(NE)ZABORAVLJENI: TAMARA MALEŠEV, BIVŠA JUGOSLOVENSKA REKORDERKA U SKOKU UVIS, SKOKU UDALJ I TROSKOKU Samo sam jednom u životu letela
Našoj legendarnoj atletičarki Tamari Malešev, nekadašnjoj jugoslovenskoj rekorderki u skoku uvis (192 cm), ali i u dalju (6,73 m), a onda i troskokašici (13,53 m), spletom okolnosti, život je odredio da rodni Novi Sad zameni američkim Klivlendom, gradu u kojem danas živi, zajedno sa sinom Lazarom i suprugom Sinišom Arsićem.
Nedavno je boravila u poseti varoši ušuškanoj pod skutima Petrovaradinske tvrđave, pa smo joj ukrali dva sata dragocenog vremena, kako bismo sačinili priču za (Ne)zaboravljene.
– Ako ćemo da krenemo baš od samog početka, rođena sam u novosadskoj Betaniji, 8. januara 1967. godine - počela je Malešev. - Dobila sam ime Tamara i bila prvo žensko dete s tim imenom u porodici moje mame Marije Ilone Klir. Majka mi je po majci Mađarica, a po ocu je Čehinja i takođe je rođena Novosađanka, pa su u se po toj “mađarskoj strani” sve prve prvorođene devojčice zvale Marija, ali je ona rekla da neću poneti to gotovo tradicionalno, već ime Tamara. Što se tate Pavla - Paje tiče, nekadašnji je skakač uvis, a posle i novinar „Dnevnika“, koji je rođen na salašu kod Zmajeva, o čemu je pričao za (Ne)zaboravljene... Pedesetih godina se doselio u Novi Sad, jer je želeo da ide u Zmaj Jovinu gimnaziju, bio je veoma pametan, pa ga je njegov otac poslao u grad na dalje školovanje. Usput je počeo da se bavi sportom, pa je moj deda odlučio da se i on, zajedno s porodicom, preseli u grad i stigao je na Detelinaru, gde je takođe imao salaš.
Mila su Tamarina sećanja na najranije detinjstvo, pa joj pitanja nije trebalo postavljati, jer je priča tekla sama od sebe.
- Kada je građena železnička stanica, trasa pruge išla je kroz dedin salaš u ulici Veselina Masleše i tamo sam često provodila vreme. Od rođenja sam živela u ulici Pariske komune, u “zelenoj” zgradi i išla u Osnovnu školu “Ivo Lola Ribar”. Kao dete, više sam volela da se igram s dečacima, klikerala se, preskakala “trule kobile”, igrala nožni tenis i fudbal. Nisu baš moji vršnjaci voleli da igraju protiv mene, posebno ne klikere, sećate se “novosadske” varijante, jer su me stalno optuživali da “zavlačim”, pa su mi često proveravali prste, da nisu slučajno negde prljavi. Svaki drugi dan išla sam kod bake na Detelinaru, pomagala joj najčešće šetajući kera po imenu Bundika, a njena kuća se, dakle, nalazila uz samu prugu, kojom su često prolazili vagoni puni uglja. E, onda bih s kucom trčala po nasipima od ugljane prašine koji su se tamo stvarali. S druge strane, nedelje i nedelje sam provodila na Telepu, kod druge bake, mamine mame, koristeći priliku da odem s drugarima na Šodroš. Sve u svemu, bilo je to prelepo detinjstvo...
Prvi pravi kontakt s organizovanim sportom imala je vežbajući gimnastiku.
- Imala sam sedam godina i bila sam visoka i mršava, pa me je tata odveo u Partizan da vežbam taj sport, ne bih li nauila da vladam sopstvenim telom. Ali, nisu roditelji hteli da mi kupe „Adidas“ triko, kao ni baletanke od lepe, bele kože. Umesto toga, mama mi je naštrikala braon šorc i trenirala sam bosa. Posle godinu dana, na prvom takmičenju, došli su majka i otac da me gledaju, a ja sam stala ispred grede, poklonila se i – zaboravila vežbu. E, tada me je tata odveo na stadion Vojvodine, predao Ferencu Kamasiju. Većinom su na treninge dolazili učenici iz škole „Jovan Popović“, u kojoj je Ferika radio, a ja sam tu bila najmlađa, nikoga nisam poznavala, ali su me zaista lepo prihvatili. Bila sam talentovana, vežbali smo sve discipline, a ja sam se isticala na 80 metara prepone i u trci na 60 metara, iako nisam bila najbrža. Već sa 10 godina sam, u skoku udalj, otišla daleko, 4,25 metara i ostvarila normu za SOŠOV u Subotici 1978, ali nisam mogla tamo, jer sam išla u četvrti razred i bila sam premlada.
Novinarska karijera
Interesantno je to što se Tamara, baš poput njenog oca Paje, bavila i novinarstvom. “Kada sam diplomirala na Višoj pedagoškoj akademiji, srela sam, kod nekadašnje zgrade Dnevnika starog novinara Peru Samardžiju, koji me je pitao šta ću da radim u životu. Kada sam mu rekla da ne znam, pozvao me je da sutradan dođem u Novosadsku hroniku, što sam i uradila. Naučio me je kako da pišem, pa sam počela da svakodnevno obilazim pijacu i beležim cene na njoj. Tata nije ni znao da sam tu, a onda sam radila nagradnu igru i provela tu godinu-dve. Na SP u Sevilji sam napravila ekskluzivni razgovor sa Benom Džonsonom koji mi je Dnevnik objavio. Potom me je, 1991. godine, Miroslav Božin pozvao da radim na Pan radiju, bilo mi je lepo tamo, ali, posle svega, shvatila sam da novinarstvo nije posao za mene”.
Nastavila je Tamara da skače udalj i pobeđuje na raznim prvenstvima.
– Bilo je tako sve do jednog leta, kada sam išla već u sedmi razred. Tada smo rešili da uradimo nekakav troboj, a ja sam uvis skočila visoko i išla preko 160 i nešto santimetara i tada su ljudi oko mene ukapirali da sam ja, ustvari, rođena visašica. Očigledno, povukla sam u tome tatine gene, ali, kada pogledate moju kasniju sportsku karijeru, bila sam, ipak, daljašica i troskokašica. Sa 14 godina, kao najbolju juniorku Jugoslavije, poslali su me na prve Balkanske igre u tom uzrastu, u bugarski Pleven i tamo sam osvojila bronzu, iako sam zapravo bila još pionirka. Posle toga sam se posvetila skoku uvis i već na sledećim juniorkim igrama postala sam prvakinja Balkana. Godine 1983. bila sam druga juniorka Evrope, preskočivši visinu od 188 cm, a pobedila je Ruskinja Olga Tučak, za koju niko, ni pre, ni posle, nije čuo. U januaru sledeće, olimpijske 1984. godine, preskočila sam 189 cm i pobedila Ljudmilu Andonovu u Beču, kasniju svetsku rekorderku, pa sam nastupila na seniorskom Evropskom prvenstvu, gda sam osvojila peto mesto, preskočivši visinu juniorskog evropskog rekorda od 192 cm. Tada, međutim, to niko nije znao, pa ni ja, a saznala sam da je tako tek tri decenije kasnije. Taj rekord je bio aktuelan punih 38 godina, a onda ga je prvo izjednačila Blanka Vlašić, a potom oborila naša Angelina Topić.
Iako je bila kandidatkinja za nastup na Olimpijadi u Los Anđelesu, Tamara nije nastupila na tom planetarnom događaju.
- Pre OI, bilo je školsko takmičenje u Novom Sadu i Kamasi mi je rekao da na njemu prepodne moram da skačem, a da popodne nastupim na Kupu Srbije, jer se i na Igrama tako skakalo u kvalifikacijama, posle i u finalu. U Novom Sadu sam skočila 188 cm, pobedila, i onda sam kolima otišla u Beograd i na zagrevanju se povredila. Uhvatio me je išijas i otišli smo kod dr Galetića, jer tada nije bilo specijalista za sportsku medicinu, koji mi je dao injekciju i poslao me u Igalo. Kamasi mi je tada rekao: „Glupavo je da ideš u Los Anđeles kao turista, bolje je da kažemo da ti nećeš da putuješ“. Verovala sam mom treneru, iako sam već dobila svečanu uniformu i odsutala. Međutim, noga me je prošla do OI i Ferika mi je, umesto da me pošalje na more da se odmorim, rekao da se od tog dana pripremamo za nove Igre. Bilo je toplo leto, svi moji drugovi vreme su provodili na Štrandu, a ja sam trenirala. Tada tokom treninga nismo pili vodu, pa sam, prilikom zaleta, protrčavala ispod vode kojom je bio zalivan teren. Kamasi mi je rekao da, ukoliko to još jednom učinim, on više neće raditi sa mnom. Ja, sa svojih 17 i po godina, naravno da sam to ponovila i on me je poslao kući i kazao da mi više nije trener. Tata je tada bio izveštač „Dnevnika“ iz Los Anđelesa i nisam mogla da mu se požalim...
Čudno atletsko vreme
Ferenc Kamasi je, u vreme kada je Tamara atletski sazrevala, bio još mlad trener, spreman da uči. Međutim, kolege nisu bile baš voljne da mu odaju neke tajne posla, pa je često odlazio u Sloveniju, kod trenera Lidije Lapajne da “kupi cake”. „Čudno je neko vreme bilo u tadašnjoj jugoslovenskoj atletici . Zbog toga sam, zajedno s njim, često išla na pripreme u Celje, kako bih nešto naučila o skoku uvis. Kod nas, treneri su hteli Kamasiju da naplate to što bi mu savetima pomagali, a Slovenci su u tom pogledu bili mnogo otvoreniji.”
Sledeći korak u karijeri bila joj promena kluba.
- Tada sam prešla u Crvenu zvezdu kod trenera Ace Marinkovića, koji nije poznavao skok uvis, pa sam, u neku ruku ili bukvalno, bila sparing partnerka tadašnjem jugoslovenskom rekorderu u soku udalj, Nenadu Stekiću. Ono što je on na treninzima radio, radila sam i ja. Otišli smo na pripreme u Estaponu i tamo srela Dragana Stančića, koji je bio trener Karla Trendharta i Megeburga, s kojim sam odradila tri-četiri treninga. „Prodao“ mi je neku caku i, na treningu, preletela sam preko dva metra! Tada sam prvi i poslednji put u životu osetila da zaista letim!
Nije bila zadovoljna radom s Marinkovićem i, u dogovoru s ocem Pavlom, prešla je kod Mihajla Švrake.
- Kamasi je umeo da od ničega napravi nešto. Švraka je imao hemiju sa Dragutinom Topićem, ali s drugima nije mogao ništa vrednije da uradi, iako je tu bilo talenata. Išla sam u Srednju pedagošku školu u Novom Sadu, a trenirala u Beogradu, što je bilo pravo mučenje za mene. Zbog toga sam rešila da se pomirim s Kamasijem i vratila sam se u Vojvodinu. Nažalost, otišla sam tada u Zagreb na treninge kod još jednog Bugarina Coneva, da bi, posle jedne sesije u kojoj sam skočila 100 puta, dobila upalu tetiva, zbog čega sam u Celju kasnije imala operaciju. Međutim, moje tetive više nikada nisu došle sebi, nisam mogla da se odrazim u vis, samo u dalj, pa smo Kamasi i ja odlučili da se prebacim na skok udalj. Nije to bilo jednostavno, trebalo mi je dve godine da se u glavi prešaltam na to, a onda sam skočila 6,68 metara. Moj i jugoslovenski rekord u toj disciplini iznosio 6,73 metara, ali sam uvek skakala „u istu rupu“, približno iste daljine i nisam mogla da se probijem u Evropi. Bila sam deseta na EP, prvak Mediterana, Balkana, da bi, 1991. godine, počeo i ženski troskok. Otišla sam na Svetsko prvenstvo u Sevilji i tamo osvojila četvrto mesto, prekočivši 13,53 metara. Skakala sam sa samo šest koraka zaleta, zahvaljujući sjajnom odrazu. Nažalost, MOK nije troskok uveo u olimpijski program, pa sam na Olimpijadu 1992. u Barseloni, otišla kao daljašica.
Mnoštvo diploma
Tamara je u Novom Sadu završila Višu pedagošku školu, a u SAD je, kako sama kaže, zaslužila još mnoštvo svedočanstava o visokom obrazovanju. “Dobro je što su mi tamo priznali sve ispite koje sam ovde dala, izuzev Odbrane i zaštite. Tamo sam najpre završila četvrogodišnji Fakultet za unutrašnji dizajn (enterijer), da bih upisala računovodstvo i završila ga, pa sam se zaposlila u jednoj banci. Nisam se tu dugo zadržala, Amerikanci su jako ’kratki’ s medicinskim osobljem, pa sam za godinu i po dana završila fakultet za medicinku sestru i zaposlila se u Klivlend klinici. Završila sam i magisterijum za medicinske sestre, a onda i post-magisterijum. Sada nisam više sestra, pišem dijagnoze, ali nisam ni doktor. Ne zarađujem kao oni, ali i u tome, eto, imam fakultetsko obrazovanje. Dobila sam rak dojke pre 12 godina, pa u poslednjoj deceniji radim za osiguravajuću kompaniju Junajted helt ker i obilazim pacijente po kućama. Moje zdravlje je, srećom, sada dobro”...
Posebna priča je putovanje i boravak na OI, na kojima su jugoslovenski sportisti nastupili bez ikakvih nacionalnih obeležja, kao „nezavisni tim“.
- Jedva smo tamo otišli, autobusima do Budimpešte, posle avionom do Barselone. Prethodno smo uputili Olimpijskom komitetu otvoreno pismo, sa zahtevom da nas prime i odlučili su da mogu da nastupe samo individualni sportisti, ali ne i ekipe. Morali smo da potpišemo da u prtljagu ne smemo da imamo ništa crveno-belo-plavo od opreme, već samo belo. Skupljali smo se usput, a onda smo morali da potpišemo ugovore da nećemo praviti nikakve incidente na OI, jer, ukoliko samo jedan od nas to bude učinio, svi ćemo morati istog trenutka da se vratimo kućama. U Barseloni nas je dočakala specijalna policija, koja je pokupila potpisane ugovore i „prošla“ kroz naš prtljag. Šokirao me je smeštaj, jer smo bili u zgradi do nekakvog ženskog zatvora, a u sobama, i pored izueztno toplog vremena, nije bilo klima uređaja. Kada smo prolazili kroz olimpijsko selo, činili smo to u potpuno beloj opremi, bez obeležja zemlje iz koje smo. Bili smo jako skromni i tihi, iako je bilo ružnih dobacivanja, posebno hrvatskih sportista. Na tu verbalnu agresiju, nismo smeli ništa da odgovorimo. Preskočila sam na OI daljinu od 6,40 metara, ali skakala sam povređena... – dodala je Tamara Malešev, koja je posle otišla na Univerzijadu 1993. godine u Njujorku, kada je rešila da ostane da živi u SAD. Sportsku karijeru završila je već sledeće, 1994. godine. Njen rođeni brat Petar, takođe je bio skakač uvis, išao je i preko 228 cm i bio univerzitetski prvak SAD i kandidat za OI u Atlanti 1996. godine. U SAD je otišao pre Tamare i danas živi u San Francisku. Pre dve godine izdala je Tamara i zapaženu knjigu „Krugovi Berlina 1936“, o sudbinama jugoslovenskih sportista koji su tada odbili da pozdrave Adolfa Hitlera.
