(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: СУДИО КИЋАНОВИЋУ, РЕАЛУ И НАЈВЕЋИМ АСОВИМА! Невероватна прича Веселина Стеванова, једног од најбољих кошаркашких судија и анегдота коју никада није заборавио

Незахвална је у спорту улога коју имају судије, што никада није било спорно. Посебно се то односи на колективне спортове, у којима арбитри често долазе у ситуације да, неком одлуком у последњим тренуцима, могу да одвоје победника од губитника, што овим другима уме и те како тешко да падне. Спорт је, међутим, тако устројен и арбитри су саставни и неодвојиви део неке кошаркашке, фудбалске, рукометне, одбојкашке или ватерполо утакмице и као такви морају да се прихвате. И уваже!

Наш нови саговорник у (Не)заборављенима је Новосађанин Веселин Стеванов, током последње две и по деценије 20. века, један од најбољих кошаркашких судија у Југославији, а потом и у Србији и Црној Гори.

– Рођен сам давне 1945. године у Чоки, граду у којем сам живео све до моје 15. године и поласка у средњу школу, коју сам уписао у Новом Саду – почео је Стеванов. – Основно образовање сам, дакле, завршио у тој средини и имао сам, заједно с мајком, оцем и старијом сестром, лепо детињство. Нормално, играли смо, моји другови и ја, фудбал на улици, али сам, када сам напунио 10 година, почео да откривам кошарку. На њу ме је усмерио Ласло Енги, сећам се тога добро, а након три године, из Новог Кнежевца је у нашу школу дошао Тивадар Иловај, наставник физичког, који је преферирао рукомет. Због тога смо моје друштво и ја тренирали оба та спорта и играли за школске екипе, иако сам наклоњенији био игри под обручима.

По доласку у Српску Атину, у којој је уписао средњу Машинско–техничку школу, кошарка је постала неизоставни део Веселиновог свакодневног живота.

– Професор физичког ту ми је био човек који је био познат у кошаркашким круговима града, Ференц – Ферика Гал. Био сам тада увелико у кошаркашком елементу, знао сам пуно ствари, па сам постао једини ученик првог разреда који је наступао за репрезентацију школе. Тада су у њој били само момци из трећих и четвртих разреда, а Гал ми је, иако најмлађем међу њима, указао шансу. Играли смо на средњошколском првенству града у згради старог Партизана код Дунавског парка, а Ферика ме је форсирао и одвео да тренирам у тадашњи клуб који се звао НСК, у којем је био тренер заједно са Иштваном Шмитом, Немцем, који је предавао немачки језик. Тренирали смо у сали Основне школе “Петефи Шандор”, а после две–три године, Гал је прешао у Војводину и позвао ме да идем с њим. Имао сам ту велику недоумицу, јер обећао сам оцу да ћу на време и без проблема да завршим средњу школу, па сам се плашио да не запустим школске обавезе. 

Гал је имао разумевања за такво размишљање.

– Рекао ми је да, ако већ нећу да играм, идем да полажем за кошаркашког судију. Било је то 1963. године, а у комисији су ми били Геза Пастор, Ерне Јухас и Јене Ердељи. Почео сам да судим радничке игре и средњошколско првенство, а матурирао сам следеће године. Пошто сам добијао стипендију од чоканске Ливнице, морао сам да је вратим, пошто људи из те фирме нису желели да ме пусте да наставим да студирам. Вратио сам се, дакле, у родни град и играо кошарку у локалном Пролетеру, који је у то време био у Првој војвођанској лиги. Успели смо, 1967, да уђемо у Српску лигу – Север, у којој сам одиграо пар утакмица и – отишао у ЈНА. По завршетку војног рока, 1968. сам се вратио у Нови Сад и уписао Вишу машинско–техничку школу и ту сам срео Лазу Живковића, који је са мном тренирао у јуниорима Војводине. Убеђивао ме је свакодневно да поново кренем на кошаркашке тренинге и на крају сам попустио. Касније се испоставило да је он брат од тетке моје супруге Мирјане, али у то време нисмо то могли да знамо, јер сам њу тек касније упознао.

У то време је знаменити Јоца Хорват решио да од мушког тима Војводине направи нешто, јер је с девојкама, предвођеним Маријом Вегер, већ био првак државе.

– Довео је, 1970. године, за тренера Ладислава Ратгебера сениора, затегао је мало односе у клубу, па смо почели да тренирамо у сали Кабела, али смо и даље утакмице играли напољу, на бетонским теренима. Иако је лига била прилично јака, забележили смо све победе и отишли на квалификације за Другу лигу у Скопље. У конкуренцији је било шест тимова, али смо савладали све и ушли у виши ранг. Били смо бољи и од чачанског Железничара, за који је играо већ афирмисани Драган Кићановић. Касније смо први пораз у тој сезони доживели у Купу Југославије, од београдског Радничког, за који су играли Ражнатовић, Маровић, Чермак... За Војводину су, уз мене, тада играли: Веско Војновић, Јефта Јовановић, Јован Малешевић, покојни Дубравко Грахек, Андраш Молнар, муж Ирене Гал, Бата Прванов, Имре Соцек, Влада и Ђорђе Смирнов, Влада Вуковић и такође покојни Зоран Симовић. 

Тада се Стеванов запослио у фирми “Инвест–завод” која данас више не постоји, а Ратгебер је тражио да се тренира два пута дневно.

– Како сам преподне радио, то нисам могао да прихватим. Тада сам отишао код Гезе Пастора, представио му се, а он ме је упитао: “Па, где си ти до сада” и одмах ме је укључио у активно суђење. Почео сам од Друге и Прве војвођанске лиге и кренуло је ново поглавље у мом спортском животу. Исте те, 1971. године сам се и оженио и рекао сам Кеники Ратгеберу да не могу прихватим додатне обавезе. Није било никаквих проблема због те моје одлуке, јер је већ имао припремљену замену у лику Пере Цвијетића, који је већ тренирао с нама. Наредне године сам положио за републичког, а две године касније и за савезног судију. Одмах сам се, 1974. године, нашао на листи и почео да судим Другу савезну лигу, да би ме 1975. предложили и за најбоље југословенско такмичење.

Постоји и ту једна анегдота, коју је саговорник поделио с нама.

– Као данас памтим да ме је назвао тадашњи генерални секретар КСВ–а Фрања Јаник, који ме је позвао да дођем у савез и да понесем флашу вињака. Урадио сам како ми је рекао, а тамо ме је дочекао телеграм у којем је писало: “Судите утакмицу првог кола Прве савезне мушке лиге, Раднички Београд – Жељезничар Сарајево, С вама ће судити Геза Пастор, а делегат је Мирослав Минић”. Истовремено сам осећао и усхићење и страх... Геза и ја смо одсудили добро, па ми је други сусрет био у Чачку, између Борца и Босне. Дворана Крај Мораве била је крцата, гледаоци су, малтене, стајали на линијама терена, а Босна је добила полувреме. При изласку из сале, навијачи су псовали и пљували и претили да ће да туку и Обрада Белошевића, оца Илијиног, и мене. Није ми било најјасније због чега се створила таква атмосфера, па сам то упитао старијег колегу. Он је пушио цигарету за цигаретом у свлачионици и одговорио ми: “Када смо почели да ј..... г...., идемо до краја”. Није ми то било јасно, али на крају је све испало како је то и требало.

Напредовао је Стеванов на листи, а искуство које ја тада стекао, користило му је много касније, када је он делегирао судије и посебно форсирао млађе колеге, попут Миће Личине, Жељка Јовановића, Аце Требатицког, Марка Субашића, Игора Шимана... Добре арбитраже су, 1977. године, донеле Стеванову признање у виду тога да га је КСЈ предложио за међународног арбитра.

– Било је тада нас шест или седам, међу којима смо се налазили Горан Радоњић, Раде Петровић, Златко Крањц, Белегу из Пећи, Маријановић из Ариља, Лалевски из Куманова и ја. Полагали смо тестове у бугарском граду Бургасу и сви их положили. Тада сам заслужио грб ФИБА–е на грудима, чиме сам постао трећи судија из Војводине, дуго година после Пастора и Јухаса, који је добио то признање. Прва интернационална утакмица била ми је она у Каиру, у којој су се, у оквиру Купа шампиона, састали домаћи Замалек и Реал из Мадрида. Играло се на отвореном терену, посутом шљаком, а дрес “краљевског клуба”, између осталих, носили су Брабендер и Луик. 

Присетио се још једне занимљиве сцене којој је присуствовао у домаћем првенству.

– Најинтересантнија утакмица у којој сам делио правду, била је она између београдског Радничког и Слобода Дите из Тузле. Судили смо Влада Смирнов и ја, а победник је обезбеђивао опстанак у лиги. Тренер Тузлака био је Владе Ђуровић, а мислим да је на клупи “крсташа” седео, мада нисам сигуран у то, покојни Пива Ивковић. Гледаоци у сали у Новом Београду били су углавном навијачи Слободе. Почетком другог полувремена осетио сам да ми је нешто пролетело изнад главе и потом пало на терен, настављајући да се ротира. Прекинуо сам сусрет и установио да је то био поклопац од лименке, који је могао неком од актера да нанесе озбиљну повреду.  Позвана је и полиција, а за то време су Тузлаци сишли и сели у круг на терену, певајући из свег гласа “Друже Тито, ми ти се кунемо”. Нису правили никакве инциденте, па полицајци нису могли да их избаце из сале. Ипак, прекинули смо сусрет, а професор Раша Шапер је, после два–три дана, донео одлуку да она буде настављена од тренутка прекида и на крају је славио Раднички с поеном предности.

У склопу сарадње с Уједињеним Арапским Емиратима, Веселин Стеванов је три месеца провео у Дубаију, делећи правду у тамошњем националном такмичењу.

– Био је то заиста прелеп део каријере, у којем смо судили и помагали абритрима из те земље да напредују. Оно што је занимљиво, било је то да су се утакмице играле скоро сваког дана, осим петка, а сећам се да је једном, неки домаћи кошаркаш кренуо према мом колеги, његовом земљаку, с доста претећим ставом. Ушао сам између њих, ставио руке на леђа и запретио му казном и дисквалификацијом. Све то се мирно завршило, а када сам се окренуо да се обратим другом судији, њега више није било на терену, већ је збрисао у свлачионицу – закључио је сећања Веселин Стеванов, који је, по окончању судијске каријере, дуго водио такмичење у војвођанским лигама, био председник Такмичарске комисије КСВ–а и делегирао судије, а онда је био у Комисији КСЈ–а за бригу о млађим арбитрима и, на предлог Радомира Шапера, контролор суђења све до 2010. Радио је и као председник Судијске комисје КС СЦГ–а, као и спортски директор новосадског НАП–а, од 1992. до 1997. 

Александар Предојевић