(NE)ZABORAVLJENI: BRANIMIR VRATNJAN S fudbalom na šniranje sanjao o velikim stadionima, pa stigao do PROLETERA, NOVOG SADA, CRVENE ZVEZDE I DEN HAGA

Dobro, ‘ajde, nisu tada tereni bili baš u skladu s terminom „tepih“, ali su ondašnji momci i te kako voleli fudbal, pa smo ubeđeni da su im igrališta na kojima su nastupali izgledala baš tako. Važno je bilo da se lopta, ili krpenjača – svejedno, kreće tamo-amo, da oni trče za njom, pokazuju ono što umeju i sanjaju snove o velikim stadionima i svom mestu na njima.

Čika Brana (88), koji, evo, privodi kraju devetu deceniju života, počeo je da mašta o karijeri u rodnom Bačkom Petrovom Selu, smeštenom na putu između Bečeja i Mola.

– Zaista je davno bio 5. januar 1938. godine, kada sam došao na svet – počeo je Vratnjan. – Moji roditelji, mama Milosava i tata Stevan, bili su Bačkom Petrovom Selu učitelji, koji su tamo službovali i živeli od 1935. do 1951. godine. Imao sam i godinu dana starijeg brata Zorana, koji je isto igrao fudbal, a posle je osam godina u mornarici bio kapetan bojnog broda. Dok smo bili u rodnom selu, voleli smo da igramo fudbal gde smo stigli, a mame su nam pravile krpenjače od starih krpa, vune i čarapa. Važno je bilo da ona bude što elastičnija i da može da odskače, a mi smo za njom jurcali i na ulici, i na kaldrmi, u pesku i prašini... Bio sam oslobođen kasnije male mature, a mama je tada sela na voz i otišla u Beograd, da bi mi, u radnji „Rada sport“ u Balkanskoj ulici, kupila pravi fudbal, onaj na šniranje. E, onda sam postao glavni među vršnjacima i mogao sam, kada bi me neko predriblao, ili mi proturio loptu kroz noge, da ga istog trena izbacim iz igre, na dva minuta, ili na pet. 

Dakle, 1951. porodica Vratnjan preselila se u Belu Crkvu.

– Odatle su mi rodom bili majka i otac i tamo smo brat i ja počeli intenzivno da treniramo fudbal, u lokalnom klubu BAK. Imali smo punu podršku od roditelja zbog toga. Bio sam već u pubertetu i počeo sam da se razvijam, pa su me iz kluba, kada sam imao 16 godina, poslali u Pančevo na specijalni lekarski pregled, kako bih mogao da igram za prvi tim, koji je tada bio u Banatskoj ligi. Pamtim da sam, 1956. godine, otišao u Beograd i malo trenirao u Partizanu, gde je neki sekretar Ivanović stalno navaljivao da donesem iz BAK-a ispisnicu, ali, kao zvezdaš, nisam o tome mnogo razmišljao. Već tada su me zvali Radnički iz Beograda i Spartak iz Subotice, ali je najuporniji u tome bio zrenjaninski Proleter. Bio sam na studijama prava u Beogradu, jer imao sam želju da postanem novinar. Lepo sam pisao sastave i zaista sam to želeo, ali, umesto toga, decembra 1956. godine, prešao sam u Zrenjanin i tamo upisao Višu pedagošku školu, za fiskulturu i biologiju i potpisao ugovor s Proleterom. On se tada nalazio u trećoj zoni Druge lige, takmičenju koje je bilo jako dobro organizovano i kvalitetno. Već 1958. igrali smo kvalifikacije za ulazak u Prvu ligu, protiv Splita i Sarajeva. Splićane smo dobili sa 4:1, a Sarajlije sa 4:0 i kada je tim iz BiH došao na revanš, trebalo je da ih pobedimo rezultatom 3:0 i da se nađemo u eliti. Dobili smo tu utakmicu „samo“ s 2:1, iako smo stalno napadali. Lopta jednostavno, nije htela u gol i nismo postali prvoligaši. Šteta, jer smo imali jako dobar tim, u kojem su bili Đuričin, Martinović, Galić, Desnica, Aćimović, Bata Veselinov, Popov... 

Dres Proletera Vratnjan je nosio do 1960. godine.

– U međuvremenu sam bio na odsluženju vojnog roka u Bileći, u školi za rezervne oficire, a pre toga sam upoznao sadašnju suprugu Mirjanu, s kojom, sam, evo, punih 66 godina u braku. Po povratku iz JNA, Proleter je, nesrećnim spletom okolnosti, ispao iz Druge lige. Da bi se spasao klub iz Zrenjanina, rukovodstva Novog Sada i Proletera su noćima sedela i smišljala kako da ga sačuvaju. Mi, igrači, o tome nismo ništa znali, ali se sećam da je pred našu utakmicu s „kanarincima“, pred izlazak na zagrevanje, u svlačionicu ušao tadašnji predsednik Proletera, inače javni tužilac u Zrenjaninu, koji je rekao da rezervni igrači i treneri izađu, a da ostane nas 11 koji smo bili planirani za taj susret. Rekao nam je tada: „Izađite i zagrejte se, a posle prvog poluvremena vodimo s 3:0“. Svi smo se međusobno pogledali... Ama, igrali smo s Novim Sadom, kandidatom za prvu ligu, a mi se borimo za opstanak. Već u 30. minutu, međutim, Novosađani su vodili s 2:0. Ja sam imao specifičan zadatak... Rekao mi je predsednik: „Brano, desna stativa je porezana. Čim ti damo znak, samo je gurni, gol će da padne, a mi ćemo da dobijemo na vremenu da čujemo rezultate s utakmica iz Kragujevca i Skoplja“. Kada je konačno bio korner za nas, iako je lopta išla visoko preko gola, moj kum i kapiten, pokojni Kemal Kiki Omeragić, zaleteo se na tu stativu, gol se srušio i pauza je potrajala 15-20 minuta. Iako sam postigao dva gola na toj utakmici, igubili smo je rezultatom 6:3 i ispali iz lige.

Usledio je potom razlaz igrača iz Zrenjanina.

– Galić je prešao u Partizan, Omeragić u Kakanj, Fratucan negde u Istru, Aćimović i Janović u Tuzlu, a ja sam postao igrač Novog Sada. Iako su mi Zrenjaninci obećali stan, u obećanja više nisam verovao, pa sam rešio da dođem u veći grad, i zbog studija, i zbog karijere. To je bilo 15. juna 1960 godine. Pred narednu sezonu, Hugo Ruševljanin je, umesto Pazmanja, postavio Ferenca Aroka za trenera ekipe i spremali smo da uđemo u Prvu ligu. Hugo je bio čovek fudbala, ali dosta strog i znalo se da insistira na redu, radu i disciplini, što je, po njemu, bio uslov da postaneš dobar igrač. Nije kod njega bilo nikakvih kompromisa i, kada bi neko trebao da ide na polaganje ispita, primera radi, jako teško je to prihvatao. Jedino su od toga malo bili izuzeti Laza Lemić i Ilija Tojagić, koji su bili već pred krajem studija i koji su dobili dozvole za polaganje. Sećam se 18. septembra 1960. godine, kada sam imao zakazano venčanje u Zrenjaninu, a Novi Sad je igrao s Radničkim iz Kragujevca... Venčanje je bilo zakazano za podne, posle toga bio je svečani ručak, spremna šatra, kumovi, muzika, gosti... Međutim, odnekud se stvorio veliki taksi i u njemu čika Milan Vučurević, potpredsednik Novog Sada... Pazite, došao je po mene da me vodi da odigram utakmicu u Novom Sadu, a da me onda vrati u moju sopstvenu svadbu. Šta ću, pošao sam s njim, odigrao, a za to vreme je mlada sedela sama i čekala me. Eto, Hugo je bio takav.

Već posle prve sezone, „kanarinci“ su, u konkurenciji Budućnosti iz nekadašnjeg Titograda i Saprtaka iz Subotice, postali prvoligaši.

– U poslednjem susretu sa Sremom kod kuće, postigao sam gol, a mi smo osvojili prvo mesto i u naredne tri godine bili smo članovi jugoslovenske elite. Već tada se, međutim, politika u velikoj meri umešala u sport, bilo je nametštanja i trgovine, čak su neki ljudi bili pravosnažno i osuđeni znog svega, pa smo ispali iz Prve lige. Od kluba sam, 1961. godine, dobio dvosobni stan u kuli, na Limanu jedan, a ugovor me je obavezivao na pet godina. Po rođenju dece, već sledeće nedelje na trening je došao selektor jugoslovenske reprezentacije Aleksandar Tirnanić, a ja na njega nisam došao, jer su mi kod kuće bili naši roditelji, drugari i imali smo feštu. Rodila mi se dva sina, ej! Bio sam na spisku kandidata za odlazak na Svetsko prvenstvo u Čileu, bio je to utorak, a za subotu, u Zagrebu, bio je planiran susret između „plavih“ i „crvenih“, kako bi selektor odredio konačni spisak putnika. I, eto, nisam putovao ni u Zagreb, ali ni u Čile.

Po ispadanju Novog Sada iz elite, čika Brana je po svaku cenu želeo da promeni klub.

– Trpeo sam od 1961. godine stalne pritiske da pređem u redove Vojvodine, ali rukovodioci dva kluba toliko su se mrzeli, da nisu hteli ni da razgovaraju. Bilo je tu svega – politike, sujeta i šta sve ne. Kada sam posle otišao u Crvenu zvezdu, Rajko Mitić mi je rekao da su me Beograđani takođe želeli još 1961, ali da rukovodstvo Novog Sada nije htelo ni da čuje za to. Ipak, godinu dana kasnije, predsednik kluba Pera Subotin došao je kod mene i pitao me da li bih hteo da pređem u Zvezdu. Objasnio mi je da klub ima dug za struju, premije, plate, toliko da nema šanse da dobij kredit, niti da ispliva iz takve situacije. Zvezde je htela da pređem, ali je postojao uslov: sve pare koje dobijem od nje, morao sam da dam Novom Sadu, Pomislio sam, u Zvezdu se jednom prelazi... Došao je čika Aca Obradović u Novi Sad, seli smo u hotel „Putnik“ na ručak, i završili moj transfer, a „kanarinci“ su dobili pare koje su im toliko bile potrebne.

Uspomene su potom skrenule ka Zvezdi i njenom stadionu...

– Na prvom kondicionom treningu, trčali smo gore-dole po velikim stepenicama, pravim basamacima. Jedino smo Čebinac i ja istrčali sve zadato, a ostali odustali su mnogo ranije. U timu su, pored mene, tada bili golman Krivokuća, Milićević, Jevtić, Durković, Pekić, Čebinac, Šekularac, Milošević, Bora Kostić, Džajić, baš birano društvo. Odigrao sam 98 utakmica za Zvezdu tokom dve sezone. Igrao sam 1966. godine i protiv Vojvodine, koja je tada postala šampion i dao sam joj dva gola, iako smo izgubili taj susret s 3:2. Bio sam akter i 37. večitog derbija, prvog koji je bio prenošen na televiziji... Družio sam se tada sa Sepikom Pirmajerom, koji je u to vreme nosio dres Partizana. Pred taj derbi zatekao sam se kod njega, a pred odlazak kući, on mi je rekao „Šta ćeš da ideš dve tramvajske stanice u ovo doba, ostani kod mene i spavaj“. Ostao sam, a sutradan smo svaki otišli u svoj klub. Bio je 5. decembar, prohladno, ali i prijatno vreme, utakmica pred oko 70.000 gledelaca na Marakani, a ja sam dobio zadatak da čuvam – Pirmajera. Pobedili smo s 2:1, a ja sam asistirao Džajiću kod gola koji je postigao.

U Zvezdi je tada bila velika smena generacija, pa čika Brana nije uspeo da osvoji titulu s tim klubom.

– Godinu dana sam igrao sa starom, a godinu posle toga i s novom generacijom. Zahvaljujući jednom beogradskom novinaru, mislim da se prezivao Mihajlović, a koji je imao dobre veze u Holandiji, prešao sam u redove Holand sporta iz Den Haga, zajedno s Aleksićem. To je bio jako popularan klub, nešto poput OFK Beograda kod nas, koji je, igrom slučaja, tada ispao iz prve lige. Bili su to sve amateri, a jedino smo Aleksić i ja, kao i centrafor i golman, bili profesionalci. Predsednik kluba bio je prebogat čovek i kod njega je reč bila svetinja. Tamo sam proveo dve sezone, vratili smo se u prvu ligu, a onda se desila 1968. godina... Brinuo sam se zbog porodice u Jugoslaviji, supruge i sinova pre svega,  i rešio sam da se vratim kući.

Po povratku u otadžbinu, nekoliko meseci je trajala neizvesnost da li će Vratnjan ponovo da zaigra za Novi Sad. Ipak, odlučio je da ode u Rijeku i pomogne tom klubu, ali se u maju 1969. godine povredio i završio karijeru.

– Tada sam se zaposlio u Mehanografskom zavodu kao komercijalista i tamo sam jako brzo napredovao. Bio sam vredan i rešio da okončam karijeru. Završio sam Višu komercijalnu školu, potom upisao i treću godinu Ekonomskog fakulteta, stigao do diplomskog ispita, ali nikada nisam diplomirao, mada nisam nikada imao pravu konkurenciju na poslu...

Aleksandar Predojević