ПЛАСТИЧНЕ ФИГУРИЦЕ, ЗАСТАВЕ, ИДОЛИ… „Предмети који висе на ретровизору постали су ми метафора за унутрашње пејзаже”, каже аутор документарца „Пластични богови и огледало“

Бранко Лазић је један од најзапаженијих аутора на реионалној документаристичкој сцени. Аутор је 10 дугометражних и 15 краткометражних документарних филмова за које је добио преко 50 награда на домаћим и међународним фестивалима, међу којима су и врхунска биографска остварења, попут „Мој Бранко не лаже” о Бранку Ћопићу, „Јадранка” о Јадранки Стојаковић и „Живот је маскенбал” о Душку Трифуновићу...

Након низа запажених документарно-биографских филмова, у „Пластичним боговима и огледалу” направили сте наизглед велики ауторски заокрет. Уместо једне личности у средишту филма нашли су се обични предмети које људи каче на ретровизоре својих аутомобила. Колико је тај заокрет заиста радикалан или сте само пронашли нови начин да говорите – о човеку?

– Волим да радим биографске документарце и радићу их у даље. Филм „Пластични богови и огледало” није заокрет, он је једноставно један излет или пут којим сам једно време ишао, требала ми је промена тј. слобода у форми и садржају која није условљена канонима документарног жанра. Можемо то назвати експериметом, али у суштини то  је потреба за ауторским изразом у документарном филму на један за мене, а надам се и за гледаоце, нов начин. 

Има и још један мотив за рад на оваквој врсти филма, а то је да ме је одувек нервирала теза да се глобалним причама о свету могу бавити само велике америчке или британске продукције. Ауторима из „кутурних провинција” је добронамерно сугерисано да се баве својим локалним темама. И одувек ми је то смрдело на неку врсту неоколонијализма. Овај филм је и одговор на тај наметнути или самонаметнути начин размишљања. Једноставан, ауторски, помало субверзиван начин причања глобалне приче. И у праву сте, дефинитивно је у питању нови начин причања о човеку данас.

Када материјал снима готово стотину људи, где престаје њихов поглед, а почиње Ваш ауторски глас? Колико је управо процес селекције и монтаже био пресудан да „Пластични богови и огледало“ постану документарни есеј, а не збирка занимљивих призора?

– Од прве до последње секунде филма ту је мој ауторски став, али и у исто време и тај колективни глас свих колега и сарадника који су учествовали у раду на овом филму. У процесу рада на „Пластичним боговима”, који је трајао скоро три године, снимили смо и скупили  преко 1.200 снимака из целога света, а у финалној верзији филма налази се 300 кадрова. Сама селекција тј. монтажа филма у поглављима која смо сами дефинисали одредила је тон и путању филма. Процес стварања докуметарног филма увек је ризичан и непредвидљив, налик скакању у базен у нади да у њему има воде.

На том путу сценарио мора да умре. Ако не нестане, филм неће оживети. У почетку је сценарио био компас, спас када се утопите у безброј продукцијских одлука. Једино што преостаје јесте поверење у инстинкт. Негде на пола пута (монтаже) филм постаје нека врста живог организма који има властити дух . У монтажи се с тим духом преговара: да ли му одговарају промене кадрова, музике, ритма; да ли може да дише... Он почиње да  реагује, опире се и говори сопственим језиком. Филм се тада више не „монтира“ — он се слуша. Мислим да смо га добро слушали и од стотина снимака из целог свијета – настало је једно колективно филмско платно.

У филму готово да нема класичног дијалога који води причу. Звучна слика, музика Марка Тице и дизајн звука Владимира Владетића постају равноправни филмском кадру. Колико је управо током рада на звуку и музици филм добио свој коначни ритам и идентитет? Да ли сте тада открили и нека значења која током прве монтаже можда нису била очигледна?

– У праву сте. Сарадња са овом двојицом колега била је кључна да филм добије свој финални изглед али и дубља, забавна, необична значења која на прву руку нисмо ни приметили. Има она тврдња да је звук пола филма, и тек у раду на овом филму сам збиља осетио, али и разумео, колико је звук битан за документарни филм. Музика, шумови, радио... али и да се чује тишина између кадрова. Марко и Владимир су урадили један невероватан посао, у ствари пуно више од посла: они су од овог пројекта  направили  биоскопски филм. Овај филм не нуди причу него ритам. Уместо нарације – перцепцију. Нема централног лика осим гледаоца. 

Живимо у времену у којем слике настају и нестају невероватном брзином, а пажња гледалаца све је краћа. Може ли документарни есеј, управо зато што успорава поглед и позива на размишљање, данас да буде својеврсни отпор тој култури брзог конзумирања садржаја?

– Наравно да може, али нема потребе. Та „култура” се већ урушава, приметили сте и сами да људи све више у бегу од скролања одлазе на подкасте који су својим трајањем али и приступом потпуна супротност том брзом начину конзумације садржаја. У оваквом свету једноставно треба да постоји и једно и друго. Живимо у доба питања, а не одговора. Иако је овај филм настао из питања, он не нуди одговоре. Филм је настао из потребе не да се објасни свет, него да се осети.

У ауторском тексту посвећеном „Пластичним боговима” истичете да вас као аутора не занимају чињенице колико перцепција, те у први план стављате феномен jamais vu – тренутак када познато постаје непознато. Чини се да уметност постаје најузбудљивија управо онда када нас изведе из зоне комфора и наруши сигурност наших навика. Може ли документарни филм и данас да има ту моћ – да нас натера да преиспитамо оно што мислимо да одавно познајемо?

– Филм има ту моћ и ту моћ му даје аутор, али и гледалац. Предмети који висе на ретровизору постали су ми метафора за наше унутрашње пејзаже — за све оно што нас штити, представља, подсећа, умирује или дефинише.  Грбови, идоли, симболи, заставе, породичне слике, аниме и амајлије... Они су сведоци и саучесници путовања. Они су огледала наших веровања, страхова и жеља. То су предмети који сведоче о времену, али и о духу који их бира. „Пластични богови“ су метафора нашег времена: времена када су иконе изгубиле смисао, а смисао постао роба. Када су ликови поп културе постали нови свеци, а потрошња нова литургија. У тој игри између ироније и вере, између екрана и стварности, настаје простор овога филма. „Jamais vu“ — „никад виђено“ је осећај када нешто веома познато одједном постане страно, ново, непознато. Као да га видите први пут. „Пластични богови и огледало“ не нуде обашњења, тумачења и рецепте за разумевање. Они само траже да их погледате – као да их видите први пут.

М. Стајић