ПСИХОЛОГ ЈОВАНА ТРИФКОВИЋ О ДОСТОЈАНСТВУ И ЖИВОТУ У ДОМУ У ФУТОГУ Музика, подршка и заједница побеђују усамљеност и деменцију
У Геронтолошком центру Нови Сад – Дому у Футогу тим стручњака свакодневно ради на томе да долазак у дом за старе – што представља једну од највећих прекретница у животу човека – учини што безболнијим.
Ова установа трансформише колективни смештај у сигурно уточиште, са примарним циљем да корисницима који се боре са деменцијом обезбеди достојанствен, безбедан и испуњен живот.
О томе како изгледа свакодневица на одељењу где су смештени дементни корисници, са којим се изазовима суочавају породице и на који начин специфичне терапије помажу оболелима, разговарали смо са Јованом Трифковић, психологом у овој установи.
Деменција, како је појаснила, није само заборавност, већ озбиљан синдром који доводи до пропадања когнитивних (сазнајних) функција.
– То пропадање утиче на памћење, говор, емоције, понашање и способност обављања свакодневних активности. Нажалост, то није нормалан процес старења, већ опште пропадање у различитим сегментима живота – објашњава Јована Трифковић.
Прве промене најчешће примете породица и пријатељи. Особе полако постају дезоријентисане у времену и простору, тешко одржавају личну хигијену, заборављају да кувају или да узму лекове. Због тога у Дому постоји посебно Одељење за деменцију. Оно је затвореног типа, искључиво ради безбедности корисника који су физички покретни, али имају тешка когнитивна оштећења због којих би могли да залутају или се повреде. Особље овде води комплетну бригу о њиховој хигијени, терапији и сигурности.
Иако је деменција прогресивна болест која се не може зауставити, квалитет живота оболелих може се значајно побољшати прилагођеним активностима. Корисници са овог одељења укључени су у све програме које њихово психичко стање дозвољава.
Као најбоље средство у раду показали су се музички програми. Психолози и радни терапеути редовно организују музичке радионице, како на самом одељењу, тако и у дворишту дома када је лепо време.
– Ми нисмо сертификовани музички терапеути, али кроз ове радионице спроводимо терапију сећањем. Пуштамо им музику из младости. Занимљиво је да дементне особе често не знају шта су доручковале пре сат времена, али се живо сећају детаља из младости. Наука каже да су зоне мозга задужене за звук последње погођене деменцијом. Често видимо кориснике који не могу да се сете текста, али препознају мелодију и певуше – истиче Трифковић.
Кроз ове песме, корисници (од којих неки нису родом из ових крајева, већ из Босне или Црне Горе) почињу да причају о свом детињству и одрастању. Поред музике, примењују се и ликовне секције. Циљ ових активности није да се излечи болест, већ да се вежба фина моторика, а пре свега – да се корисници опусте, осете сигурно и постигну лепо расположење.
– За рад на овом одељењу задужено је стално, посебно сензибилисано особље које зна како да благо и нежно приступи сваком кориснику. Такође, физиотерапеути свакодневно раде са њима вежбе за очување покретљивости и изводе их у шетњу. На одељењима где су корисници са блажим облицима деменције, тренутно стање се одржава кроз друштвене игре и решавање укрштених речи – каже наша саговорница.
Главна улога психолога, према њеним речима, у дому је олакшавање транзиције – преласка из сопствене куће у колективни смештај.
– Старији људи временом губе капацитет за адаптацију и долазак у нову средину за њих је огроман стрес. Психолог је ту на „првој линији фронта“ да препозна њихове снаге и слабости, помогне им у решавању конфликата и подржи их да наставе своје добре навике – каже Трифковић. Циљ је да дом не доживе као крајњу станицу, већ као нову прилику у животу. Међутим, подршка је подједнако потребна и породицама.
Како помоћи оболелој особи од деменције
Узнапредовала деменција са собом носи понашања која породицу и неискусне неговатеље могу затећи и исцрпити. Један од најчешћих изазова јесте када оболели непрестано понављају иста питања или приче, јер услед болести заборављају да су то већ изговорили.
Јована Трифковић, психолог Геронтолошког центра у Футогу, објашњава како правилно реаговати у овим ситуацијама и зашто је разумевање кључ свега.
– Људи који нису информисани често из незнања реагују виком, бесом или фрустрацијом. То је природна људска реакција јер тражите логично објашњење, а преко пута себе имате особу која се понаша нелогично. Због таквих реакција не треба да осећате грижу савести – нисте лоши људи, само нисте знали. Вика и бес не помажу, јер то понашање није безобразлук, већ директна последица тешке болести. Покушај да дементној особи докажете да није у праву или да је нешто заборавила неће уродити плодом, јер те информације више не могу да допру до њеног мозга. Контрирањем ћете је само додатно узнемирити и уплашити. Најбољи приступ у пракси јесте да умирите ситуацију тако што ћете потврдити оно што особа говори. Чак и када су у питању потпуне неистине или конструкције које немају везе са реалношћу, дајте јој одговор који она у том тренутку жели и тражи да чује. Дајте јој одговор који ће јој донети спокој, јер је од свега најбитније – да она буде у миру – закључује Трифковић.
– У последње време често имамо ситуације да корисници дођу својом вољом, али да се сродници тешко мире са тим. Породице се суочавају са страшним осећајем кривице и грижом савести, мислећи да нису пружиле довољно. Тада ми ступамо на сцену и пружамо им психолошку подршку, јер је добра комуникација између нас, корисника и родбине основ свега – каже психолозица.
Највећи непријатељ старих људи у савременом свету је усамљеност, која често доводи до повлачења у себе и депресије. Дом у Футогу, како каже наша саговорница, нуди широку лепезу активности које враћају смисао свакодневици.
– Искуства показују да људи који су пре доласка у дом живели потпуно усамљени и изоловани, овде проналазе нове пријатеље и поново се социјализују. Спој редовне исхране, медицинске терапије, сталне подршке стручног особља и стимулативног дружења буквално продужава живот. Најбољи доказ за то су корисници који у овом дому срећно бораве већ дуже од 20 година – појашњава Јована.