TADIJA KAČAR OBELEŽIO 50 GODINA OD OSVAJANJA MEDALJE NA OLIMPIJADI U MONTREALU: Srebro koje i danas sija jače od zlata

Da ih nije zaboravio, podseća nas i danas. Ovih dana je za prijatelje, rodbinu i sportske kolege, u novosadskom restoranu „Verige“, organizovao druženje povodom 50 godina od osvajanja srebrne medalje u Montrealu i 70 godina života.

Na istom mestu, samo pre deset godina, obeležio je četiri decenije od tog velikog sportskog događaja. Oba puta bilo je mnogo zvanica. Pre deset godina možda i tri puta više, a gotovo svi reprezentativci Jugoslavije u boksu, učesnici Olimpijskih igara u Montrealu i Svetskog prvenstva u Beogradu 1978. godine, bili su tu.

Sada je boksera bilo manje. Ali je Tadijin centralni gost bio još jedan junak Montreala — Makedonac Ace Rusevski, Ace Lav. Rusevski je u Kanadi osvojio bronzanu medalju. Bile su to dve od ukupno osam jugoslovenskih medalja u Montrealu.

Vredelo bi se podsetiti i ostalih osvajača: Matija Ljubek u kanuu — zlato i bronza, Momir Petković u rvanju — zlato, Ivica Frgić u rvanju i muška košarkaška reprezentacija — srebro, te Slavko Obadov u džudou — bronza.

A onda se, posle pola veka, jedna Vajdlova dosetka vraća kao mala slika tog vremena.

Bila je 1976. godina. Bio sam mlad novinar u redakciji i poslali su me u Beograd na doček olimpijaca iz Montreala. Verovatno zato što su moji sportovi bili boks i džudo, a medalje su osvojili i naši sugrađani Kačar i Obadov. Fotoreporter je bio legendarni majstor fotografije Jovan Vajdle.

Po dolasku na aerodrom, Jova je prišao povećoj grupi fotoreportera, uglavnom iz beogradskih listova, i upitao ih:

— Šta ćete vi ovde?

— Čekamo olimpijce — odgovorili su mu.

— Koje olimpijce? Pa sve medalje odoše u Evropu, a jedna na Balkan!

Da pojasnim. Reč je bila o medaljama u pojedinačnoj konkurenciji: Ljubek iz Hrvatske, Petković, Frgić, Kačar i Obadov iz Vojvodine — to je Evropa, a Rusevski iz Makedonije — Balkan.

Ali, pre nego što nešto kažem o Tadijinoj medalji, treba znati da on uopšte nije bio na spisku reprezentativaca za Montreal. Iako mu je, po svim merilima, tamo bilo mesto pre mnogih.

Prekretnica se dogodila gotovo pred same Igre. U Bugarskoj, u Sofiji, održavala se velika bokserska manifestacija na kojoj su bili gotovo svi najbolji bokseri sveta — „Strandžat kup“, nešto poput naše „Zlatne rukavice“.

Tadija je na tom turniru boksovao u polusrednjoj kategoriji i osvojio prvo mesto. Do njega je stigao pobedivši Kubanca Rolanda Garbeja, tadašnjeg vladajućeg svetskog prvaka do 71 kilograma.

Ni to nije bilo dovoljno stručnom štabu da progleda. Tek posle pritiska novinara, kroz medije, Kačar se našao na smotri najboljih sportista planete.

U finalu polusrednje kategorije u Montrealu sastao se sa Poljakom Jiržijem Ribickim. Posle ubedljivih prethodnih mečeva, Tadija je bio favorit. I ono što je u ringu prikazao, taj status je potvrdilo.

Pre odlaska na slavlje u „Verige“, pogledao sam još jednom snimak tog meča. Sve tri runde Tadija je, po mom utisku, ubedljivo dobio. Vidljivo je mnogo više njegovih čistih udaraca, eskivaža i nekoliko internih opomena Ribickom zbog saginjanja, držanja, stalnog spuštanja glave i držanja u klinču.

Samo je izostala javna opomena.

A ko je zaista bio bolji, možda najbolje ilustruju sekvence režisera meča, koji sigurno nije navijao ni za jednog borca. U pauzama između prve i druge runde, kao i posle meča, mogli smo da vidimo samo napade i precizne, snažne udarce Kačara. Nije moglo biti mnogo Ribickog — jer ih gotovo nije ni bilo.

Po završetku meča selektor Bruno Hrastinski ga je grlio i ljubio, umalo mu i dres nije pocepao, srećan zbog olimpijskog zlata svog pulena. Ni rukavice mu nije skinuo.

A onda — sudijski šok.

Jednoglasnom odlukom sudija pobedio je Ribicki.

Tadija nije mogao da veruje šta je čuo. Nije se radovao, za sve nas, velikoj medalji. Osećao se pokradenim.

To je najveći uspeh njegove karijere. Najznačajnija medalja. Olimpijada je Olimpijada. Ali o njoj ni danas ne priča sa previše žara. Ta nepravda, stara pola veka, ostavila je bolan i neizbrisiv ožiljak na srcu.

Tu krađu nisu mogle da nadomeste ni srebrne medalje sa svetskog i evropskog prvenstva, zlato sa Mediteranskih igara, Balkanijade...

O odluci koja je doneta u Montrealu i danas se govori. Glavni čovek svetske sudijske federacije AIBA bio je Poljak Roman Lisovski. Ne samo Kačara, već je poljski sudijski uticaj, na sličan način, odredio i meč sovjetskog asa Viktora Savčenka sa Ribickim. Savčenko mu se dve godine kasnije revanširao na Svetskom prvenstvu u Beogradu, nokautirajući ga. Pet minuta Ribicki nije dolazio svesti.

Tadija tada nije mogao da se sretne s Poljakom. Iz polusrednje prešao je u polutešku kategoriju, deset kilograma više, a mesto u srednjoj kategoriji ustupio je bratu Slobodanu. Kasnije mu je ustupio i mesto u poluteškoj, a Slobodan je postao olimpijski pobednik u Moskvi 1980. godine.

I još jedan kuriozitet, za koji malo ko zna.

Tadija je počeo da trenira boks tek 1972. godine. Samo tri i po godine kasnije našao se u finalu olimpijskog turnira.

Ne znam da li ima još takvih primera u svetu.

Tadija je, verovatno, i danas ljut zbog sramnih sudijskih odluka u Montrealu. Ipak, mora biti ponosan.

Osvojio je srebrnu medalju, a svetski šampion Garbej i evropski prvak Savčenko osvojili su bronze.

Takve veličine ostale su iza njega.

A pre finala u Montrealu Tadija Kačar je još jednom savladao vladajućeg svetskog prvaka Rolanda Garbeja sa Kube.

Zamislite: u dva meseca dva puta pobedite najboljeg na svetu.

I onda vam otmu zasluženu titulu, zlatnu medalju i oreol najboljeg polusrednjaša na svetu.

Koliko je ta nepravda bila velika, govori i činjenica da je njegov poraz u Montrealu uvršten među deset najvećih krađa na Olimpijskim igrama.

Ipak, Tadija obeležava taj veliki dan svoje karijere.

I ovoga puta bilo je veselo.

Posle protokolarnog dela usledila je dodela prigodnih poklona i suvenira. Delegacija iz Skoplja i Kumanova uručila je Tadiji trofej, a pripremila je i jedan za njegovu majku Stanu, koja je rodila takvog šampiona.

Na žalost, Tadijina majka nije živa, pa su trofej uručili njegovoj supruzi Radi.

Među učesnicima proslave bio je i naš legendarni bokser Dragan Vujković Bili. On i Tadija bili su veliki rivali, ali su ostali drugovi i postali kumovi. Bili je veliki šarmer, čovek koji voli sve — provođenje posebno. Zna da se veseli, da zapeva, da stvori štimung i podigne atmosferu.

Tako je bilo i ovoga puta.

Videli smo još jednu legendu novosadskog sporta, proslavljenog veslača i srebrnog olimpijca Zorana Pančića.

Slavlju je prisustvovao i veliki broj članova porodice, na čelu sa sinovima Nenadom i Nikolom, vaterpolistom i plivačem. Nenad je jedno vreme krenuo očevim stopama. Ušao je u ring i bio uspešan. Dvostruki je juniorski šampion države u boksu, pa su i njemu ovoga puta uručeni prigodni, bokserski pokloni.

Jedan od najveselijih gostiju bio je Ace Lav. Neumorno je igrao i pevao sa suprugom. Njima u čast slušali smo splet prelepih makedonskih pesama. Ne samo slušali — već ih je većina prisutnih i otpevala, uz aplauz makedonskim supružnicima.

Videlo se da neizmerno uživaju i da im je drago što su tu. Pogotovo Acetu, jer je i on bio jedan od velikih junaka Olimpijskih igara u Montrealu.

Uživali smo i u italijanskim kanconama. Ova muzika bila je posvećena Tadijinom sinuNenadu i njegovim naslednicima koji žive u Kataniji.

Slavlje je potrajalo.

I neka je.

Jer ne slavi se svakoga dana pedeset godina od osvajanja olimpijske medalje. Pogotovo kada je to medalja koja je, u očima mnogih koji su gledali onaj montrealski meč, trebalo da bude zlatna.

A Tadiji ostaje da bude ono što je bio i pre pola veka — šampion.

Nadamo se da će najbolji srpski bokser 20. veka, po izboru naših reprezentativaca, na isti način proslaviti i šest decenija radosti, pomalo tuge, posle Montreala.

Jer neka srebra, očigledno, zaista sijaju jače od zlata.

Slobodan Jakovljević