(NE)ZABORAVLJENI: BILJANA VESELINOVIĆ, NEKADAŠNJA TENISERKA A DANAS USPEŠAN TRENER U „BELOM SPORTU” Na teniskom terenu zbog simpatije

Među sportistima koje je prve upoznao i o njima pisao, bila je Biljana, tada Mirković, a danas Veselinović, koja je branila boje TK Vojvodina i posebno dobre partije pružala u dublovima. Život je, međutim, odredio da svako ode na neku svoju stranu, pa se godinama, ma – decenijama, nismo sretali, sve do ovih dana. Tako je nastala i priča koja se nalazi pred vama... Biljana, ili Pipika, kako su je oslovljavale njene drugarice i drugovi u najranije doba, rođena je u Novom Sadu, 4. oktobra 1965. 

– Stopostotna sam Novosađanka – ne bez ponosa, istakla je Veselinovićeva. – Rođena sam na Limanu, ali su se moji, kada sam imala nepunih godinu dana, preselili u Radničku ulicu, u kojoj i dan-danas imam stan. Otac, dr Slobodan Mirković - Bane, bio je specijalista neurofiziolog na Institutu u Sremskoj Kamenici, a mama Ankica Mirković, kasnije Goldman, bila je magistar ekonomije i takođe je radila na Institutu. Seljakala sam se tokom života i karijere, ali mi je taj stan ostao. Bila sam jedinica u porodici, uvek skroz odličan đak, prava štreberka, pa su me mama i tata maksimalno podržavali u svemu čime sam se bavila, što se odnosilo i na sport. Od detinjstva bila sam izuzetno aktivna u uličnim igrama, poput lopova i žandarma, vije, igara nastalih na temelju likova iz tada izuzetno popularne serije „Otpisani“, Prleta i Tihog, između dve vatre... Sve igre s loptom sam volela već od prvog razreda OŠ „Đorđe Natošević“ u koju sam išla, ali su u njima dečaci bili aktivniji. Preskakala sam i lastiš, ali sam igrala i fudbal s muškarcima. Tada se „na meniju“ pojavio i basket, koji smo igrali na terenu s jednim košem, baš kod zgrade u kojoj sam živela, a koji smo zvali Majmunac.

Upravo na tom košu igrala je i kasnije reprezentativka ondašnje Jugoslavije Jasmina Perazić, koja je takođe bila gošća našeg serijala.

– Ona je starija od mene šest godina. Išla sam u drugi, a njena generacija već u osmi razred i, sećam se, to leto sam stalno visila uz teren. Kadgod bi im zafalila neka devojka za basket. Jasmina me je ubacivala i košarku sam naučila da igram uz nju. Posle me je nastavniku fizičkog Lajošu Kokaiju preporučila za školsku ekipu, u koju sam ušla već u četvrtom razredu. I ne samo to: kapiten školske reprezentacije postala sam u šestom razredu i predvodila sam dve godine starije saigračice. Kako sam obožavala košarku, Perazićeva me je preporučila i ženskoj Vojvodini, gde mi je trener bila velika Marija Veger. Pored tog sporta, igrala sam za školu i rukomet, pa su me zvali i iz Železničara da dođem tamo. Nastavnici Lajčika i Tika jako dobro su vodili ekipne sportove i sve je to bilo nekako i očekivano. Jedino mi nije išla gimnastika...

Slučaj, bolje reći splet okolnosti, sudbinu Veselinovićeve usmerio je ka tenisu.

- Tenis sam počela da igram jedne zime, zbog tadašnje simpatije, koja je trenirala u mojoj školi. Na početku je to više bilo neko trčkaranje, a imala sam već 11 godina i to je za početak u tom sportu bilo prilično kasno. Već sledeće godine sam, međutim, počela da vežbam u Tenis klubu Vojvodina i pamtim da su mi treninzi bili jako dosadni. Zbog toga sam roditeljima izmišljala razloge zbog kojih ne bi da idem tamo, a jedan od najzanimljivih bio je taj da ne volim da mi šljaka ulazi u patike. A zapravo, vežbali smo u grupi od nas deset klinaca, pa smo, nakon što bi odigrali dve lopte, više čekali da ponovo dođemo na red, nego što smo igrali. Kako sam bila izuzetno dinamično dete, to čekanje me je ubijalo. Treneri su mi bili Milenko Habenšus i Ivan Gavanski, a kasnije je sa mnom radio Dragan Ćirić – Šeki. U grupi smo bili zajedno Zolika Seleš, Monikin brat, Tomislav Vasin, Gordana Novković, Jelena Ležimirac i ja, pa smo putovali po čitavoj velikoj Jugoslaviji i igrali na turnirima u svom uzrastu.

Kada je Biljana pošla u srednju školu, u razredu se našla s devojkama koje su igrale košarku za juniorke telepskog Partizana. 

– Ubeđivale su me da dođem i treniram s njima, a meni je to odgovaralo, da se istrčim, kao kondicioni deo rada, jer tada u Novom Sadu nije bilo uslova tokom zime za ozbiljniji teniski rad. I tako, trenirala sam dva puta dnevno, tenis i košarku i dani su mi bili skroz ispunjeni, ali pronašlo se vremena i da jednom nedeljno odem u diskoteku na Đavi. Prekretnica je bila kada je, u Partizanu, grupa devojaka prelazila među seniorke, a trener prvog tima Ladislav Demšar, među njima, izabrao je i mene. Rad je postao mnogo ozbiljniji, bili smo u drugoj ligi, pa smo često išli da igramo u Sarajevo, Banja Luku i još neke gradove. Tada sam imala pozive da pređem u druge klubove, među njima i u Crvenu zvezdu, ali mi je najveći izazov bio da odem na jedan od koledža u SAD. Naime, brat moje jake dobre teniske prijateljice Sabrine Goleš, služio je vojsku u Novom Sadu i često sam odlazila da ga izvedem u grad tokom vikenda. Kada je izašao iz JNA, otišao je u Ameriku i, kada je tamo čuo da traže devojku-teniserku, javio mi se  i pozvao me. U dogovoru s roditeljima, po maturi u Srednjoj ekonomskoj školi, u avgustu 1984, otišla sam u „Stiven F. Ostin“  koledž u Teksasu, a kasnije sam svake godine menjala školu i bilo mi je sve bolje i bolje. Igrala sam i učila na „Tajler Džunior“ koledžu, koji se nalazi između Dalasa i Hjustona, gde sam završila u finalu teniskog koledž prvenstva SAD. Po završetku dvogodišnjeg školovanja, između raznih ponuda, za treću i četvrtu godinu izabrala sam Univerzitet u Južnoj Karolini u Kolumbiji, gde sam i diplomirala biznis marketing.

Biljani je tenis tada bio, kako sama priznaje, samo sredstvo uz pomoć kog je stigla do fakultetske diplome.

– Po povratku u Srbiju, imala sam tada 22 godine, ni na kraj pameti mi nije bilo da se profesionalno bavim tenisom. To leto sam odigrala nekoliko turnira širom Jugoslavije, a, kako sam osvojila državno prvenstvo u dublu, imala sam vajld-karte za igru parova na četiri turnira, na kojima sam nastupala sa Slovenkom Tanjom Černe. U singlu nisam imala nikakvu želju da nastavim karijeru, iako sam išla u Split, kao državna reprezentativka, na treninge kod Nikole Pilića. Nisam nikada bila u Fed kup timu, ali sam bila deo državnog tima za Univerzijadu u Zagrebu, koja je održana 1987. godine. Za mesto sam morala da se izborim, jer su Sabrina Goleš i Renata Šašak, kao najbolje, automatski obezbedile mesto u ekipi, dok se za preostala dva mesta igrao turnir, na kojem sam izborila pravo da zaigram za Jugoslaviju. Renata Šašak i ja smo nastupile u dublu na Univerzijadi i osvojile četvrto mesto, a sam događaj iz Zagreba ostao mi je urezan u pamćenje i po lepom druženju s košarkašima, poput Dražena Petrovića i Vada Divca, pa naših vatrepolista i da ne ređam dalje.

Želela je Bilja da iskoristi diplomu koju je stekla u Americi i da pronađe posao u marketingu.

– Tada je državno prvenstvo u tenisu na terenima Partizana organizovao Dejan Zdravković, kasniji vlasnik TK Maks iz Beograda. Uz njega, išla je svakodnevno nagradna igra na kraju TV Dnevnika, pa smo se dogovorili da ja za nju budem zadužena. Tako je počela naša saradnja, ponudio mi je da tri puta nedeljno odlazim u Beograd i radim marketing za njega, ali i da usput igram tenis sa rekreativcima, kako bih mogla dodatno da zaradim. Onda je dobio organizaciju „Helvecija kupa“ za devojčice do 16 godina i meni se taj rad jako dopadao. Čuli su, naravno, to ljudi iz TK Vojvodina i predsednik kluba Radivoj Paunić predložio mi da isti posao radim u Novom Sadu, što sam prihvatila i postala generalni sekretar kluba. Organizovali smo ženski turnir vredan 25.000 dolara, koji je napravljen zbog, nažalost sada pokojne, Tatjane-Taše Ječmenice, koja se tada probijala na među- narodnu scenu. Uz posao, imala sam i dva sata dnevno rada s devojčicama na terenu, da ne bih sve vreme sedela u kancelariji. U toj generaciji nalazile su se Borka Majstorović, Aleksandra Ječmenica, Danijela Berček i Mina Jeremić, koje su bile ekipne prvakinje države do 12 godina. I tako je krenuo moj trenerski deo karijere...

Radila je Veselinovićeva na način na koji su i nju samu njeni dotadašnji treneri upućivali u tenis.

– Ista ekipa devojčica bila je najbolja i do 14 godina i tada me je Teniski savez izarbrao za saveznog selektora, a ja sam shvatila da me to jako interesuje. Pošto nisam imala dovoljno znanja, počela sam ozbiljno da učim, povezala sam se sa ITF-om i odradila dva njihova kursa. Potom sam bila i u Letoniji, gde sam, od nas 20 iz čitavog sveta, bila među najboljim polaznicima. Volela sam da znam da sigurno znam, pa sam, na poziv ljudi iz ITF-a, nivo jedan odradila u Sarajevu i Beogradu, kao predavač. Tada sam izašla iz Vojvodine, Borka Majstorović je igrala sve bolje i nastavila da radim samo s njom. Naravno, i dalje sam pratila generaciju s kojom sam i počela, pa sam bila selektor do 16, pa do 18 godina. Tada se dogodilo da je Dragan Ćirić poginuo i postala sam selektor i Fed kup tima naše zemlje, zadržavši se sedam godinama na toj poziciji. Večito smo igrali evro-afričke zone, nikako nismo uspevali da se probijemo, ali smo jedne godine bile u grupi sa Slovenkama. Poznavala sam odranije Tinu Križan, koja je u to vreme postajala trener Katarini Srebotnik, združile smo se i zbližile i 2003. su me njih dve pozvale da im malo pomognem, zbog iskustva koje sam stekla u juniorskom, ali ne i u seniorskom tenisu. Putovala sam s njima, bila u Vimbldonu i na nekim takmičenjima u SAD, usput nadopunjujući nivo sopstvenog znanja. Već sledeće, 2004, samostalno sam preuzela vođenje Srebotnikove i od tada, sve do danas, brodim trenerskim vodama.

Posle toga počela je dodatno da se razvija trenerska karijera Veselinovićeve.

- Sa Srebotnikovom sam radila pet godina, sve dok nije povredila ahilovu tetivu. U kratkom period potom, angažovala me je Čehinja Lusi Safarova, usledio je potom moj rad sa Francuskinjom Alize Korne, a u međuvremenu kraće vreme trenirala sam i našu Aleksandru Krunić, a vodila sam brigu i o igri Hrvatice Petre Martić... Kao svoj najveći uspeh i smatram to što sam gotovo svaku igračicu, s kojom sam radila, uvela u top 20. Poželela sam ipak 2019. da postanem deo nekog sistema u nejkoj od vodećih svetskih federacija. Tada sam dobila signal da britanski LTA savez traži direktora ženskih operacija i prijavila sam se na konkurs, na kojem je bilo preko 300 kandidata. Prošla sam tri intervjua, ali su, na kraju, zaposlili Britanca, rekavši mi da će tražiti trenere. Novopostavljeni direktor me je tada pitao da li bih prihvatila to mesto, rekla sam da bih, pa sam posao i dobila. Njegovo ime je Ian Bejts i bio je izuzetno korektan prema meni, izlazio mi je u susret i zadržala sam se na toj funkciji sve do 2024.  Vodila sam tri teniserke, ne kao njihov glavni trener, već sam im, u ime LTA-a, pružala ekspertske usluge. 

Za kraj, interesovalo nas je da li je naša sagovornica imala priliku da sarađuje sa Jelenom Janković i Anom Ivanović.

- Dok su njih dve bile aktivne, sretale smo se, ali sam u to vreme bila zaokupljena angažmanima s drugim teniserkama, tako da neku konkretniju saradnju nismo uspostavile – zaokružila je priču Biljana Veselinović, koja, na pitanje gde danas zapravo živi, odgovara da je srcem i dušom Novosađanka i da je najsrećnija u Srpskoj Atini, a da joj je najteže kada mora da pakuje stvari, što je bio najčešći slučaj tokom minulih 20 godina.