јаковљевић