(NE)ZABORAVLJENI: SUDIO KIĆANOVIĆU, REALU I NAJVEĆIM ASOVIMA! Neverovatna priča Veselina Stevanova, jednog od najboljih košarkaških sudija i anegdota koju nikada nije zaboravio

Nezahvalna je u sportu uloga koju imaju sudije, što nikada nije bilo sporno. Posebno se to odnosi na kolektivne sportove, u kojima arbitri često dolaze u situacije da, nekom odlukom u poslednjim trenucima, mogu da odvoje pobednika od gubitnika, što ovim drugima ume i te kako teško da padne. Sport je, međutim, tako ustrojen i arbitri su sastavni i neodvojivi deo neke košarkaške, fudbalske, rukometne, odbojkaške ili vaterpolo utakmice i kao takvi moraju da se prihvate. I uvaže!

Naš novi sagovornik u (Ne)zaboravljenima je Novosađanin Veselin Stevanov, tokom poslednje dve i po decenije 20. veka, jedan od najboljih košarkaških sudija u Jugoslaviji, a potom i u Srbiji i Crnoj Gori.

– Rođen sam davne 1945. godine u Čoki, gradu u kojem sam živeo sve do moje 15. godine i polaska u srednju školu, koju sam upisao u Novom Sadu – počeo je Stevanov. – Osnovno obrazovanje sam, dakle, završio u toj sredini i imao sam, zajedno s majkom, ocem i starijom sestrom, lepo detinjstvo. Normalno, igrali smo, moji drugovi i ja, fudbal na ulici, ali sam, kada sam napunio 10 godina, počeo da otkrivam košarku. Na nju me je usmerio Laslo Engi, sećam se toga dobro, a nakon tri godine, iz Novog Kneževca je u našu školu došao Tivadar Ilovaj, nastavnik fizičkog, koji je preferirao rukomet. Zbog toga smo moje društvo i ja trenirali oba ta sporta i igrali za školske ekipe, iako sam naklonjeniji bio igri pod obručima.

Po dolasku u Srpsku Atinu, u kojoj je upisao srednju Mašinsko–tehničku školu, košarka je postala neizostavni deo Veselinovog svakodnevnog života.

– Profesor fizičkog tu mi je bio čovek koji je bio poznat u košarkaškim krugovima grada, Ferenc – Ferika Gal. Bio sam tada uveliko u košarkaškom elementu, znao sam puno stvari, pa sam postao jedini učenik prvog razreda koji je nastupao za reprezentaciju škole. Tada su u njoj bili samo momci iz trećih i četvrtih razreda, a Gal mi je, iako najmlađem među njima, ukazao šansu. Igrali smo na srednjoškolskom prvenstvu grada u zgradi starog Partizana kod Dunavskog parka, a Ferika me je forsirao i odveo da treniram u tadašnji klub koji se zvao NSK, u kojem je bio trener zajedno sa Ištvanom Šmitom, Nemcem, koji je predavao nemački jezik. Trenirali smo u sali Osnovne škole “Petefi Šandor”, a posle dve–tri godine, Gal je prešao u Vojvodinu i pozvao me da idem s njim. Imao sam tu veliku nedoumicu, jer obećao sam ocu da ću na vreme i bez problema da završim srednju školu, pa sam se plašio da ne zapustim školske obaveze. 

Gal je imao razumevanja za takvo razmišljanje.

– Rekao mi je da, ako već neću da igram, idem da polažem za košarkaškog sudiju. Bilo je to 1963. godine, a u komisiji su mi bili Geza Pastor, Erne Juhas i Jene Erdelji. Počeo sam da sudim radničke igre i srednjoškolsko prvenstvo, a maturirao sam sledeće godine. Pošto sam dobijao stipendiju od čokanske Livnice, morao sam da je vratim, pošto ljudi iz te firme nisu želeli da me puste da nastavim da studiram. Vratio sam se, dakle, u rodni grad i igrao košarku u lokalnom Proleteru, koji je u to vreme bio u Prvoj vojvođanskoj ligi. Uspeli smo, 1967, da uđemo u Srpsku ligu – Sever, u kojoj sam odigrao par utakmica i – otišao u JNA. Po završetku vojnog roka, 1968. sam se vratio u Novi Sad i upisao Višu mašinsko–tehničku školu i tu sam sreo Lazu Živkovića, koji je sa mnom trenirao u juniorima Vojvodine. Ubeđivao me je svakodnevno da ponovo krenem na košarkaške treninge i na kraju sam popustio. Kasnije se ispostavilo da je on brat od tetke moje supruge Mirjane, ali u to vreme nismo to mogli da znamo, jer sam nju tek kasnije upoznao.

U to vreme je znameniti Joca Horvat rešio da od muškog tima Vojvodine napravi nešto, jer je s devojkama, predvođenim Marijom Veger, već bio prvak države.

– Doveo je, 1970. godine, za trenera Ladislava Ratgebera seniora, zategao je malo odnose u klubu, pa smo počeli da treniramo u sali Kabela, ali smo i dalje utakmice igrali napolju, na betonskim terenima. Iako je liga bila prilično jaka, zabeležili smo sve pobede i otišli na kvalifikacije za Drugu ligu u Skoplje. U konkurenciji je bilo šest timova, ali smo savladali sve i ušli u viši rang. Bili smo bolji i od čačanskog Železničara, za koji je igrao već afirmisani Dragan Kićanović. Kasnije smo prvi poraz u toj sezoni doživeli u Kupu Jugoslavije, od beogradskog Radničkog, za koji su igrali Ražnatović, Marović, Čermak... Za Vojvodinu su, uz mene, tada igrali: Vesko Vojnović, Jefta Jovanović, Jovan Malešević, pokojni Dubravko Grahek, Andraš Molnar, muž Irene Gal, Bata Prvanov, Imre Socek, Vlada i Đorđe Smirnov, Vlada Vuković i takođe pokojni Zoran Simović. 

Tada se Stevanov zaposlio u firmi “Invest–zavod” koja danas više ne postoji, a Ratgeber je tražio da se trenira dva puta dnevno.

– Kako sam prepodne radio, to nisam mogao da prihvatim. Tada sam otišao kod Geze Pastora, predstavio mu se, a on me je upitao: “Pa, gde si ti do sada” i odmah me je uključio u aktivno suđenje. Počeo sam od Druge i Prve vojvođanske lige i krenulo je novo poglavlje u mom sportskom životu. Iste te, 1971. godine sam se i oženio i rekao sam Keniki Ratgeberu da ne mogu prihvatim dodatne obaveze. Nije bilo nikakvih problema zbog te moje odluke, jer je već imao pripremljenu zamenu u liku Pere Cvijetića, koji je već trenirao s nama. Naredne godine sam položio za republičkog, a dve godine kasnije i za saveznog sudiju. Odmah sam se, 1974. godine, našao na listi i počeo da sudim Drugu saveznu ligu, da bi me 1975. predložili i za najbolje jugoslovensko takmičenje.

Postoji i tu jedna anegdota, koju je sagovornik podelio s nama.

– Kao danas pamtim da me je nazvao tadašnji generalni sekretar KSV–a Franja Janik, koji me je pozvao da dođem u savez i da ponesem flašu vinjaka. Uradio sam kako mi je rekao, a tamo me je dočekao telegram u kojem je pisalo: “Sudite utakmicu prvog kola Prve savezne muške lige, Radnički Beograd – Željezničar Sarajevo, S vama će suditi Geza Pastor, a delegat je Miroslav Minić”. Istovremeno sam osećao i ushićenje i strah... Geza i ja smo odsudili dobro, pa mi je drugi susret bio u Čačku, između Borca i Bosne. Dvorana Kraj Morave bila je krcata, gledaoci su, maltene, stajali na linijama terena, a Bosna je dobila poluvreme. Pri izlasku iz sale, navijači su psovali i pljuvali i pretili da će da tuku i Obrada Beloševića, oca Ilijinog, i mene. Nije mi bilo najjasnije zbog čega se stvorila takva atmosfera, pa sam to upitao starijeg kolegu. On je pušio cigaretu za cigaretom u svlačionici i odgovorio mi: “Kada smo počeli da j..... g...., idemo do kraja”. Nije mi to bilo jasno, ali na kraju je sve ispalo kako je to i trebalo.

Napredovao je Stevanov na listi, a iskustvo koje ja tada stekao, koristilo mu je mnogo kasnije, kada je on delegirao sudije i posebno forsirao mlađe kolege, poput Miće Ličine, Željka Jovanovića, Ace Trebatickog, Marka Subašića, Igora Šimana... Dobre arbitraže su, 1977. godine, donele Stevanovu priznanje u vidu toga da ga je KSJ predložio za međunarodnog arbitra.

– Bilo je tada nas šest ili sedam, među kojima smo se nalazili Goran Radonjić, Rade Petrović, Zlatko Kranjc, Belegu iz Peći, Marijanović iz Arilja, Lalevski iz Kumanova i ja. Polagali smo testove u bugarskom gradu Burgasu i svi ih položili. Tada sam zaslužio grb FIBA–e na grudima, čime sam postao treći sudija iz Vojvodine, dugo godina posle Pastora i Juhasa, koji je dobio to priznanje. Prva internacionalna utakmica bila mi je ona u Kairu, u kojoj su se, u okviru Kupa šampiona, sastali domaći Zamalek i Real iz Madrida. Igralo se na otvorenom terenu, posutom šljakom, a dres “kraljevskog kluba”, između ostalih, nosili su Brabender i Luik. 

Prisetio se još jedne zanimljive scene kojoj je prisustvovao u domaćem prvenstvu.

– Najinteresantnija utakmica u kojoj sam delio pravdu, bila je ona između beogradskog Radničkog i Sloboda Dite iz Tuzle. Sudili smo Vlada Smirnov i ja, a pobednik je obezbeđivao opstanak u ligi. Trener Tuzlaka bio je Vlade Đurović, a mislim da je na klupi “krstaša” sedeo, mada nisam siguran u to, pokojni Piva Ivković. Gledaoci u sali u Novom Beogradu bili su uglavnom navijači Slobode. Početkom drugog poluvremena osetio sam da mi je nešto proletelo iznad glave i potom palo na teren, nastavljajući da se rotira. Prekinuo sam susret i ustanovio da je to bio poklopac od limenke, koji je mogao nekom od aktera da nanese ozbiljnu povredu.  Pozvana je i policija, a za to vreme su Tuzlaci sišli i seli u krug na terenu, pevajući iz sveg glasa “Druže Tito, mi ti se kunemo”. Nisu pravili nikakve incidente, pa policajci nisu mogli da ih izbace iz sale. Ipak, prekinuli smo susret, a profesor Raša Šaper je, posle dva–tri dana, doneo odluku da ona bude nastavljena od trenutka prekida i na kraju je slavio Radnički s poenom prednosti.

U sklopu saradnje s Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Veselin Stevanov je tri meseca proveo u Dubaiju, deleći pravdu u tamošnjem nacionalnom takmičenju.

– Bio je to zaista prelep deo karijere, u kojem smo sudili i pomagali abritrima iz te zemlje da napreduju. Ono što je zanimljivo, bilo je to da su se utakmice igrale skoro svakog dana, osim petka, a sećam se da je jednom, neki domaći košarkaš krenuo prema mom kolegi, njegovom zemljaku, s dosta pretećim stavom. Ušao sam između njih, stavio ruke na leđa i zapretio mu kaznom i diskvalifikacijom. Sve to se mirno završilo, a kada sam se okrenuo da se obratim drugom sudiji, njega više nije bilo na terenu, već je zbrisao u svlačionicu – zaključio je sećanja Veselin Stevanov, koji je, po okončanju sudijske karijere, dugo vodio takmičenje u vojvođanskim ligama, bio predsednik Takmičarske komisije KSV–a i delegirao sudije, a onda je bio u Komisiji KSJ–a za brigu o mlađim arbitrima i, na predlog Radomira Šapera, kontrolor suđenja sve do 2010. Radio je i kao predsednik Sudijske komisje KS SCG–a, kao i sportski direktor novosadskog NAP–a, od 1992. do 1997. 

Aleksandar Predojević