(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: БИЉАНА ВЕСЕЛИНОВИЋ, НЕКАДАШЊА ТЕНИСЕРКА А ДАНАС УСПЕШАН ТРЕНЕР У „БЕЛОМ СПОРТУ” На тениском терену због симпатије

Међу спортистима које је прве упознао и о њима писао, била је Биљана, тада Мирковић, а данас Веселиновић, која је бранила боје ТК Војводина и посебно добре партије пружала у дубловима. Живот је, међутим, одредио да свако оде на неку своју страну, па се годинама, ма – деценијама, нисмо сретали, све до ових дана. Тако је настала и прича која се налази пред вама... Биљана, или Пипика, како су је ословљавале њене другарице и другови у најраније доба, рођена је у Новом Саду, 4. октобра 1965. 

– Стопостотна сам Новосађанка – не без поноса, истакла је Веселиновићева. – Рођена сам на Лиману, али су се моји, када сам имала непуних годину дана, преселили у Радничку улицу, у којој и дан-данас имам стан. Отац, др Слободан Мирковић - Бане, био је специјалиста неурофизиолог на Институту у Сремској Каменици, а мама Анкица Мирковић, касније Голдман, била је магистар економије и такође је радила на Институту. Сељакала сам се током живота и каријере, али ми је тај стан остао. Била сам јединица у породици, увек скроз одличан ђак, права штреберка, па су ме мама и тата максимално подржавали у свему чиме сам се бавила, што се односило и на спорт. Од детињства била сам изузетно активна у уличним играма, попут лопова и жандарма, вије, игара насталих на темељу ликова из тада изузетно популарне серије „Отписани“, Прлета и Тихог, између две ватре... Све игре с лоптом сам волела већ од првог разреда ОШ „Ђорђе Натошевић“ у коју сам ишла, али су у њима дечаци били активнији. Прескакала сам и ластиш, али сам играла и фудбал с мушкарцима. Тада се „на менију“ појавио и баскет, који смо играли на терену с једним кошем, баш код зграде у којој сам живела, а који смо звали Мајмунац.

Управо на том кошу играла је и касније репрезентативка ондашње Југославије Јасмина Перазић, која је такође била гошћа нашег серијала.

– Она је старија од мене шест година. Ишла сам у други, а њена генерација већ у осми разред и, сећам се, то лето сам стално висила уз терен. Кадгод би им зафалила нека девојка за баскет. Јасмина ме је убацивала и кошарку сам научила да играм уз њу. После ме је наставнику физичког Лајошу Кокаију препоручила за школску екипу, у коју сам ушла већ у четвртом разреду. И не само то: капитен школске репрезентације постала сам у шестом разреду и предводила сам две године старије саиграчице. Како сам обожавала кошарку, Перазићева ме је препоручила и женској Војводини, где ми је тренер била велика Марија Вегер. Поред тог спорта, играла сам за школу и рукомет, па су ме звали и из Железничара да дођем тамо. Наставници Лајчика и Тика јако добро су водили екипне спортове и све је то било некако и очекивано. Једино ми није ишла гимнастика...

Случај, боље рећи сплет околности, судбину Веселиновићеве усмерио је ка тенису.

- Тенис сам почела да играм једне зиме, због тадашње симпатије, која је тренирала у мојој школи. На почетку је то више било неко трчкарање, а имала сам већ 11 година и то је за почетак у том спорту било прилично касно. Већ следеће године сам, међутим, почела да вежбам у Тенис клубу Војводина и памтим да су ми тренинзи били јако досадни. Због тога сам родитељима измишљала разлоге због којих не би да идем тамо, а један од најзанимљивих био је тај да не волим да ми шљака улази у патике. А заправо, вежбали смо у групи од нас десет клинаца, па смо, након што би одиграли две лопте, више чекали да поново дођемо на ред, него што смо играли. Како сам била изузетно динамично дете, то чекање ме је убијало. Тренери су ми били Миленко Хабеншус и Иван Гавански, а касније је са мном радио Драган Ћирић – Шеки. У групи смо били заједно Золика Селеш, Моникин брат, Томислав Васин, Гордана Новковић, Јелена Лежимирац и ја, па смо путовали по читавој великој Југославији и играли на турнирима у свом узрасту.

Када је Биљана пошла у средњу школу, у разреду се нашла с девојкама које су играле кошарку за јуниорке телепског Партизана. 

– Убеђивале су ме да дођем и тренирам с њима, а мени је то одговарало, да се истрчим, као кондициони део рада, јер тада у Новом Саду није било услова током зиме за озбиљнији тениски рад. И тако, тренирала сам два пута дневно, тенис и кошарку и дани су ми били скроз испуњени, али пронашло се времена и да једном недељно одем у дискотеку на Ђави. Прекретница је била када је, у Партизану, група девојака прелазила међу сениорке, а тренер првог тима Ладислав Демшар, међу њима, изабрао је и мене. Рад је постао много озбиљнији, били смо у другој лиги, па смо често ишли да играмо у Сарајево, Бања Луку и још неке градове. Тада сам имала позиве да пређем у друге клубове, међу њима и у Црвену звезду, али ми је највећи изазов био да одем на један од колеџа у САД. Наиме, брат моје јаке добре тениске пријатељице Сабрине Голеш, служио је војску у Новом Саду и често сам одлазила да га изведем у град током викенда. Када је изашао из ЈНА, отишао је у Америку и, када је тамо чуо да траже девојку-тенисерку, јавио ми се  и позвао ме. У договору с родитељима, по матури у Средњој економској школи, у августу 1984, отишла сам у „Стивен Ф. Остин“  колеџ у Тексасу, а касније сам сваке године мењала школу и било ми је све боље и боље. Играла сам и учила на „Тајлер Џуниор“ колеџу, који се налази између Даласа и Хјустона, где сам завршила у финалу тениског колеџ првенства САД. По завршетку двогодишњег школовања, између разних понуда, за трећу и четврту годину изабрала сам Универзитет у Јужној Каролини у Колумбији, где сам и дипломирала бизнис маркетинг.

Биљани је тенис тада био, како сама признаје, само средство уз помоћ ког је стигла до факултетске дипломе.

– По повратку у Србију, имала сам тада 22 године, ни на крај памети ми није било да се професионално бавим тенисом. То лето сам одиграла неколико турнира широм Југославије, а, како сам освојила државно првенство у дублу, имала сам вајлд-карте за игру парова на четири турнира, на којима сам наступала са Словенком Тањом Черне. У синглу нисам имала никакву жељу да наставим каријеру, иако сам ишла у Сплит, као државна репрезентативка, на тренинге код Николе Пилића. Нисам никада била у Фед куп тиму, али сам била део државног тима за Универзијаду у Загребу, која је одржана 1987. године. За место сам морала да се изборим, јер су Сабрина Голеш и Рената Шашак, као најбоље, аутоматски обезбедиле место у екипи, док се за преостала два места играо турнир, на којем сам изборила право да заиграм за Југославију. Рената Шашак и ја смо наступиле у дублу на Универзијади и освојиле четврто место, а сам догађај из Загреба остао ми је урезан у памћење и по лепом дружењу с кошаркашима, попут Дражена Петровића и Вада Дивца, па наших ватреполиста и да не ређам даље.

Желела је Биља да искористи диплому коју је стекла у Америци и да пронађе посао у маркетингу.

– Тада је државно првенство у тенису на теренима Партизана организовао Дејан Здравковић, каснији власник ТК Макс из Београда. Уз њега, ишла је свакодневно наградна игра на крају ТВ Дневника, па смо се договорили да ја за њу будем задужена. Тако је почела наша сарадња, понудио ми је да три пута недељно одлазим у Београд и радим маркетинг за њега, али и да успут играм тенис са рекреативцима, како бих могла додатно да зарадим. Онда је добио организацију „Хелвеција купа“ за девојчице до 16 година и мени се тај рад јако допадао. Чули су, наравно, то људи из ТК Војводина и председник клуба Радивој Паунић предложио ми да исти посао радим у Новом Саду, што сам прихватила и постала генерални секретар клуба. Организовали смо женски турнир вредан 25.000 долара, који је направљен због, нажалост сада покојне, Татјане-Таше Јечменице, која се тада пробијала на међу- народну сцену. Уз посао, имала сам и два сата дневно рада с девојчицама на терену, да не бих све време седела у канцеларији. У тој генерацији налазиле су се Борка Мајсторовић, Александра Јечменица, Данијела Берчек и Мина Јеремић, које су биле екипне првакиње државе до 12 година. И тако је кренуо мој тренерски део каријере...

Радила је Веселиновићева на начин на који су и њу саму њени дотадашњи тренери упућивали у тенис.

– Иста екипа девојчица била је најбоља и до 14 година и тада ме је Тениски савез изарбрао за савезног селектора, а ја сам схватила да ме то јако интересује. Пошто нисам имала довољно знања, почела сам озбиљно да учим, повезала сам се са ИТФ-ом и одрадила два њихова курса. Потом сам била и у Летонији, где сам, од нас 20 из читавог света, била међу најбољим полазницима. Волела сам да знам да сигурно знам, па сам, на позив људи из ИТФ-а, ниво један одрадила у Сарајеву и Београду, као предавач. Тада сам изашла из Војводине, Борка Мајсторовић је играла све боље и наставила да радим само с њом. Наравно, и даље сам пратила генерацију с којом сам и почела, па сам била селектор до 16, па до 18 година. Тада се догодило да је Драган Ћирић погинуо и постала сам селектор и Фед куп тима наше земље, задржавши се седам годинама на тој позицији. Вечито смо играли евро-афричке зоне, никако нисмо успевали да се пробијемо, али смо једне године биле у групи са Словенкама. Познавала сам одраније Тину Крижан, која је у то време постајала тренер Катарини Среботник, здружиле смо се и зближиле и 2003. су ме њих две позвале да им мало помогнем, због искуства које сам стекла у јуниорском, али не и у сениорском тенису. Путовала сам с њима, била у Вимблдону и на неким такмичењима у САД, успут надопуњујући ниво сопственог знања. Већ следеће, 2004, самостално сам преузела вођење Среботникове и од тада, све до данас, бродим тренерским водама.

После тога почела је додатно да се развија тренерска каријера Веселиновићеве.

- Са Среботниковом сам радила пет година, све док није повредила ахилову тетиву. У кратком период потом, ангажовала ме је Чехиња Луси Сафарова, уследио је потом мој рад са Францускињом Ализе Корне, а у међувремену краће време тренирала сам и нашу Александру Крунић, а водила сам бригу и о игри Хрватице Петре Мартић... Као свој највећи успех и сматрам то што сам готово сваку играчицу, с којом сам радила, увела у топ 20. Пожелела сам ипак 2019. да постанем део неког система у нејкој од водећих светских федерација. Тада сам добила сигнал да британски ЛТА савез тражи директора женских операција и пријавила сам се на конкурс, на којем је било преко 300 кандидата. Прошла сам три интервјуа, али су, на крају, запослили Британца, рекавши ми да ће тражити тренере. Новопостављени директор ме је тада питао да ли бих прихватила то место, рекла сам да бих, па сам посао и добила. Његово име је Иан Бејтс и био је изузетно коректан према мени, излазио ми је у сусрет и задржала сам се на тој функцији све до 2024.  Водила сам три тенисерке, не као њихов главни тренер, већ сам им, у име ЛТА-а, пружала експертске услуге. 

За крај, интересовало нас је да ли је наша саговорница имала прилику да сарађује са Јеленом Јанковић и Аном Ивановић.

- Док су њих две биле активне, сретале смо се, али сам у то време била заокупљена ангажманима с другим тенисеркама, тако да неку конкретнију сарадњу нисмо успоставиле – заокружила је причу Биљана Веселиновић, која, на питање где данас заправо живи, одговара да је срцем и душом Новосађанка и да је најсрећнија у Српској Атини, а да јој је најтеже када мора да пакује ствари, што је био најчешћи случај током минулих 20 година.