ЕКСКЛУЗИВНО: МАЈКЛ БЕНЕТ, НОВОЗЕЛАНДСКИ СЦЕНАРИСТА, РЕДИТЕЉ И ПИСАЦ Потребно је имати храбрости да завирите у себе

Том je реченицом специјални гост Равно Село филм фестивала -  сценариста, редитељ и писац Мајкл Бенет, један од најзначајнијих савремених новозеландских аутора, можда најбоље описао сопствени уметнички свет. Каријеру је започео деведесетих година прошлог века кратким филмовима, да би потом радио као сценариста бројних телевизијских серија, међу којима су Mataku, The Lost Children, Kaitangata Twitch, Vegas...  Посебно место у његовом опусу заузима вишегодишњи рад на случају Теина Пора, човека који је неправедно провео више од две деценије у затвору. Бенет је најпре режирао документарни филм The Confessions of Prisoner T, а потом написао књигу In Dark Places на темељу које је настао и играни филм. Последњих година стекао је и међународну књижевну репутацију криминалистичким романима о детективки Хани Вестерман, почевши од књиге Better the Blood, која је преведена на више језика и освојила низ признања....

Равно Село је далеко од Кана, Торонта или Њујорка, али стиче се утисак да сте се овде осећали готово као код куће.

– Апсолутно. Велики фестивали су величанствени и част је бити њихов гост, али овде сам од првог тренутка имао осећај да сам постао део једне породице за коју нисам ни знао да постоји. То је нешто што се не може организовати нити режирати. Једноставно се догоди. Волим филм као уметност. Волим и књижевност као уметност. Али мислим да је најважније за сваког уметника да може да говори о ономе што му је истински важно, што га покреће и што му најдубље лежи у срцу.  За мене је то увек породица.  Зато ми је било драго што сам овде осетио управо ту врсту блискости.

Ваша каријера траје више од три деценије. Када се вратите на сам почетак, шта вам је тада било важније – да вас примети критика или да обезбедите следећи пројекат?

– Мислим да сваки млади уметник пролази кроз исту фазу. Желите да освојите свет. Желите да будете нови Скорсезе. Верујете да својим филмовима можете све да промените. Искрено, ни данас нисам изгубио ту жељу. И даље бих волео да мој рад нешто промени. Али временом схватите да лична амбиција није довољна. Као припадник народа Māori одрастао сам свестан да историја није завршена прича. Истина је да је положај нашег народа бољи него положај многих других аутохтоних заједница, али смо и даље народ који живи са последицама колонизације. Изгубили смо велики део своје земље, богатства и друштвеног положаја, а многе неправде трају и данас. Зато сам постепено схватио да желим да причам управо такве приче. На почетку је најважније научити занат. Без тога нема доброг филма ни добре књиге. Али после извесног времена поставите себи друго питање: зашто уопште желим да будем приповедач? То је тренутак када човек почиње да сазрева као уметник. Студентима сценаристике увек говорим да није најважније знати како се пише сценарио или режира филм. Најважнији „мишић“ сваког приповедача је срце. Потребно је имати храбрости да завирите у себе, да откријете шта вас покреће, шта вас боли, шта волите код људи и шта бисте желели да промените у свету. Тек када то откријете, техника добија смисао.

Ваши филмови најчешће полазе од дубоко личних прича, али заправо говоре о много ширим друштвеним темама. Када започињете нови пројекат, шта је прво – човек о коме желите да причате или идеја коју желите да истражите?

– Мене пре свега привлаче приче, а још више људске судбине. Дакле, најпре ме привуче нечија судбина. Али негде дубоко постоји психолошки разлог због којег баш та особа постаје важна. Један писац ми је давно рекао нешто што никада нисам заборавио. Прву верзију рукописа пишете да бисте открили причу. Другу да бисте продубили њене теме. А тек у трећој понекад схватите због чега сте уопште почели да је пишете. Мислим да је то један од најважнијих тренутака у стварању. Не треба престати са преправкама док не откријете зашто та прича мора да постоји. 

Радили сте документарце, игране филмове, телевизијске серије. Да ли се Ваш начин размишљања мења од медија до медија?

– Наравно. Неке приче једноставно траже филм. Њихова снага лежи у интензитету и не би поднеле да трају дуже од сат и по или два. Али постоје и оне које је немогуће испричати у том времену. Мислим да данас живимо у изузетном периоду телевизијског приповедања. Формат серије отвара простор да ликове упознате много дубље него што је то могуће у једном филму. Док гледалац прати заплет, ви имате прилику да постепено осветљавате нове слојеве приче, односе међу људима и идеје које се не намећу, већ се полако откривају. Зато волим и филм и телевизију. Филм је концентрисана емоција, а серија велико платно на коме можете да развијате читав свет.

Ипак, последњих година све више вас препознају и као романописца. Када почињете нову причу, да ли она у Вашој глави најпре настаје као књига или као филм?

–Алфред Хичкок је једном рекао нешто што ми је одувек било блиско. Говорио је да, када чита роман, не види речи на папиру. У његовој глави одмах почиње филм. И ја пишем на исти начин. Док радим, ја заправо гледам своје ликове. Видим их како ходају, разговарају, ћуте, грле се или одлазе. Моје писање је покушај да речима ухватим филм који се већ одиграва у мојој машти. Зато ми је један од највећих комплимената када читалац каже да је читајући моју књигу имао осећај као да гледа филм. То значи да је успео да види исти свет који сам ја видео док сам писао.

У средишту Ваших романа налази се детективка Хана Вестерман, прва маорска полицијска инспекторка у савременој криминалистичкој прози. Како је настао тај лик?

– Хана је настала много мање из књижевности, а много више из мог живота. Њен карактер обликовале су снажне жене које су ме окруживале – моја супруга, моје ћерке, моја тетка Хана, али пре свега моја мајка. Чак је и презиме Вестерман било девојачко презиме моје мајке. У маорској култури жене су стуб породице. Мушкарци су често гласнији, али жене су те које држе породицу на окупу и које, када дођу тешка времена, знају куда треба ићи. Желео сам да Хана буде управо таква. Не занимају је моћ нити каријера. Она је полицајка зато што дубоко верује у правду. Могла би да напредује много више него што то жели, али је не покрећу положај и амбиција. Покреће је уверење да је исправно стати уз оне којима је правда најпотребнија. Заправо, док сам писао Хану, размишљао сам о једноставном питању: какав бих полицајац желео да штити моју породицу? Када сам пронашао одговор, пронашао сам и њу.

У животу сваког уметника постоји тренутак који га суштински промени. За вас је то, чини ми се, био случај Теина Пора, младића који је неправедно провео више од две деценије у затвору. Колико вас је та прича променила?

– Потпуно. Да бих читаоцима приближио ту причу, Теина Пора је био млади Маор који је као седамнаестогодишњак већ имао двогодишњу ћерку. Није завршио школу, живео је на маргини друштва и ситним крађама покушавао да прехрани породицу. Током једног полицијског испитивања, због потпуно другог кривичног дела, пред њега је стављен плакат са понудом новчане награде за информације о нерешеном убиству. Угледао је износ од двадесет хиљада долара и помислио да би тим новцем могао да обезбеди будућност својој ћерки. Рекао је да нешто зна и почео да измишља причу. Уместо да полиција већ после првих неколико минута схвати да говори неистину, уследило је пет дана испитивања, сугерисања, показивања фотографија и постепеног обликовања исказа који је на крају почео да личи на признање. Практично су му конструисали читаву причу. Следећу двадесет једну годину провео  је у затвору. До тог случаја дошао сам захваљујући приватном истражитељу који ми је показао снимке полицијских испитивања. То су била два најпотреснија сата у мом животу. Док сам гледао тог седамнаестогодишњака, стално сам мислио на свог сина, који је у то време био истих година. Преда мном није био злочинац, већ дечак кога група искусних полицајаца корак по корак води ка провалији из које више нема повратка. Неколико дана касније посетио сам га у затвору. Очекујући човека испуњеног бесом, затекао сам некога ко је говорио тихо и мирно. Причао ми је о својој ћерки, која је у међувремену и сама добила дете, и рекао да му је највећа жеља да га унук једног дана не памти само као човека у наранџастом затворском оделу. Током разговора на сто између нас слетела је бубамара. Помислио сам да ће је несвесно згњечити. Уместо тога, пажљиво је испружио прст, сачекао да се попне на њега и лагано је дувао све док није полетела преко бодљикаве жице – у слободу коју он још годинама није могао да доживи. Да пре тога нисам видео снимке испитивања, само тај призор био би ми довољан да схватим какав човек седи испред мене. Од тог дана та прича постала је моја опсесија. Оставио сам све друге пројекте. Снимио сам документарни филм, написао књигу, касније је дошао и играни филм. Захваљујући том документарцу појавио се и један кључни доказ који је на крају довео до Теининог ослобађања. Тада сам коначно схватио о чему желим да причам као уметник. Желим да говорим о неправди, о људима које је систем заборавио и о последицама које је колонијална прошлост оставила на моју земљу. Искрено верујем да се Теини никада не би догодило све што му се догодило да није био Маор.

Често говорите да приче могу да исправљају историјске неправде. Верујете ли да филм заиста може да промени друштво?

– Ми нисмо политичари и не доносимо законе. Али можемо да урадимо нешто друго – можемо да натерамо људе да осете. Када неко после филма или књиге каже: „Баш тако се и ја осећам, само то никада нисам умео да изговорим“, онда знам да је прича испунила своју сврху. Ако мој рад помогне макар једном човеку, ако му врати наду или га охрабри да верује да неправда не мора бити последња реч, онда мислим да сам урадио оно што сам желео. Теина Пора је за мене најбољи доказ да човек може да преживи и највећу неправду, а да не изгуби себе. Управо томе сам се код њега највише дивио. Ако својим причама можемо да подаримо наду макар једном читаоцу или гледаоцу, онда смо већ успели.

Шта бисте саветовали младим писцима и филмским ауторима који желе да пишу о свом окружењу, а да њихове приче истовремено буду разумљиве и публици широм света?

– Најпре да науче занат. Као што не можете да управљате авионом ако вас томе нико није научио, тако не можете ни да постанете добар приповедач без озбиљног рада. Структура, развој ликова, драмски лук – све су то ствари које се уче. Али када савладате технику, долази оно што је много важније. Не покушавајте да будете нови Квентин Тарантино или Салман Ружди. Они су постали велики зато што су пронашли сопствени глас. Исто важи за сваког младог писца или редитеља. Пронађите приче које само ви можете да испричате. Људи широм света воле исте ствари – љубавне приче, криминалистичке романе, драме... Али желе да их чују из нове перспективе. Управо зато мислим да је ваша локална прича ваша највећа предност. Оно што је вама свакодневица, некоме другом може бити потпуно нов свет. На крају, сви смо много сличнији него што мислимо. Свако је имао мајку и оца, свако је некога волео, свако је нешто изгубио. Зато најискреније локалне приче често постају најуниверзалније.

Колико је, по Вашем мишљењу, уметницима тешко да завире у себе? Управо се тамо често налазе најболније приче...

– Јесте тешко. Али мислим да је то уједно и најважнији део нашег посла. Уметност је, на неки начин, најбоља психотерапија. Ако желите да будете добар писац или редитељ, морате да се суочите са сопственим страховима, губицима и ожиљцима. Морате да их изнесете на светло. Парадокс је у томе што управо онда почињу да зарастају. Моја прва два филма настала су из туге због очеве смрти. Преминуо је док сам још био веома млад и дуго сам живео са осећајем да никада није стигао да види какав сам човек постао. Тек много касније схватио сам да су моје прве приче заправо биле покушај да разговарам са њим и да се помирим са тим губитком. Писање ми је помогло да се излечим. Зато мислим да је то највећа лекција коју нам уметност пружа. Имамо прилику да изнесемо своје најдубље ожиљке пред свет. А управо тим чином помажемо и себи да зацелимо.