EKSKLUZIVNO: MAJKL BENET, NOVOZELANDSKI SCENARISTA, REDITELJ I PISAC Potrebno je imati hrabrosti da zavirite u sebe

Tom je rečenicom specijalni gost Ravno Selo film festivala -  scenarista, reditelj i pisac Majkl Benet, jedan od najznačajnijih savremenih novozelandskih autora, možda najbolje opisao sopstveni umetnički svet. Karijeru je započeo devedesetih godina prošlog veka kratkim filmovima, da bi potom radio kao scenarista brojnih televizijskih serija, među kojima su Mataku, The Lost Children, Kaitangata Twitch, Vegas...  Posebno mesto u njegovom opusu zauzima višegodišnji rad na slučaju Teina Pora, čoveka koji je nepravedno proveo više od dve decenije u zatvoru. Benet je najpre režirao dokumentarni film The Confessions of Prisoner T, a potom napisao knjigu In Dark Places na temelju koje je nastao i igrani film. Poslednjih godina stekao je i međunarodnu književnu reputaciju kriminalističkim romanima o detektivki Hani Vesterman, počevši od knjige Better the Blood, koja je prevedena na više jezika i osvojila niz priznanja....

Ravno Selo je daleko od Kana, Toronta ili Njujorka, ali stiče se utisak da ste se ovde osećali gotovo kao kod kuće.

– Apsolutno. Veliki festivali su veličanstveni i čast je biti njihov gost, ali ovde sam od prvog trenutka imao osećaj da sam postao deo jedne porodice za koju nisam ni znao da postoji. To je nešto što se ne može organizovati niti režirati. Jednostavno se dogodi. Volim film kao umetnost. Volim i književnost kao umetnost. Ali mislim da je najvažnije za svakog umetnika da može da govori o onome što mu je istinski važno, što ga pokreće i što mu najdublje leži u srcu.  Za mene je to uvek porodica.  Zato mi je bilo drago što sam ovde osetio upravo tu vrstu bliskosti.

Vaša karijera traje više od tri decenije. Kada se vratite na sam početak, šta vam je tada bilo važnije – da vas primeti kritika ili da obezbedite sledeći projekat?

– Mislim da svaki mladi umetnik prolazi kroz istu fazu. Želite da osvojite svet. Želite da budete novi Skorseze. Verujete da svojim filmovima možete sve da promenite. Iskreno, ni danas nisam izgubio tu želju. I dalje bih voleo da moj rad nešto promeni. Ali vremenom shvatite da lična ambicija nije dovoljna. Kao pripadnik naroda Māori odrastao sam svestan da istorija nije završena priča. Istina je da je položaj našeg naroda bolji nego položaj mnogih drugih autohtonih zajednica, ali smo i dalje narod koji živi sa posledicama kolonizacije. Izgubili smo veliki deo svoje zemlje, bogatstva i društvenog položaja, a mnoge nepravde traju i danas. Zato sam postepeno shvatio da želim da pričam upravo takve priče. Na početku je najvažnije naučiti zanat. Bez toga nema dobrog filma ni dobre knjige. Ali posle izvesnog vremena postavite sebi drugo pitanje: zašto uopšte želim da budem pripovedač? To je trenutak kada čovek počinje da sazreva kao umetnik. Studentima scenaristike uvek govorim da nije najvažnije znati kako se piše scenario ili režira film. Najvažniji „mišić“ svakog pripovedača je srce. Potrebno je imati hrabrosti da zavirite u sebe, da otkrijete šta vas pokreće, šta vas boli, šta volite kod ljudi i šta biste želeli da promenite u svetu. Tek kada to otkrijete, tehnika dobija smisao.

Vaši filmovi najčešće polaze od duboko ličnih priča, ali zapravo govore o mnogo širim društvenim temama. Kada započinjete novi projekat, šta je prvo – čovek o kome želite da pričate ili ideja koju želite da istražite?

– Mene pre svega privlače priče, a još više ljudske sudbine. Dakle, najpre me privuče nečija sudbina. Ali negde duboko postoji psihološki razlog zbog kojeg baš ta osoba postaje važna. Jedan pisac mi je davno rekao nešto što nikada nisam zaboravio. Prvu verziju rukopisa pišete da biste otkrili priču. Drugu da biste produbili njene teme. A tek u trećoj ponekad shvatite zbog čega ste uopšte počeli da je pišete. Mislim da je to jedan od najvažnijih trenutaka u stvaranju. Ne treba prestati sa prepravkama dok ne otkrijete zašto ta priča mora da postoji. 

Radili ste dokumentarce, igrane filmove, televizijske serije. Da li se Vaš način razmišljanja menja od medija do medija?

– Naravno. Neke priče jednostavno traže film. Njihova snaga leži u intenzitetu i ne bi podnele da traju duže od sat i po ili dva. Ali postoje i one koje je nemoguće ispričati u tom vremenu. Mislim da danas živimo u izuzetnom periodu televizijskog pripovedanja. Format serije otvara prostor da likove upoznate mnogo dublje nego što je to moguće u jednom filmu. Dok gledalac prati zaplet, vi imate priliku da postepeno osvetljavate nove slojeve priče, odnose među ljudima i ideje koje se ne nameću, već se polako otkrivaju. Zato volim i film i televiziju. Film je koncentrisana emocija, a serija veliko platno na kome možete da razvijate čitav svet.

Ipak, poslednjih godina sve više vas prepoznaju i kao romanopisca. Kada počinjete novu priču, da li ona u Vašoj glavi najpre nastaje kao knjiga ili kao film?

–Alfred Hičkok je jednom rekao nešto što mi je oduvek bilo blisko. Govorio je da, kada čita roman, ne vidi reči na papiru. U njegovoj glavi odmah počinje film. I ja pišem na isti način. Dok radim, ja zapravo gledam svoje likove. Vidim ih kako hodaju, razgovaraju, ćute, grle se ili odlaze. Moje pisanje je pokušaj da rečima uhvatim film koji se već odigrava u mojoj mašti. Zato mi je jedan od najvećih komplimenata kada čitalac kaže da je čitajući moju knjigu imao osećaj kao da gleda film. To znači da je uspeo da vidi isti svet koji sam ja video dok sam pisao.

U središtu Vaših romana nalazi se detektivka Hana Vesterman, prva maorska policijska inspektorka u savremenoj kriminalističkoj prozi. Kako je nastao taj lik?

– Hana je nastala mnogo manje iz književnosti, a mnogo više iz mog života. Njen karakter oblikovale su snažne žene koje su me okruživale – moja supruga, moje ćerke, moja tetka Hana, ali pre svega moja majka. Čak je i prezime Vesterman bilo devojačko prezime moje majke. U maorskoj kulturi žene su stub porodice. Muškarci su često glasniji, ali žene su te koje drže porodicu na okupu i koje, kada dođu teška vremena, znaju kuda treba ići. Želeo sam da Hana bude upravo takva. Ne zanimaju je moć niti karijera. Ona je policajka zato što duboko veruje u pravdu. Mogla bi da napreduje mnogo više nego što to želi, ali je ne pokreću položaj i ambicija. Pokreće je uverenje da je ispravno stati uz one kojima je pravda najpotrebnija. Zapravo, dok sam pisao Hanu, razmišljao sam o jednostavnom pitanju: kakav bih policajac želeo da štiti moju porodicu? Kada sam pronašao odgovor, pronašao sam i nju.

U životu svakog umetnika postoji trenutak koji ga suštinski promeni. Za vas je to, čini mi se, bio slučaj Teina Pora, mladića koji je nepravedno proveo više od dve decenije u zatvoru. Koliko vas je ta priča promenila?

– Potpuno. Da bih čitaocima približio tu priču, Teina Pora je bio mladi Maor koji je kao sedamnaestogodišnjak već imao dvogodišnju ćerku. Nije završio školu, živeo je na margini društva i sitnim krađama pokušavao da prehrani porodicu. Tokom jednog policijskog ispitivanja, zbog potpuno drugog krivičnog dela, pred njega je stavljen plakat sa ponudom novčane nagrade za informacije o nerešenom ubistvu. Ugledao je iznos od dvadeset hiljada dolara i pomislio da bi tim novcem mogao da obezbedi budućnost svojoj ćerki. Rekao je da nešto zna i počeo da izmišlja priču. Umesto da policija već posle prvih nekoliko minuta shvati da govori neistinu, usledilo je pet dana ispitivanja, sugerisanja, pokazivanja fotografija i postepenog oblikovanja iskaza koji je na kraju počeo da liči na priznanje. Praktično su mu konstruisali čitavu priču. Sledeću dvadeset jednu godinu proveo  je u zatvoru. Do tog slučaja došao sam zahvaljujući privatnom istražitelju koji mi je pokazao snimke policijskih ispitivanja. To su bila dva najpotresnija sata u mom životu. Dok sam gledao tog sedamnaestogodišnjaka, stalno sam mislio na svog sina, koji je u to vreme bio istih godina. Preda mnom nije bio zločinac, već dečak koga grupa iskusnih policajaca korak po korak vodi ka provaliji iz koje više nema povratka. Nekoliko dana kasnije posetio sam ga u zatvoru. Očekujući čoveka ispunjenog besom, zatekao sam nekoga ko je govorio tiho i mirno. Pričao mi je o svojoj ćerki, koja je u međuvremenu i sama dobila dete, i rekao da mu je najveća želja da ga unuk jednog dana ne pamti samo kao čoveka u narandžastom zatvorskom odelu. Tokom razgovora na sto između nas sletela je bubamara. Pomislio sam da će je nesvesno zgnječiti. Umesto toga, pažljivo je ispružio prst, sačekao da se popne na njega i lagano je duvao sve dok nije poletela preko bodljikave žice – u slobodu koju on još godinama nije mogao da doživi. Da pre toga nisam video snimke ispitivanja, samo taj prizor bio bi mi dovoljan da shvatim kakav čovek sedi ispred mene. Od tog dana ta priča postala je moja opsesija. Ostavio sam sve druge projekte. Snimio sam dokumentarni film, napisao knjigu, kasnije je došao i igrani film. Zahvaljujući tom dokumentarcu pojavio se i jedan ključni dokaz koji je na kraju doveo do Teininog oslobađanja. Tada sam konačno shvatio o čemu želim da pričam kao umetnik. Želim da govorim o nepravdi, o ljudima koje je sistem zaboravio i o posledicama koje je kolonijalna prošlost ostavila na moju zemlju. Iskreno verujem da se Teini nikada ne bi dogodilo sve što mu se dogodilo da nije bio Maor.

Često govorite da priče mogu da ispravljaju istorijske nepravde. Verujete li da film zaista može da promeni društvo?

– Mi nismo političari i ne donosimo zakone. Ali možemo da uradimo nešto drugo – možemo da nateramo ljude da osete. Kada neko posle filma ili knjige kaže: „Baš tako se i ja osećam, samo to nikada nisam umeo da izgovorim“, onda znam da je priča ispunila svoju svrhu. Ako moj rad pomogne makar jednom čoveku, ako mu vrati nadu ili ga ohrabri da veruje da nepravda ne mora biti poslednja reč, onda mislim da sam uradio ono što sam želeo. Teina Pora je za mene najbolji dokaz da čovek može da preživi i najveću nepravdu, a da ne izgubi sebe. Upravo tome sam se kod njega najviše divio. Ako svojim pričama možemo da podarimo nadu makar jednom čitaocu ili gledaocu, onda smo već uspeli.

Šta biste savetovali mladim piscima i filmskim autorima koji žele da pišu o svom okruženju, a da njihove priče istovremeno budu razumljive i publici širom sveta?

– Najpre da nauče zanat. Kao što ne možete da upravljate avionom ako vas tome niko nije naučio, tako ne možete ni da postanete dobar pripovedač bez ozbiljnog rada. Struktura, razvoj likova, dramski luk – sve su to stvari koje se uče. Ali kada savladate tehniku, dolazi ono što je mnogo važnije. Ne pokušavajte da budete novi Kventin Tarantino ili Salman Ruždi. Oni su postali veliki zato što su pronašli sopstveni glas. Isto važi za svakog mladog pisca ili reditelja. Pronađite priče koje samo vi možete da ispričate. Ljudi širom sveta vole iste stvari – ljubavne priče, kriminalističke romane, drame... Ali žele da ih čuju iz nove perspektive. Upravo zato mislim da je vaša lokalna priča vaša najveća prednost. Ono što je vama svakodnevica, nekome drugom može biti potpuno nov svet. Na kraju, svi smo mnogo sličniji nego što mislimo. Svako je imao majku i oca, svako je nekoga voleo, svako je nešto izgubio. Zato najiskrenije lokalne priče često postaju najuniverzalnije.

Koliko je, po Vašem mišljenju, umetnicima teško da zavire u sebe? Upravo se tamo često nalaze najbolnije priče...

– Jeste teško. Ali mislim da je to ujedno i najvažniji deo našeg posla. Umetnost je, na neki način, najbolja psihoterapija. Ako želite da budete dobar pisac ili reditelj, morate da se suočite sa sopstvenim strahovima, gubicima i ožiljcima. Morate da ih iznesete na svetlo. Paradoks je u tome što upravo onda počinju da zarastaju. Moja prva dva filma nastala su iz tuge zbog očeve smrti. Preminuo je dok sam još bio veoma mlad i dugo sam živeo sa osećajem da nikada nije stigao da vidi kakav sam čovek postao. Tek mnogo kasnije shvatio sam da su moje prve priče zapravo bile pokušaj da razgovaram sa njim i da se pomirim sa tim gubitkom. Pisanje mi je pomoglo da se izlečim. Zato mislim da je to najveća lekcija koju nam umetnost pruža. Imamo priliku da iznesemo svoje najdublje ožiljke pred svet. A upravo tim činom pomažemo i sebi da zacelimo.