ZAVRŠEN 32. RUKOMETNI KAMP „RASTIMO“ MESTO GDE SE STVARAJU IGRAČI, ALI JOŠ VIŠE LJUDI: Osmesi jači od medalja
Posle deset dana ispunjenih radom, smehom i druženjem, spuštena je zavesa na 32. rukometni kamp „Rastimo“, koji je i ovog leta u Svilajncu okupio više od 150 dečaka i devojčica iz Srbije, regiona i Egipta.
Tradicionalno održan u jednoj smeni, kamp je još jednom potvrdio zašto već više od tri decenije zauzima posebno mesto u razvoju mladih rukometaša.
Na osam terena svakodnevno se radilo od jutra do večeri. Treninzi su bili pažljivo prilagođeni uzrastu i mogućnostima polaznika, a svaki detalj imao je isti cilj – da deca usvoje nova znanja, usavrše postojeće veštine i iz Svilajnca odu kao bolji igrači, ali i bolji ljudi.
Stručni rad predvodio je proslavljeni reprezentativac Momir Rnić Čape, uz podršku nosioca projekta „Kamp Rastimo – tvorac novih asova“ Đure Tojagića, dok su važnu ulogu imali i priznati stručnjaci za rad sa mlađim kategorijama Miroslav Veselinović Žuća i Dragan Mitrović Monja. Uz njih je radilo još šesnaest trenera, među kojima su bili i mladi stručnjaci na stručnoj praksi, koji su doprineli da se u praksu uvede savremene tendencije rukometa, potvrđujući da „Rastimo“ nije mesto na kojem napreduju samo igrači, već i budući treneri.
Poseban utisak ostavili su sami polaznici. Sa mnogo discipline, energije i želje za učenjem prihvatali su svaki savet trenera, pokazujući da talenat ima pravu vrednost tek kada je praćen radom. Upravo takav odnos prema treningu bio je najbolja nagrada stručnom timu, koji je iz dana u dan mogao da vidi napredak gotovo svakog deteta.
Ali „Rastimo“ nikada nije bio samo rukomet. Posle napornih treninga sledili su trenuci za opuštanje na bazenu, a posebno zadovoljstvo donela je poseta Prirodnjačkom muzeju, gde su mali rukometaši na zanimljiv način upoznali deo prirodne istorije. Ta kombinacija sporta, druženja i edukacije već godinama predstavlja zaštitni znak kampa.
Organizatori su ove godine imali i jednu lepu dilemu. Na kamp se prijavila grupa nekadašnjih polaznika, danas momaka i devojaka od 18 do 20 godina, koji su želeli da još jednom budu deo priče u kojoj su odrasli. Vratili su se zbog prijatelja, uspomena i kvalitetnog rada, ali su istovremeno podsetili na problem sa kojim se suočava srpski rukomet. U uzrastu između juniorskog i seniorskog rukometa mnogi talentovani igrači ostaju bez odghovarajućeg takmičenja i prilike za razvoj, zbog čega prerano odustaju od sporta.
– Najveća nagrada nije kada neko postane reprezentativac, već kada nam se deca godinama kasnije vrate sa osmehom i kažu da je kamp ostao njihov najlepši deo detinjstva – kaže alfa i omega kampa Đorđe Jakšić.
Popularni čika Jakša ističe da je upravo to razlog zbog kojeg kamp traje više od tri decenije.
– Naš cilj je da deca zavole rukomet, nauče prave vrednosti i steknu prijatelje za ceo život. Ako u tome uspemo, onda smo ostvarili sve što smo želeli.
I dok su se poslednjeg dana delili zagrljaji, obećanja o ponovnom susretu i zajedničke fotografije, bilo je jasno da se u Svilajncu i ovog leta dogodilo mnogo više od sportskog kampa. Nastavljena je tradicija koja već 32 godine spaja generacije, stvara uspomene i potvrđuje da su najveće pobede one koje ostaju u ljudima dugo nakon što se poslednji trening završi.
