UGROŽEN „KRVOTOK“ JEDNOG SVETA!
DUNAV SE POVLAČI, A SA NJIM NESTAJE I ŽIVOT! Rukavci, bare i poplavne šume na udaru suše, ribe ostaju zarobljene, a neke vrste već gube staništa
Ekstremno nizak vodostaj i produžena suša menjaju život prirode, a ta slika najbolje je vidljiva u zaštićenim prirodnim dobrima kojima se upravlja.
Javno preduzeće „Vojvodina šume” upravlja sa tri takva područja duž Dunava, a samostalni stručni saradnik za zaštićena područja u ovom preduzeću Ivana Vasić, u razgovoru za „Dnevnik”, pokušala je da približi ozbiljnost ekstremnih vremenskih prilika, na primerima Gornjeg Podunavlja, Koviljsko - petrovaradinskog rita i Deliblatske peščare.
– U ovom trenutku ne raspolažemo jedinstvenim vanrednim istraživanjem koje bi pokazalo tačan obim promena u biljnim i životinjskim zajednicima unutar ova tri zaštićena područja. Ipak, rezultati monitoringa, zapažanja sa terena i dugogodišnje iskustvo u upravljanju ovim prostorima pokazuju da ovi problemi već stvaraju ozbiljan pritisak na biodiverzitet. Na primer, poslednjih nekoliko godina raspolažemo podacima o padu nivoa podzemnih voda na području Gornjeg Podunavlja za četiri do sedam odsto, što za posledicu ima sušenje šuma na pojedinim lokalitetima, a to ima negativan efekat i na živi svet koji zavisi od ovog staništa – rekla je Vasić.
Dunav je za nas možda samo reka, ali za one koji žive uz njega, on je krvotok čitavog jednog sveta. A kada njegov vodostaj padne, ne povlači se samo voda, već nestaje život. Nestaje voda iz bara, rukavaca, kanala i prirodnih depresija, spušta se nivo podzemnih voda, šume slabe, a vrste koje nemaju gde da se povuku ulaze u trku sa vremenom. U toj borbi ranjiv je čitav svet koji zavisi od vode.
– Neke vodene površine postaju pliće i međusobno izolovane, neke potpuno presušuju. Organizmi se koncentrišu u preostalim vodenim površinama. Tamo je manje hrane i skloništa, a veća izloženost visokim temperaturama, predatorima i nedostatku kiseonika. Plića i slabije protočna voda brže se zagreva. U njoj se koncentrišu organske materije, a može doći i do pada količine rastvorenog kiseonika. Za čoveka to možda izgleda kao bara koja se smanjuje. Za ribu, vodozemca ili vodeni organizam, to može biti pitanje života i smrti. Ali posledice ne ostaju samo u vodi –navodi naša sagovornica.
Smanjenje vlažnosti zemljišta i spuštanje nivoa podzemnih voda menjaju močvarnu i livadsku vegetaciju, tršćake i poplavne šume. Vrste vezane za vlažna staništa mogu početi da se povlače. U poplavnim šumama posebno su izloženi podmladak i stabla vrsta čija vitalnost zavisi od visokog nivoa podzemnih voda i periodičnog plavljenja poput vrbe, topole, poljskog jasena i hrasta lužnjaka. Među životinjama, posebno su osetljivi vodozemci. Njihovo razmnožavanje zavisi od toga da bare i druga mala vodena staništa zadrže vodu dovoljno dugo da se razvoj larvi završi.
Hiljadu kilograma života izvučeno iz vode koja nestaje
Došao je trenutak kada više nije dovoljno samo posmatrati. Tako su upravljači JP „Vojvodina šume” u Monoštorskom ritu, u SRP „Gornje Podunavlje“ jednom već organizovali spasavanje ribe i riblje mlađi iz plitkih i izolovanih bara. Oko 1.000 kilograma, što je približno 100.000 jedinki, premešteno je u bezbedniju vodu. A u toj brojci nalazi se cela mala drama jednog leta. Riba zarobljena u sve plićoj vodi, sa temperaturom koja raste, kiseonikom koji opada, i ljudi koji moraju da intervenišu pre nego što bude kasno. No spasavanje nije trajno rešenje. Ne može se svake godine očekivati da čovek premešta život iz bare u baru, zato je najbolja pomoć prirodi da joj se sačuva prostor u kojem sama može da opstane. Jer možda će od toga zavisiti da li će se, kada se Dunav ponovo podigne, u nekoj obnovljenoj bari ponovo čuti i videti život koji danas pokušavamo da sačuvamo.
– Ako bara presuši pre toga, može izostati čitava generacija. Priča o dunavskom mrmoljku možda najbolje može dočarati tu sliku. Naime, u obnovljenoj bari u SRP „Gornje Podunavlje“ tokom 2025, potvrđeni su jaja i larve ove vrste. Prisustvo odraslih jedinki ponovo je zabeleženo u martu i aprilu ove godine. U SRP „Koviljsko-petrovaradinski rit“, dve praćene bare u aprilu ove godine potpuno su presušile. Prvi put otkako se njihovo stanje prati. U njima nisu konstatovane jedinke dunavskog mrmoljka. Jedna bara u kojoj se život obnavlja. I druge dve u kojima je voda nestala. Između te dve slike nalazi se granica koju priroda svakog dana pokušava da pomeri – ističe Ivana Vasić.
Visokom riziku izložene su i ribe, posebno mlađ i vrste koje za mrest, ishranu i sklanjanje koriste plitke poplavne zone, rukavce i bare. Kada se ta staništa odvoje od glavnog toka ili naglo smanje, ribe mogu ostati zarobljene u malim vodenim površinama. Temperatura raste, kiseonika je sve manje, a uslovi za opstanak postaju sve teži.
– Promene osećaju i vodeni beskičmenjaci, važna karika u lancu ishrane i dobar pokazatelj promena kvaliteta vode. Ptice koje zavise od plitkih voda, muljevitih obala, tršćaka i vlažnih livada ostaju bez prostora za ishranu, odmor i gnežđenje. Kako se voda povlači, hrana se koncentriše na sve manjem broju lokaliteta, pa rastu konkurencija i uznemiravanje. Kod biljaka su posebno osetljive vodene i močvarne vrste, vlažne livade i tršćaci. Dugotrajno isušivanje daje prednost vrstama koje bolje podnose suvlje uslove. One koje zavise od stalno ili sezonski vlažnog zemljišta se povlače...
Zato se ne može govoriti samo o jednoj najugroženijoj vrsti. Najveći rizik nose vrste koje su u kritičnoj fazi životnog ciklusa, koje zavise od malih i plitkih vodenih staništa i koje nemaju mogućnost da se brzo premeste u povoljnije uslove. Biodiverzitet plavnih područja prirodno je prilagođen smenjivanju visokih i niskih voda. Mnoge vrste mogu preživeti povremeno presušivanje. Mogu se povući u dublje delove vodenih staništa ili obnoviti populacije kada voda ponovo dođe.
I dalje gori u Deliblatskoj peščari
Na teritoriji Republike Srbije, kako je saopštio MUP, aktivna su četiri veća požara na otvorenom prostoru. Najveći požar je u mestu Šumarak, u Deliblatskoj peščari, gde je vatrom zahvaćeno više od 700 hektara. Na terenu je angažovano gotovo 500 pripadnika različitih službi, više od 110 vozila, kao i helikopteri Helikopterske jedinice MUP-a Airbus H145, Airbus H215 Super Puma i dva Kamov Ka-32. „Sve raspoložive snage nastavljaju neprekidnu borbu sa vatrenom stihijom, sa jednim ciljem da zaštite ljude, njihovu imovinu i prirodna bogatstva Srbije”, naveo je MUP uz napomenu da vatrogasci ostaju na terenu i tamo gde su požari lokalizovani upravo kako bi vatra bila u potpunosti ugašena. "Sva pažnja i resursi i kapaciteti usmereni su kako na Deliblatsku peščaru, tako i na lokacije u okolini grada Kraljeva - Maglič koji je lokalizovan, odnosno potez Stolovi", istakao je pomoćnik načelnika Uprave za Vatrogasno-spasilačke jedinice Miloš Milenković. Inače, Republički hidrometeorološki zavod objavio je upozorenje na ekstremne uslove koji mogu dovesti do iniciranja i širenja požara na otvorenom. Kako je RHMZ naveo, maksimalne temperature koje će danas ponovo biti na vrednosti oko i iznad 35 stepeni stvaraju uslove i za izraženi toplotni stres u poljoprivredi i stočarstvu, sa nepovoljnim uticajem na biljnu proizvodnju, zdravlje životinja i produktivnost.
– Jedan ekstremni događaj ne mora nužno značiti trajni gubitak vrsta. Ali otpornost ima granicu. Ona se ne može izraziti jednim vodostajem ili određenim brojem dana bez kiše, već zavisi od trajanja suše, vremena kada se ona pojavi, stanja populacija pre njenog početka, postojanja očuvanih utočišta, povezanosti staništa i mogućnosti da posle suše ponovo dođe do plavljenja. Granica se približava kada staništa presuše pre završetka razmnožavanja, kada vrste više nemaju gde da se povuku i kada se neuspešne sezone ponavljaju iz godine u godinu. Kod šuma se granica vidi kroz nagomilavanje stresa. Stablo može preživeti jednu sušnu godinu. Ali ponovljeni nedostatak vode smanjuje njegovu sposobnost oporavka i odbrane od drugih pritisaka. Zato je za opstanak toliko važno da u prostoru ostanu različiti tipovi staništa, dublje i pliće vode, rukavci, vlažne depresije, livade i šume...
Ako se sušni periodi budu ponavljali i trajali duže, menjaće se odnos između vrsta koje zavise od vode, i onih koje bolje podnose suvlje i toplije uslove. Vodene i močvarne biljke mogu se povlačiti, smanjivaće se površine tršćaka i vlažnih livada, a širiće se vrste karakteristične za suvlja staništa. Kod životinja se najpre menja brojnost i uspešnost razmnožavanja. Vrste strogo vezane za određeni tip vlažnog staništa mogu postajati sve ređe, dok će pokretljivije i prilagodljivije vrste lakše koristiti preostale resurse.
– Mogu se menjati kretanje i zadržavanje ptica, kao i sastav ribljih i vodozemnih zajednica. Zajednice mogu postati jednostavnije, sa manje specijalizovanih vrsta i većim udelom široko rasprostranjenih vrsta koje bolje podnose poremećene uslove. Tako se polako gubi deo biološke posebnosti zaštićenih područja. Ekosistem postaje manje stabilan i osetljiviji na nove poremećaje...
A kada se život sabije, rastu i drugi rizici!
– Kada se vegetacija osuši, raste i opasnost od požara. Suša može povećati i rizik od širenja invazivnih vrsta i bolesti. Povlačenjem vode i propadanjem osetljive vegetacije nastaju ogolele i poremećene površine koje pojedine invazivne biljke mogu brzo da nasele. U oslabljenim autohtonim zajednicama one lakše pronalaze prostor. U vodi, visoka temperatura, smanjena količina vode i slaba protočnost mogu pogodovati prekomernom razvoju algi i mikroorganizama. Kada se veliki broj životinja koncentriše u malom vodenom prostoru, raste stres, bliži je kontakt među jedinkama i veća mogućnost prenosa parazita i zaraznih bolesti. Ipak, svaki takav slučaj mora biti stručno potvrđen. Ne može se svaka pojava invazivne vrste, bolesti ili uginuća automatski pripisati suši, ali ona stvara uslove u kojima se problemi lakše razvijaju – kaže Ivana Vasić.
Zato se akuelna situacija ne može posmatrati samo kao privremeno povlačenje vode, a kolike će biti konačne posledice zavisiće od trajanja suše, daljeg kretanja vodostaja i toga da li će u narednom period doći do ponovnog plavljenja i obnavljanja prirodne povezanosti vodenih i vlažnih staništa.
A kako ćemo sačuvati vodu i prirodu koja od nje zavisi, od obnove starih dunavskih puteva i savremenog monitoringa, do upotrebe dronova, senzora i veštačka inteligencija koji danas pokušavaju da predvide ono što priroda više ne može da čeka, pisaćemo u narednom nedeljnom broju.
Ivana Bakmaz
