PLASTIČNE FIGURICE, ZASTAVE, IDOLI… „Predmeti koji vise na retrovizoru postali su mi metafora za unutrašnje pejzaže”, kaže autor dokumentarca „Plastični bogovi i ogledalo“

Branko Lazić je jedan od najzapaženijih autora na reionalnoj dokumentarističkoj sceni. Autor je 10 dugometražnih i 15 kratkometražnih dokumentarnih filmova za koje je dobio preko 50 nagrada na domaćim i međunarodnim festivalima, među kojima su i vrhunska biografska ostvarenja, poput „Moj Branko ne laže” o Branku Ćopiću, „Jadranka” o Jadranki Stojaković i „Život je maskenbal” o Dušku Trifunoviću...

Nakon niza zapaženih dokumentarno-biografskih filmova, u „Plastičnim bogovima i ogledalu” napravili ste naizgled veliki autorski zaokret. Umesto jedne ličnosti u središtu filma našli su se obični predmeti koje ljudi kače na retrovizore svojih automobila. Koliko je taj zaokret zaista radikalan ili ste samo pronašli novi način da govorite – o čoveku?

– Volim da radim biografske dokumentarce i radiću ih u dalje. Film „Plastični bogovi i ogledalo” nije zaokret, on je jednostavno jedan izlet ili put kojim sam jedno vreme išao, trebala mi je promena tj. sloboda u formi i sadržaju koja nije uslovljena kanonima dokumentarnog žanra. Možemo to nazvati eksperimetom, ali u suštini to  je potreba za autorskim izrazom u dokumentarnom filmu na jedan za mene, a nadam se i za gledaoce, nov način. 

Ima i još jedan motiv za rad na ovakvoj vrsti filma, a to je da me je oduvek nervirala teza da se globalnim pričama o svetu mogu baviti samo velike američke ili britanske produkcije. Autorima iz „kuturnih provincija” je dobronamerno sugerisano da se bave svojim lokalnim temama. I oduvek mi je to smrdelo na neku vrstu neokolonijalizma. Ovaj film je i odgovor na taj nametnuti ili samonametnuti način razmišljanja. Jednostavan, autorski, pomalo subverzivan način pričanja globalne priče. I u pravu ste, definitivno je u pitanju novi način pričanja o čoveku danas.

Kada materijal snima gotovo stotinu ljudi, gde prestaje njihov pogled, a počinje Vaš autorski glas? Koliko je upravo proces selekcije i montaže bio presudan da „Plastični bogovi i ogledalo“ postanu dokumentarni esej, a ne zbirka zanimljivih prizora?

– Od prve do poslednje sekunde filma tu je moj autorski stav, ali i u isto vreme i taj kolektivni glas svih kolega i saradnika koji su učestvovali u radu na ovom filmu. U procesu rada na „Plastičnim bogovima”, koji je trajao skoro tri godine, snimili smo i skupili  preko 1.200 snimaka iz celoga sveta, a u finalnoj verziji filma nalazi se 300 kadrova. Sama selekcija tj. montaža filma u poglavljima koja smo sami definisali odredila je ton i putanju filma. Proces stvaranja dokumetarnog filma uvek je rizičan i nepredvidljiv, nalik skakanju u bazen u nadi da u njemu ima vode.

Na tom putu scenario mora da umre. Ako ne nestane, film neće oživeti. U početku je scenario bio kompas, spas kada se utopite u bezbroj produkcijskih odluka. Jedino što preostaje jeste poverenje u instinkt. Negde na pola puta (montaže) film postaje neka vrsta živog organizma koji ima vlastiti duh . U montaži se s tim duhom pregovara: da li mu odgovaraju promene kadrova, muzike, ritma; da li može da diše... On počinje da  reaguje, opire se i govori sopstvenim jezikom. Film se tada više ne „montira“ — on se sluša. Mislim da smo ga dobro slušali i od stotina snimaka iz celog svijeta – nastalo je jedno kolektivno filmsko platno.

U filmu gotovo da nema klasičnog dijaloga koji vodi priču. Zvučna slika, muzika Marka Tice i dizajn zvuka Vladimira Vladetića postaju ravnopravni filmskom kadru. Koliko je upravo tokom rada na zvuku i muzici film dobio svoj konačni ritam i identitet? Da li ste tada otkrili i neka značenja koja tokom prve montaže možda nisu bila očigledna?

– U pravu ste. Saradnja sa ovom dvojicom kolega bila je ključna da film dobije svoj finalni izgled ali i dublja, zabavna, neobična značenja koja na prvu ruku nismo ni primetili. Ima ona tvrdnja da je zvuk pola filma, i tek u radu na ovom filmu sam zbilja osetio, ali i razumeo, koliko je zvuk bitan za dokumentarni film. Muzika, šumovi, radio... ali i da se čuje tišina između kadrova. Marko i Vladimir su uradili jedan neverovatan posao, u stvari puno više od posla: oni su od ovog projekta  napravili  bioskopski film. Ovaj film ne nudi priču nego ritam. Umesto naracije – percepciju. Nema centralnog lika osim gledaoca. 

Živimo u vremenu u kojem slike nastaju i nestaju neverovatnom brzinom, a pažnja gledalaca sve je kraća. Može li dokumentarni esej, upravo zato što usporava pogled i poziva na razmišljanje, danas da bude svojevrsni otpor toj kulturi brzog konzumiranja sadržaja?

– Naravno da može, ali nema potrebe. Ta „kultura” se već urušava, primetili ste i sami da ljudi sve više u begu od skrolanja odlaze na podkaste koji su svojim trajanjem ali i pristupom potpuna suprotnost tom brzom načinu konzumacije sadržaja. U ovakvom svetu jednostavno treba da postoji i jedno i drugo. Živimo u doba pitanja, a ne odgovora. Iako je ovaj film nastao iz pitanja, on ne nudi odgovore. Film je nastao iz potrebe ne da se objasni svet, nego da se oseti.

U autorskom tekstu posvećenom „Plastičnim bogovima” ističete da vas kao autora ne zanimaju činjenice koliko percepcija, te u prvi plan stavljate fenomen jamais vu – trenutak kada poznato postaje nepoznato. Čini se da umetnost postaje najuzbudljivija upravo onda kada nas izvede iz zone komfora i naruši sigurnost naših navika. Može li dokumentarni film i danas da ima tu moć – da nas natera da preispitamo ono što mislimo da odavno poznajemo?

– Film ima tu moć i tu moć mu daje autor, ali i gledalac. Predmeti koji vise na retrovizoru postali su mi metafora za naše unutrašnje pejzaže — za sve ono što nas štiti, predstavlja, podseća, umiruje ili definiše.  Grbovi, idoli, simboli, zastave, porodične slike, anime i amajlije... Oni su svedoci i saučesnici putovanja. Oni su ogledala naših verovanja, strahova i želja. To su predmeti koji svedoče o vremenu, ali i o duhu koji ih bira. „Plastični bogovi“ su metafora našeg vremena: vremena kada su ikone izgubile smisao, a smisao postao roba. Kada su likovi pop kulture postali novi sveci, a potrošnja nova liturgija. U toj igri između ironije i vere, između ekrana i stvarnosti, nastaje prostor ovoga filma. „Jamais vu“ — „nikad viđeno“ je osećaj kada nešto veoma poznato odjednom postane strano, novo, nepoznato. Kao da ga vidite prvi put. „Plastični bogovi i ogledalo“ ne nude obašnjenja, tumačenja i recepte za razumevanje. Oni samo traže da ih pogledate – kao da ih vidite prvi put.

M. Stajić