(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ТАМАРА МАЛЕШЕВ, БИВША ЈУГОСЛОВЕНСКА РЕКОРДЕРКА У СКОКУ УВИС, СКОКУ УДАЉ И ТРОСКОКУ Само сам једном у животу летела

Недавно је боравила у посети вароши ушушканој под скутима Петроварадинске тврђаве, па смо јој украли два сата драгоценог времена, како бисмо сачинили причу за (Не)заборављене.

– Ако ћемо да кренемо баш од самог почетка, рођена сам у новосадској Бетанији, 8. јануара 1967. године - почела је Малешев. - Добила сам име Тамара и била прво женско дете с тим именом у породици моје маме Марије Илоне Клир. Мајка ми је по мајци Мађарица, а по оцу је Чехиња и такође је рођена Новосађанка, па су у се по тој “мађарској страни” све прве прворођене девојчице звале Марија, али је она рекла да нећу понети то готово традиционално, већ име Тамара. Што се тате Павла - Паје тиче, некадашњи је скакач увис, а после и новинар „Дневника“, који је рођен на салашу код Змајева, о чему је причао за (Не)заборављене... Педесетих година се доселио у Нови Сад, јер је желео да иде у Змај Јовину гимназију, био је веома паметан, па га је његов отац послао у град на даље школовање. Успут је почео да се бави спортом, па је мој деда одлучио да се и он, заједно с породицом, пресели у град и стигао је на Детелинару, где је такође имао салаш.

Мила су Тамарина сећања на најраније детињство, па јој питања није требало постављати, јер је прича текла сама од себе.

- Када је грађена железничка станица, траса пруге ишла је кроз дедин салаш у улици Веселина Маслеше и тамо сам често проводила време. Од рођења сам живела у улици Париске комуне, у “зеленој” згради и ишла у Основну школу “Иво Лола Рибар”. Као дете, више сам волела да се играм с дечацима, кликерала се, прескакала “труле кобиле”, играла ножни тенис и фудбал. Нису баш моји вршњаци волели да играју против мене, посебно не кликере, сећате се “новосадске” варијанте, јер су ме стално оптуживали да “завлачим”, па су ми често проверавали прсте, да нису случајно негде прљави. Сваки други дан ишла сам код баке на Детелинару, помагала јој најчешће шетајући кера по имену Бундика, а њена кућа се, дакле, налазила уз саму пругу, којом су често пролазили вагони пуни угља. Е, онда бих с куцом трчала по насипима од угљане прашине који су се тамо стварали. С друге стране, недеље и недеље сам проводила на Телепу, код друге баке, мамине маме, користећи прилику да одем с другарима на Шодрош. Све у свему, било је то прелепо детињство...

Први прави контакт с организованим спортом имала је вежбајући гимнастику.

- Имала сам седам година и била сам висока и мршава, па ме је тата одвео у Партизан да вежбам тај спорт, не бих ли науила да владам сопственим телом. Али, нису родитељи хтели да ми купе „Адидас“ трико, као ни балетанке од лепе, беле коже. Уместо тога, мама ми је наштрикала браон шорц и тренирала сам боса. После годину дана, на првом такмичењу, дошли су мајка и отац да ме гледају, а ја сам стала испред греде, поклонила се и – заборавила вежбу. Е, тада ме је тата одвео на стадион Војводине, предао Ференцу Камасију. Већином су на тренинге долазили ученици из школе „Јован Поповић“, у којој је Ферика радио, а ја сам ту била најмлађа, никога нисам познавала, али су ме заиста лепо прихватили. Била сам талентована, вежбали смо све дисциплине, а ја сам се истицала на 80 метара препоне и у трци на 60 метара, иако нисам била најбржа. Већ са 10 година сам, у скоку удаљ, отишла далеко, 4,25 метара и остварила норму за СОШОВ у Суботици 1978, али нисам могла тамо, јер сам ишла у четврти разред и била сам премлада.

Наставила је Тамара да скаче удаљ и побеђује на разним првенствима.

– Било је тако све до једног лета, када сам ишла већ у седми разред. Тада смо решили да урадимо некакав тробој, а ја сам увис скочила високо и ишла преко 160 и нешто сантиметара и тада су људи око мене укапирали да сам ја, уствари, рођена висашица. Очигледно, повукла сам у томе татине гене, али, када погледате моју каснију спортску каријеру, била сам, ипак, даљашица и троскокашица. Са 14 година, као најбољу јуниорку Југославије, послали су ме на прве Балканске игре у том узрасту, у бугарски Плевен и тамо сам освојила бронзу, иако сам заправо била још пионирка. После тога сам се посветила скоку увис и већ на следећим јуниорким играма постала сам првакиња Балкана. Године 1983. била сам друга јуниорка Европе, прескочивши висину од 188 цм, а победила је Рускиња Олга Тучак, за коју нико, ни пре, ни после, није чуо. У јануару следеће, олимпијске 1984. године, прескочила сам 189 цм и победила Људмилу Андонову у Бечу, каснију светску рекордерку, па сам наступила на сениорском Европском првенству, гда сам освојила пето место, прескочивши висину јуниорског европског рекорда од 192 цм. Тада, међутим, то нико није знао, па ни ја, а сазнала сам да је тако тек три деценије касније. Тај рекорд је био актуелан пуних 38 година, а онда га је прво изједначила Бланка Влашић, а потом оборила наша Ангелина Топић.

Иако је била кандидаткиња за наступ на Олимпијади у Лос Анђелесу, Тамара није наступила на том планетарном догађају.

- Пре ОИ, било је школско такмичење у Новом Саду и Камаси ми је рекао да на њему преподне морам да скачем, а да поподне наступим на Купу Србије, јер се и на Играма тако скакало у квалификацијама, после и у финалу. У Новом Саду сам скочила 188 цм, победила, и онда сам колима отишла у Београд и на загревању се повредила. Ухватио ме је ишијас и отишли смо код др Галетића, јер тада није било специјалиста за спортску медицину, који ми је дао ињекцију и послао ме у Игало. Камаси ми је тада рекао: „Глупаво је да идеш у Лос Анђелес као туриста, боље је да кажемо да ти нећеш да путујеш“. Веровала сам мом тренеру, иако сам већ добила свечану униформу и одсутала. Међутим, нога ме је прошла до ОИ и Ферика ми је, уместо да ме пошаље на море да се одморим, рекао да се од тог дана припремамо за нове Игре. Било је топло лето, сви моји другови време су проводили на Штранду, а ја сам тренирала. Тада током тренинга нисмо пили воду, па сам, приликом залета, протрчавала испод воде којом је био заливан терен. Камаси ми је рекао да, уколико то још једном учиним, он више неће радити са мном. Ја, са својих 17 и по година, наравно да сам то поновила и он ме је послао кући и казао да ми више није тренер. Тата је тада био извештач „Дневника“ из Лос Анђелеса и нисам могла да му се пожалим... 

Следећи корак у каријери била јој промена клуба.

- Тада сам прешла у Црвену звезду код тренера Аце Маринковића, који није познавао скок увис, па сам, у неку руку или буквално, била спаринг партнерка тадашњем југословенском рекордеру у соку удаљ, Ненаду Стекићу. Оно што је он на тренинзима радио, радила сам и ја. Отишли смо на припреме у Естапону и тамо срела Драгана Станчића, који је био тренер Карла Трендхарта и Мегебурга, с којим сам одрадила три-четири тренинга. „Продао“ ми је неку цаку и, на тренингу, прелетела сам преко два метра! Тада сам први и последњи пут у животу осетила да заиста летим!

Није била задовољна радом с Маринковићем и, у договору с оцем Павлом, прешла је код Михајла Швраке.

- Камаси је умео да од ничега направи нешто. Шврака је имао хемију са Драгутином Топићем, али с другима није могао ништа вредније да уради, иако је ту било талената. Ишла сам у Средњу педагошку школу у Новом Саду, а тренирала у Београду, што је било право мучење за мене. Због тога сам решила да се помирим с Камасијем и вратила сам се у Војводину. Нажалост, отишла сам тада у Загреб на тренинге код још једног Бугарина Цонева, да би, после једне сесије у којој сам скочила 100 пута, добила упалу тетива, због чега сам у Цељу касније имала операцију. Међутим, моје тетиве више никада нису дошле себи, нисам могла да се одразим у вис, само у даљ, па смо Камаси и ја одлучили да се пребацим на скок удаљ. Није то било једноставно, требало ми је две године да се у глави прешалтам на то, а онда сам скочила 6,68 метара. Мој и југословенски рекорд у тој дисциплини износио 6,73 метара, али сам увек скакала „у исту рупу“, приближно исте даљине и нисам могла да се пробијем у Европи. Била сам десета на ЕП, првак Медитерана, Балкана, да би, 1991. године, почео и женски троскок. Отишла сам на Светско првенство у Севиљи и тамо освојила четврто место, прекочивши 13,53 метара. Скакала сам са само шест корака залета, захваљујући сјајном одразу. Нажалост, МОК није троскок увео у олимпијски програм, па сам на Олимпијаду 1992. у Барселони, отишла као даљашица.

Посебна прича је путовање и боравак на ОИ, на којима су југословенски спортисти наступили без икаквих националних обележја, као „независни тим“.

- Једва смо тамо отишли, аутобусима до Будимпеште, после авионом до Барселоне. Претходно смо упутили Олимпијском комитету отворено писмо, са захтевом да нас приме и одлучили су да могу да наступе само индивидуални спортисти, али не и екипе. Морали смо да потпишемо да у пртљагу не смемо да имамо ништа црвено-бело-плаво од опреме, већ само бело. Скупљали смо се успут, а онда смо морали да потпишемо уговоре да нећемо правити никакве инциденте на ОИ, јер, уколико само један од нас то буде учинио, сви ћемо морати истог тренутка да се вратимо кућама. У Барселони нас је дочакала специјална полиција, која је покупила потписане уговоре и „прошла“ кроз наш пртљаг. Шокирао ме је смештај, јер смо били у згради до некаквог женског затвора, а у собама, и поред изуезтно топлог времена, није било клима уређаја. Када смо пролазили кроз олимпијско село, чинили смо то у потпуно белој опреми, без обележја земље из које смо. Били смо јако скромни и тихи, иако је било ружних добацивања, посебно хрватских спортиста. На ту вербалну агресију, нисмо смели ништа да одговоримо. Прескочила сам на ОИ даљину од 6,40 метара, али скакала сам повређена... – додала је Тамара Малешев, која је после отишла на Универзијаду 1993. године у Њујорку, када је решила да остане да живи у САД. Спортску каријеру завршила је већ следеће, 1994. године. Њен рођени брат Петар, такође је био скакач увис, ишао је и преко 228 цм и био универзитетски првак САД и кандидат за ОИ у Атланти 1996. године. У САД је отишао пре Тамаре и данас живи у Сан Франциску. Пре две године издала је Тамара и запажену књигу „Кругови Берлина 1936“, о судбинама југословенских спортиста који су тада одбили да поздраве Адолфа Хитлера.