МИЛЕВА ПРОЛАЗИ КРОЗ ТЕЖАК ПЕРИОД, АЛИ У РАНКЕОВУ 12 СТИЖУ НОВЕ КОМШИЈЕ (ВИДЕО, ФОТО) Олга Одановић открива све детаље нових епизода „Радио Милеве”: „Играмо на ивици документарности”
На велику радост гледалаца, серија „Радио Милева” наставља свој живот од јесени, када на канал РТС 1 стиже нових 30 епизода.
Нова сезона о омиљеној комшиници, која „све уме и у све се разуме” већ се увелико снима у аутентичном студију у Врчину крај Београда. Како сазнајемо, у новим епизодама Милева ће бити усамљена јер су се из њеног стана истовремено иселиле и ћерка Наталија и унука Соња. Ипак, осећај усамљености неће је дуго пратити. У разговору за „Дневник” главна глумица серије Олга Одановић открива шта ће њеној Милеви овога пута враћати осмех на лице, али и борбени дух за правду и сваког станара зграде у Ранкеовој 12.
– Наталија и Соњица су Милевин свет. Због њих Милева живи, али и због овог дивног комшилука. Посвађају се они, али то је све на нивоу неке наивности, чистоте и дечије игре. Милева увек нађе излаз из самоће зато што има своју најбољу пријатељицу Цвету. Она сад са њом мора нешто да ради. Велики је радохолик. Са њеном најбољом пријатељицом Цветом у новој сезони покреће једну идеју, коју развијају и у томе су 200 одсто. Милева ће, тако, бити заокупљена 24 сата – открива за „Дневник” Олга Одановић.
Добили сте велико појачање у главним ликовима. Каква је сада та нова енергија на снимању?
– Фантастична. Пазите, то су такве глумачке боје. Ту су нам Христина Поповић, Душанка Стојановић Глид, Тијана Марковић. Страшно је важно да кад се нешто дуго ради мора и да се освежава неким новим ликовима, новим догађајима, новим односима. Ми смо захвални. Чак и имамо и нови објекат, да не откривамо сада све. Мислим да ће публика уживати у овим епизодама које тренутно снимамо.
И раније сте због ове серије улазили у различите ципеле, а начуо сам да ћете у новим епизодама чак свирати и гусле. Хоћемо ли вас чути и како певате уз њих? Колико је то био изазован задатак за вас?
– Хоћете! Мени су све то изазови. Не само за мене, већ за сваког глумца. Овакви пројекти уопште се не догађају често код нас и уопште та прилика да снимате једну серију шест година. То се деси једном и никад више. Ово ће се сада у неком догледном тренутку и завршити и ја мислим да ћемо ми сви препатити због тога. Јако смо дуго заједно и ми стварно живимо ову серију. Ми буквално живимо ове ликове сада овде у Ранкеовој 12. Некако смо један прави колектив у којем има заједништва и неке топлине и огромне радости. То чини ову серију, зато је она толико и гледана. Зато је, ваљда, воле и деца. То око деце, која су велики фанови серије, је неки посебан феномен. Некаква магија се десила. Још увек конкретно не можемо ни сви заједно да откријемо што је то. Јуче после представе коју сам играла једна девојчица је толико плакала кад ме видела. Каже њена мама: „Шта да вам кажем, ви код деце изазивате ту неку емоцију”. У „Радио Милеви” се појављују те неке исконске, праве емоције, не у свакој епизоди, али у свакој, другој, трећој. Ту и тамо се појави та нека топлина. Мислим да нам то свима данас можда фали. Људи су мало и отуђенији него пре. Не волим да поредим ово време, са неким пређашњим. Уопште ме то не занима, али, чим их серија вуче као магнет значи да им то треба. Ја се надам да ћемо се ми једног дана вратити и не дописивати се преко друштвених мрежа. Ја ниједну друштвену мрежу немам, нити ме то занима, али бих волела да млади људи схвате да је ипак састати се са неким и овако разговарати уживо размена енергије и то најдрагоценије могуће.
Је л и вама потребан тај сусрет са публиком? Шта у вама изазива управо та емоција коју добијате са друге стране?
– Као и у позоришту кад радите представу не знате резултат, тако је и кад снимате. Откуд смо ми знали да ће Милева бити овако гледана?! А ми смо свесни тога да је ово једна обична серија, али која има једну топлину, људскост и доста емпатије у односима између тих комшија. Посебно у односу баке и унуке. Ми се заиста трудимо, као глумци, заједно са редитељем Филипом Чоловићем, да будемо што аутентичнији. Односно, играмо некад, верујте, на ивици документарности. Као да живимо живот овде. Ово сад више није глума, по мом мишљењу. Ово је сад живот у Ранкеовој 12. Свих нас.
На почетку емитовања прве епизоде изјавили сте да вас је ова серија у време коронавируса спасила да не полудите. Да ли мислите да негде и публику свих ових пет година колико се емитује спасава неких лоших вести које лутају целим светом?
– Сигурно. Ми путем мејлова и порука сазнајемо да је публика очајна када серија престане да се емитује. То је очигледно потреба. Јер и живимо у таквом времену које је такво какво јесте. И људима је потребно да бар на 50, 55 минута оду у нешто што их враћа у неки леп, бољи живот.
У последњој епизоди претходне сезоне станари Ранкеове 12 отерали су инвеститора који је желео да их превари и сруши њихову зграду. Колико је била важна та порука на самом крају у којем својим рукама практично чувају и боре се за свој дом?
– Порука није нимало наивна. Врло је важна. Мислим да смо послали једну поруку која има неки шири значај. Али, пошто смо ми овде у Ранкеовој ево већ шест година, ми се стварно боримо за ту своју слободну оазу, коју ми чувамо, јер је то само и искључиво наше.
И претпостављам да је тако и са вама глумцима, приватно, да чувате ове улоге. Да ли мењате неке речи у сценарију ако нису примерене или дајете сугестије писцима због одговорности према гледаоцима?
– Јесте, ми страшно водимо рачуна, сви овде на сету, на челу са нашим драгим редитељем, Филипом Чоловићем, о томе коју ћемо реч да изговоримо у кадру. Некада се писцима, знате, омакне понека реч. Није то мало епизода, снимљено је више од 250 епизода. Није то ништа тако непристојно, али нешто што ми одмах видимо и осетимо да не припада нама као ликовима и овој серији, коју ми причемо већ шест година, мењамо. Не дозвољавамо ништа ружно да се подвуче, односно, чувамо ту наивност и чистоту.
Екипа главних глумаца је од самог почетка велика. Како то изгледа када се сви нађете на једном месту? Ко подиже атмосферу, а ко је можда нервозан?
– Дођу они тренуци када се ми страшно уморимо. Није лако снимати три месеца без престанка, а сви глумци истовремено играју представе и раде друге послове. Велики премор уме да стигне. Али нико из екипе, од камермана, расвете, реквизитера, шминке и костима, никада није кукао. Некад само кажемо: „Јао, само да издржимо ово”, али нам се брзо врати радост. И у тренуцима када нам је најтеже, Бранимир Брстина, који игра Лисичића, уме да нас засмеје својим анегдотама и причама. Све у свему, памтићемо овај пројекат као нешто веома важно, а надам се да ће га и публика тако доживети. Можда ћемо тек за неколико година, када серија буде репризирана, схватити шта смо заправо направили – поручује Олга Одановић.
Владимир Бијелић
