ЧАСНЕ СЕСТРЕ СА ХВАРА ВЕЋ 150 ГОДИНА ПРАВЕ НЕШТО НЕВЕРОВАТНО! Када сазнате од чега стварају чипкане уникате, који су се носили и на двору Карађорђевића, гледаћете их другим очима
Мало ко би помислио да се од влакана бодљикаве агаве може направити чипка која траје више од једног века. Управо то већ деценијама раде бенедиктинке на Хвару, чувајући занат који не постоји нигде другде на свету.
У бенедиктинском самостану у Хвару часне сестре већ више од 150 година ручно израђују чипку од влакана агаве. Ова јединствена вештина 2009. године уврштена је на УНЕСКО листу нематеријалне културне баштине, заједно са пашком и лепоглавском чипком.
Прича почиње средином 19. века
Корени ове традиције сежу у 1846. годину, када је у самостану отворена прва нижа школа за девојчице у Хвару. У време када су се углавном школовали дечаци, девојчице су, поред читања, писања и рачунања, училе и шивење, вез и израду чипке.
Управо тада неко је први пут искористио влакна агаве за израду чипке. Није познато зашто је избор пао баш на ову биљку, али се претпоставља да је разлог био практичан, ланени, свилени и златни конац били су скупи и морали су да се набављају из других крајева, док је агава расла готово на сваком кораку.
Већ у другој половини 19. века аустријски путописац Теодор Шиф записао је да жене на Хвару израђују чипку од агавиних нити, што представља један од првих писаних трагова о овој необичној техници.
Од бодљикавог листа до уметничког дела
Процес израде готово да се није променио до данас. Часне сестре пажљиво бирају здраве и меснате листове агаве, из којих ручно издвајају влакна. Она се потом чисте, перу и суше док не постану беле и сјајне нити.
Пошто су нити дугачке свега тридесетак центиметара до једног метра, пажљиво се спајају готово невидљивим чворовима. Не чувају се у клупку, већ у малим снопићима из којих се извлаче једна по једна.
Готова чипка не сме да се пере нити пегла, јер би влага деформисала њена влакна. Зато се чува у рамовима испод стакла, попут уметничких слика, где може остати очувана више од једног века.
Без нацрта, а свака уникат
Оно по чему је хварска чипка посебна јесте чињеница да се израђује без икаквог шаблона или нацрта.
Након што одаберу технику рада, часне сестре све мотиве стварају из маште, па не постоје два потпуно иста примерка. Користе неколико традиционалних техника, међу којима су тенерифа и мрешкање, док су једну технику развиле потпуно самостално у самостану.
Иако назив "тенерифа" потиче са Канарских острва, истраживања показују да су сестре ову технику највероватније упознале преко аустријских и италијанских часописа за ручни рад, а затим је развиле у потпуно јединствен облик који данас не постоји нигде другде у Европи.
Чипка која је освојила свет
Хварска чипка међународно признање стекла је још почетком 20. века. На Светској изложби у Паризу 1900. године освојила је златну медаљу и почасну диплому, а наручивао ју је и бечки двор за украшавање одеће.
Један од најпознатијих радова израђен је 1923. године за краљицу Марију Карађорђевић поводом рођења принца Петра. Током година чипке су поклањане и папама Павлу VI, Јовану Павлу II, Бенедикту XVI и Фрањи, као и бројним државницима и црквеним великодостојницима.
Ипак, ниједан рад није потписан именом ауторке. У складу са бенедиктинским правилом "Моли и ради", часне сестре своје стваралаштво не везују за личну славу, па иза сваке чипке остају само посвећеност, стрпљење и вештина.
У граду који сваке године посећују стотине хиљада туриста, иза зидина бенедиктинског самостана и данас опстаје занат у којем време нема готово никакав значај, а свака нова чипка настаје полако, ручно и без нацрта, баш као пре више од једног и по века.
