ČASNE SESTRE SA HVARA VEĆ 150 GODINA PRAVE NEŠTO NEVEROVATNO! Kada saznate od čega stvaraju čipkane unikate, koji su se nosili i na dvoru Karađorđevića, gledaćete ih drugim očima
Malo ko bi pomislio da se od vlakana bodljikave agave može napraviti čipka koja traje više od jednog veka. Upravo to već decenijama rade benediktinke na Hvaru, čuvajući zanat koji ne postoji nigde drugde na svetu.
U benediktinskom samostanu u Hvaru časne sestre već više od 150 godina ručno izrađuju čipku od vlakana agave. Ova jedinstvena veština 2009. godine uvrštena je na UNESKO listu nematerijalne kulturne baštine, zajedno sa paškom i lepoglavskom čipkom.
Priča počinje sredinom 19. veka
Koreni ove tradicije sežu u 1846. godinu, kada je u samostanu otvorena prva niža škola za devojčice u Hvaru. U vreme kada su se uglavnom školovali dečaci, devojčice su, pored čitanja, pisanja i računanja, učile i šivenje, vez i izradu čipke.
Upravo tada neko je prvi put iskoristio vlakna agave za izradu čipke. Nije poznato zašto je izbor pao baš na ovu biljku, ali se pretpostavlja da je razlog bio praktičan, laneni, svileni i zlatni konac bili su skupi i morali su da se nabavljaju iz drugih krajeva, dok je agava rasla gotovo na svakom koraku.
Već u drugoj polovini 19. veka austrijski putopisac Teodor Šif zapisao je da žene na Hvaru izrađuju čipku od agavinih niti, što predstavlja jedan od prvih pisanih tragova o ovoj neobičnoj tehnici.
Od bodljikavog lista do umetničkog dela
Proces izrade gotovo da se nije promenio do danas. Časne sestre pažljivo biraju zdrave i mesnate listove agave, iz kojih ručno izdvajaju vlakna. Ona se potom čiste, peru i suše dok ne postanu bele i sjajne niti.
Pošto su niti dugačke svega tridesetak centimetara do jednog metra, pažljivo se spajaju gotovo nevidljivim čvorovima. Ne čuvaju se u klupku, već u malim snopićima iz kojih se izvlače jedna po jedna.
Gotova čipka ne sme da se pere niti pegla, jer bi vlaga deformisala njena vlakna. Zato se čuva u ramovima ispod stakla, poput umetničkih slika, gde može ostati očuvana više od jednog veka.
Bez nacrta, a svaka unikat
Ono po čemu je hvarska čipka posebna jeste činjenica da se izrađuje bez ikakvog šablona ili nacrta.
Nakon što odaberu tehniku rada, časne sestre sve motive stvaraju iz mašte, pa ne postoje dva potpuno ista primerka. Koriste nekoliko tradicionalnih tehnika, među kojima su tenerifa i mreškanje, dok su jednu tehniku razvile potpuno samostalno u samostanu.
Iako naziv "tenerifa" potiče sa Kanarskih ostrva, istraživanja pokazuju da su sestre ovu tehniku najverovatnije upoznale preko austrijskih i italijanskih časopisa za ručni rad, a zatim je razvile u potpuno jedinstven oblik koji danas ne postoji nigde drugde u Evropi.
Čipka koja je osvojila svet
Hvarska čipka međunarodno priznanje stekla je još početkom 20. veka. Na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine osvojila je zlatnu medalju i počasnu diplomu, a naručivao ju je i bečki dvor za ukrašavanje odeće.
Jedan od najpoznatijih radova izrađen je 1923. godine za kraljicu Mariju Karađorđević povodom rođenja princa Petra. Tokom godina čipke su poklanjane i papama Pavlu VI, Jovanu Pavlu II, Benediktu XVI i Franji, kao i brojnim državnicima i crkvenim velikodostojnicima.
Ipak, nijedan rad nije potpisan imenom autorke. U skladu sa benediktinskim pravilom "Moli i radi", časne sestre svoje stvaralaštvo ne vezuju za ličnu slavu, pa iza svake čipke ostaju samo posvećenost, strpljenje i veština.
U gradu koji svake godine posećuju stotine hiljada turista, iza zidina benediktinskog samostana i danas opstaje zanat u kojem vreme nema gotovo nikakav značaj, a svaka nova čipka nastaje polako, ručno i bez nacrta, baš kao pre više od jednog i po veka.
