(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: БРАНИМИР ВРАТЊАН С фудбалом на шнирање сањао о великим стадионима, па стигао до ПРОЛЕТЕРА, НОВОГ САДА, ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ И ДЕН ХАГА

Добро, ‘ајде, нису тада терени били баш у складу с термином „тепих“, али су ондашњи момци и те како волели фудбал, па смо убеђени да су им игралишта на којима су наступали изгледала баш тако. Важно је било да се лопта, или крпењача – свеједно, креће тамо-амо, да они трче за њом, показују оно што умеју и сањају снове о великим стадионима и свом месту на њима.

Чика Брана (88), који, ево, приводи крају девету деценију живота, почео је да машта о каријери у родном Бачком Петровом Селу, смештеном на путу између Бечеја и Мола.

– Заиста је давно био 5. јануар 1938. године, када сам дошао на свет – почео је Вратњан. – Моји родитељи, мама Милосава и тата Стеван, били су Бачком Петровом Селу учитељи, који су тамо службовали и живели од 1935. до 1951. године. Имао сам и годину дана старијег брата Зорана, који је исто играо фудбал, а после је осам година у морнарици био капетан бојног брода. Док смо били у родном селу, волели смо да играмо фудбал где смо стигли, а маме су нам правиле крпењаче од старих крпа, вуне и чарапа. Важно је било да она буде што еластичнија и да може да одскаче, а ми смо за њом јурцали и на улици, и на калдрми, у песку и прашини... Био сам ослобођен касније мале матуре, а мама је тада села на воз и отишла у Београд, да би ми, у радњи „Рада спорт“ у Балканској улици, купила прави фудбал, онај на шнирање. Е, онда сам постао главни међу вршњацима и могао сам, када би ме неко предриблао, или ми протурио лопту кроз ноге, да га истог трена избацим из игре, на два минута, или на пет. 

Дакле, 1951. породица Вратњан преселила се у Белу Цркву.

– Одатле су ми родом били мајка и отац и тамо смо брат и ја почели интензивно да тренирамо фудбал, у локалном клубу БАК. Имали смо пуну подршку од родитеља због тога. Био сам већ у пубертету и почео сам да се развијам, па су ме из клуба, када сам имао 16 година, послали у Панчево на специјални лекарски преглед, како бих могао да играм за први тим, који је тада био у Банатској лиги. Памтим да сам, 1956. године, отишао у Београд и мало тренирао у Партизану, где је неки секретар Ивановић стално наваљивао да донесем из БАК-а исписницу, али, као звездаш, нисам о томе много размишљао. Већ тада су ме звали Раднички из Београда и Спартак из Суботице, али је најупорнији у томе био зрењанински Пролетер. Био сам на студијама права у Београду, јер имао сам жељу да постанем новинар. Лепо сам писао саставе и заиста сам то желео, али, уместо тога, децембра 1956. године, прешао сам у Зрењанин и тамо уписао Вишу педагошку школу, за фискултуру и биологију и потписао уговор с Пролетером. Он се тада налазио у трећој зони Друге лиге, такмичењу које је било јако добро организовано и квалитетно. Већ 1958. играли смо квалификације за улазак у Прву лигу, против Сплита и Сарајева. Сплићане смо добили са 4:1, а Сарајлије са 4:0 и када је тим из БиХ дошао на реванш, требало је да их победимо резултатом 3:0 и да се нађемо у елити. Добили смо ту утакмицу „само“ с 2:1, иако смо стално нападали. Лопта једноставно, није хтела у гол и нисмо постали прволигаши. Штета, јер смо имали јако добар тим, у којем су били Ђуричин, Мартиновић, Галић, Десница, Аћимовић, Бата Веселинов, Попов... 

Дрес Пролетера Вратњан је носио до 1960. године.

– У међувремену сам био на одслужењу војног рока у Билећи, у школи за резервне официре, а пре тога сам упознао садашњу супругу Мирјану, с којом, сам, ево, пуних 66 година у браку. По повратку из ЈНА, Пролетер је, несрећним сплетом околности, испао из Друге лиге. Да би се спасао клуб из Зрењанина, руководства Новог Сада и Пролетера су ноћима седела и смишљала како да га сачувају. Ми, играчи, о томе нисмо ништа знали, али се сећам да је пред нашу утакмицу с „канаринцима“, пред излазак на загревање, у свлачионицу ушао тадашњи председник Пролетера, иначе јавни тужилац у Зрењанину, који је рекао да резервни играчи и тренери изађу, а да остане нас 11 који смо били планирани за тај сусрет. Рекао нам је тада: „Изађите и загрејте се, а после првог полувремена водимо с 3:0“. Сви смо се међусобно погледали... Ама, играли смо с Новим Садом, кандидатом за прву лигу, а ми се боримо за опстанак. Већ у 30. минуту, међутим, Новосађани су водили с 2:0. Ја сам имао специфичан задатак... Рекао ми је председник: „Брано, десна статива је порезана. Чим ти дамо знак, само је гурни, гол ће да падне, а ми ћемо да добијемо на времену да чујемо резултате с утакмица из Крагујевца и Скопља“. Када је коначно био корнер за нас, иако је лопта ишла високо преко гола, мој кум и капитен, покојни Кемал Кики Омерагић, залетео се на ту стативу, гол се срушио и пауза је потрајала 15-20 минута. Иако сам постигао два гола на тој утакмици, игубили смо је резултатом 6:3 и испали из лиге.

Уследио је потом разлаз играча из Зрењанина.

– Галић је прешао у Партизан, Омерагић у Какањ, Фратуцан негде у Истру, Аћимовић и Јановић у Тузлу, а ја сам постао играч Новог Сада. Иако су ми Зрењанинци обећали стан, у обећања више нисам веровао, па сам решио да дођем у већи град, и због студија, и због каријере. То је било 15. јуна 1960 године. Пред наредну сезону, Хуго Рушевљанин је, уместо Пазмања, поставио Ференца Арока за тренера екипе и спремали смо да уђемо у Прву лигу. Хуго је био човек фудбала, али доста строг и знало се да инсистира на реду, раду и дисциплини, што је, по њему, био услов да постанеш добар играч. Није код њега било никаквих компромиса и, када би неко требао да иде на полагање испита, примера ради, јако тешко је то прихватао. Једино су од тога мало били изузети Лаза Лемић и Илија Тојагић, који су били већ пред крајем студија и који су добили дозволе за полагање. Сећам се 18. септембра 1960. године, када сам имао заказано венчање у Зрењанину, а Нови Сад је играо с Радничким из Крагујевца... Венчање је било заказано за подне, после тога био је свечани ручак, спремна шатра, кумови, музика, гости... Међутим, однекуд се створио велики такси и у њему чика Милан Вучуревић, потпредседник Новог Сада... Пазите, дошао је по мене да ме води да одиграм утакмицу у Новом Саду, а да ме онда врати у моју сопствену свадбу. Шта ћу, пошао сам с њим, одиграо, а за то време је млада седела сама и чекала ме. Ето, Хуго је био такав.

Већ после прве сезоне, „канаринци“ су, у конкуренцији Будућности из некадашњег Титограда и Сапртака из Суботице, постали прволигаши.

– У последњем сусрету са Сремом код куће, постигао сам гол, а ми смо освојили прво место и у наредне три године били смо чланови југословенске елите. Већ тада се, међутим, политика у великој мери умешала у спорт, било је наметштања и трговине, чак су неки људи били правоснажно и осуђени зног свега, па смо испали из Прве лиге. Од клуба сам, 1961. године, добио двособни стан у кули, на Лиману један, а уговор ме је обавезивао на пет година. По рођењу деце, већ следеће недеље на тренинг је дошао селектор југословенске репрезентације Александар Тирнанић, а ја на њега нисам дошао, јер су ми код куће били наши родитељи, другари и имали смо фешту. Родила ми се два сина, еј! Био сам на списку кандидата за одлазак на Светско првенство у Чилеу, био је то уторак, а за суботу, у Загребу, био је планиран сусрет између „плавих“ и „црвених“, како би селектор одредио коначни списак путника. И, ето, нисам путовао ни у Загреб, али ни у Чиле.

По испадању Новог Сада из елите, чика Брана је по сваку цену желео да промени клуб.

– Трпео сам од 1961. године сталне притиске да пређем у редове Војводине, али руководиоци два клуба толико су се мрзели, да нису хтели ни да разговарају. Било је ту свега – политике, сујета и шта све не. Када сам после отишао у Црвену звезду, Рајко Митић ми је рекао да су ме Београђани такође желели још 1961, али да руководство Новог Сада није хтело ни да чује за то. Ипак, годину дана касније, председник клуба Пера Суботин дошао је код мене и питао ме да ли бих хтео да пређем у Звезду. Објаснио ми је да клуб има дуг за струју, премије, плате, толико да нема шансе да добиј кредит, нити да исплива из такве ситуације. Звезде је хтела да пређем, али је постојао услов: све паре које добијем од ње, морао сам да дам Новом Саду, Помислио сам, у Звезду се једном прелази... Дошао је чика Аца Обрадовић у Нови Сад, сели смо у хотел „Путник“ на ручак, и завршили мој трансфер, а „канаринци“ су добили паре које су им толико биле потребне.

Успомене су потом скренуле ка Звезди и њеном стадиону...

– На првом кондиционом тренингу, трчали смо горе-доле по великим степеницама, правим басамацима. Једино смо Чебинац и ја истрчали све задато, а остали одустали су много раније. У тиму су, поред мене, тада били голман Кривокућа, Милићевић, Јевтић, Дурковић, Пекић, Чебинац, Шекуларац, Милошевић, Бора Костић, Џајић, баш бирано друштво. Одиграо сам 98 утакмица за Звезду током две сезоне. Играо сам 1966. године и против Војводине, која је тада постала шампион и дао сам јој два гола, иако смо изгубили тај сусрет с 3:2. Био сам актер и 37. вечитог дербија, првог који је био преношен на телевизији... Дружио сам се тада са Сепиком Пирмајером, који је у то време носио дрес Партизана. Пред тај дерби затекао сам се код њега, а пред одлазак кући, он ми је рекао „Шта ћеш да идеш две трамвајске станице у ово доба, остани код мене и спавај“. Остао сам, а сутрадан смо сваки отишли у свој клуб. Био је 5. децембар, прохладно, али и пријатно време, утакмица пред око 70.000 гледелаца на Маракани, а ја сам добио задатак да чувам – Пирмајера. Победили смо с 2:1, а ја сам асистирао Џајићу код гола који је постигао.

У Звезди је тада била велика смена генерација, па чика Брана није успео да освоји титулу с тим клубом.

– Годину дана сам играо са старом, а годину после тога и с новом генерацијом. Захваљујући једном београдском новинару, мислим да се презивао Михајловић, а који је имао добре везе у Холандији, прешао сам у редове Холанд спорта из Ден Хага, заједно с Алексићем. То је био јако популаран клуб, нешто попут ОФК Београда код нас, који је, игром случаја, тада испао из прве лиге. Били су то све аматери, а једино смо Алексић и ја, као и центрафор и голман, били професионалци. Председник клуба био је пребогат човек и код њега је реч била светиња. Тамо сам провео две сезоне, вратили смо се у прву лигу, а онда се десила 1968. година... Бринуо сам се због породице у Југославији, супруге и синова пре свега,  и решио сам да се вратим кући.

По повратку у отаџбину, неколико месеци је трајала неизвесност да ли ће Вратњан поново да заигра за Нови Сад. Ипак, одлучио је да оде у Ријеку и помогне том клубу, али се у мају 1969. године повредио и завршио каријеру.

– Тада сам се запослио у Механографском заводу као комерцијалиста и тамо сам јако брзо напредовао. Био сам вредан и решио да окончам каријеру. Завршио сам Вишу комерцијалну школу, потом уписао и трећу годину Економског факултета, стигао до дипломског испита, али никада нисам дипломирао, мада нисам никада имао праву конкуренцију на послу...

Александар Предојевић