ЗАВРШЕН 32. РУКОМЕТНИ КАМП „РАСТИМО“ МЕСТО ГДЕ СЕ СТВАРАЈУ ИГРАЧИ, АЛИ ЈОШ ВИШЕ ЉУДИ: Осмеси јачи од медаља

Традиционално одржан у једној смени, камп је још једном потврдио зашто већ више од три деценије заузима посебно место у развоју младих рукометаша.

На осам терена свакодневно се радило од јутра до вечери. Тренинзи су били пажљиво прилагођени узрасту и могућностима полазника, а сваки детаљ имао је исти циљ – да деца усвоје нова знања, усаврше постојеће вештине и из Свилајнца оду као бољи играчи, али и бољи људи.

Стручни рад предводио је прослављени репрезентативац Момир Рнић Чапе, уз подршку носиоца пројекта „Камп Растимо – творац нових асова“ Ђуре Тојагића, док су важну улогу имали и признати стручњаци за рад са млађим категоријама Мирослав Веселиновић Жућа и Драган Митровић Моња. Уз њих је радило још шеснаест тренера, међу којима су били и млади стручњаци на стручној пракси, који су допринели да се у праксу уведе савремене тенденције рукомета, потврђујући да „Растимо“ није место на којем напредују само играчи, већ и будући тренери.

Посебан утисак оставили су сами полазници. Са много дисциплине, енергије и жеље за учењем прихватали су сваки савет тренера, показујући да таленат има праву вредност тек када је праћен радом. Управо такав однос према тренингу био је најбоља награда стручном тиму, који је из дана у дан могао да види напредак готово сваког детета.

Али „Растимо“ никада није био само рукомет. После напорних тренинга следили су тренуци за опуштање на базену, а посебно задовољство донела је посета Природњачком музеју, где су мали рукометаши на занимљив начин упознали део природне историје. Та комбинација спорта, дружења и едукације већ годинама представља заштитни знак кампа.

Организатори су ове године имали и једну лепу дилему. На камп се пријавила група некадашњих полазника, данас момака и девојака од 18 до 20 година, који су желели да још једном буду део приче у којој су одрасли. Вратили су се због пријатеља, успомена и квалитетног рада, али су истовремено подсетили на проблем са којим се суочава српски рукомет. У узрасту између јуниорског и сениорског рукомета многи талентовани играчи остају без одгховарајућег такмичења и прилике за развој, због чега прерано одустају од спорта.

– Највећа награда није када неко постане репрезентативац, већ када нам се деца годинама касније врате са осмехом и кажу да је камп остао њихов најлепши део детињства – каже алфа и омега кампа Ђорђе Јакшић.

Популарни чика Јакша истиче да је управо то разлог због којег камп траје више од три деценије.

– Наш циљ је да деца заволе рукомет, науче праве вредности и стекну пријатеље за цео живот. Ако у томе успемо, онда смо остварили све што смо желели.

И док су се последњег дана делили загрљаји, обећања о поновном сусрету и заједничке фотографије, било је јасно да се у Свилајнцу и овог лета догодило много више од спортског кампа. Настављена је традиција која већ 32 године спаја генерације, ствара успомене и потврђује да су највеће победе оне које остају у људима дуго након што се последњи тренинг заврши.