УГРОЖЕН „КРВОТОК“ ЈЕДНОГ СВЕТА!
ДУНАВ СЕ ПОВЛАЧИ, А СА ЊИМ НЕСТАЈЕ И ЖИВОТ! Рукавци, баре и поплавне шуме на удару суше, рибе остају заробљене, а неке врсте већ губе станишта
Екстремно низак водостај и продужена суша мењају живот природе, а та слика најбоље је видљива у заштићеним природним добрима којима се управља.
Јавно предузеће „Војводина шуме” управља са три таква подручја дуж Дунава, а самостални стручни сарадник за заштићена подручја у овом предузећу Ивана Васић, у разговору за „Дневник”, покушала је да приближи озбиљност екстремних временских прилика, на примерима Горњег Подунавља, Ковиљско - петроварадинског рита и Делиблатске пешчаре.
– У овом тренутку не располажемо јединственим ванредним истраживањем које би показало тачан обим промена у биљним и животињским заједницима унутар ова три заштићена подручја. Ипак, резултати мониторинга, запажања са терена и дугогодишње искуство у управљању овим просторима показују да ови проблеми већ стварају озбиљан притисак на биодиверзитет. На пример, последњих неколико година располажемо подацима о паду нивоа подземних вода на подручју Горњег Подунавља за четири до седам одсто, што за последицу има сушење шума на појединим локалитетима, а то има негативан ефекат и на живи свет који зависи од овог станишта – рекла је Васић.
Дунав је за нас можда само река, али за оне који живе уз њега, он је крвоток читавог једног света. А када његов водостај падне, не повлачи се само вода, већ нестаје живот. Нестаје вода из бара, рукаваца, канала и природних депресија, спушта се ниво подземних вода, шуме слабе, а врсте које немају где да се повуку улазе у трку са временом. У тој борби рањив је читав свет који зависи од воде.
– Неке водене површине постају плиће и међусобно изоловане, неке потпуно пресушују. Организми се концентришу у преосталим воденим површинама. Тамо је мање хране и склоништа, а већа изложеност високим температурама, предаторима и недостатку кисеоника. Плића и слабије проточна вода брже се загрева. У њој се концентришу органске материје, а може доћи и до пада количине раствореног кисеоника. За човека то можда изгледа као бара која се смањује. За рибу, водоземца или водени организам, то може бити питање живота и смрти. Али последице не остају само у води –наводи наша саговорница.
Смањење влажности земљишта и спуштање нивоа подземних вода мењају мочварну и ливадску вегетацију, тршћаке и поплавне шуме. Врсте везане за влажна станишта могу почети да се повлаче. У поплавним шумама посебно су изложени подмладак и стабла врста чија виталност зависи од високог нивоа подземних вода и периодичног плављења попут врбе, тополе, пољског јасена и храста лужњака. Међу животињама, посебно су осетљиви водоземци. Њихово размножавање зависи од тога да баре и друга мала водена станишта задрже воду довољно дуго да се развој ларви заврши.
Хиљаду килограма живота извучено из воде која нестаје
Дошао је тренутак када више није довољно само посматрати. Тако су управљачи ЈП „Војводина шуме” у Моношторском риту, у СРП „Горње Подунавље“ једном већ организовали спасавање рибе и рибље млађи из плитких и изолованих бара. Око 1.000 килограма, што је приближно 100.000 јединки, премештено је у безбеднију воду. А у тој бројци налази се цела мала драма једног лета. Риба заробљена у све плићој води, са температуром која расте, кисеоником који опада, и људи који морају да интервенишу пре него што буде касно. Но спасавање није трајно решење. Не може се сваке године очекивати да човек премешта живот из баре у бару, зато је најбоља помоћ природи да јој се сачува простор у којем сама може да опстане. Јер можда ће од тога зависити да ли ће се, када се Дунав поново подигне, у некој обновљеној бари поново чути и видети живот који данас покушавамо да сачувамо.
– Ако бара пресуши пре тога, може изостати читава генерација. Прича о дунавском мрмољку можда најбоље може дочарати ту слику. Наиме, у обновљеној бари у СРП „Горње Подунавље“ током 2025, потврђени су јаја и ларве ове врсте. Присуство одраслих јединки поново је забележено у марту и априлу ове године. У СРП „Ковиљско-петроварадински рит“, две праћене баре у априлу ове године потпуно су пресушиле. Први пут откако се њихово стање прати. У њима нису констатоване јединке дунавског мрмољка. Једна бара у којој се живот обнавља. И друге две у којима је вода нестала. Између те две слике налази се граница коју природа сваког дана покушава да помери – истиче Ивана Васић.
Високом ризику изложене су и рибе, посебно млађ и врсте које за мрест, исхрану и склањање користе плитке поплавне зоне, рукавце и баре. Када се та станишта одвоје од главног тока или нагло смање, рибе могу остати заробљене у малим воденим површинама. Температура расте, кисеоника је све мање, а услови за опстанак постају све тежи.
– Промене осећају и водени бескичмењаци, важна карика у ланцу исхране и добар показатељ промена квалитета воде. Птице које зависе од плитких вода, муљевитих обала, тршћака и влажних ливада остају без простора за исхрану, одмор и гнежђење. Како се вода повлачи, храна се концентрише на све мањем броју локалитета, па расту конкуренција и узнемиравање. Код биљака су посебно осетљиве водене и мочварне врсте, влажне ливаде и тршћаци. Дуготрајно исушивање даје предност врстама које боље подносе сувље услове. Оне које зависе од стално или сезонски влажног земљишта се повлаче...
Зато се не може говорити само о једној најугроженијој врсти. Највећи ризик носе врсте које су у критичној фази животног циклуса, које зависе од малих и плитких водених станишта и које немају могућност да се брзо преместе у повољније услове. Биодиверзитет плавних подручја природно је прилагођен смењивању високих и ниских вода. Многе врсте могу преживети повремено пресушивање. Могу се повући у дубље делове водених станишта или обновити популације када вода поново дође.
И даље гори у Делиблатској пешчари
На територији Републике Србије, како је саопштио МУП, активна су четири већа пожара на отвореном простору. Највећи пожар је у месту Шумарак, у Делиблатској пешчари, где је ватром захваћено више од 700 хектара. На терену је ангажовано готово 500 припадника различитих служби, више од 110 возила, као и хеликоптери Хеликоптерске јединице МУП-а Airbus H145, Airbus H215 Super Puma и два Камов Ка-32. „Све расположиве снаге настављају непрекидну борбу са ватреном стихијом, са једним циљем да заштите људе, њихову имовину и природна богатства Србије”, навео је МУП уз напомену да ватрогасци остају на терену и тамо где су пожари локализовани управо како би ватра била у потпуности угашена. "Сва пажња и ресурси и капацитети усмерени су како на Делиблатску пешчару, тако и на локације у околини града Краљева - Маглич који је локализован, односно потез Столови", истакао је помоћник начелника Управе за Ватрогасно-спасилачке јединице Милош Миленковић. Иначе, Републички хидрометеоролошки завод објавио је упозорење на екстремне услове који могу довести до иницирања и ширења пожара на отвореном. Како је РХМЗ навео, максималне температуре које ће данас поново бити на вредности око и изнад 35 степени стварају услове и за изражени топлотни стрес у пољопривреди и сточарству, са неповољним утицајем на биљну производњу, здравље животиња и продуктивност.
– Један екстремни догађај не мора нужно значити трајни губитак врста. Али отпорност има границу. Она се не може изразити једним водостајем или одређеним бројем дана без кише, већ зависи од трајања суше, времена када се она појави, стања популација пре њеног почетка, постојања очуваних уточишта, повезаности станишта и могућности да после суше поново дође до плављења. Граница се приближава када станишта пресуше пре завршетка размножавања, када врсте више немају где да се повуку и када се неуспешне сезоне понављају из године у годину. Код шума се граница види кроз нагомилавање стреса. Стабло може преживети једну сушну годину. Али поновљени недостатак воде смањује његову способност опоравка и одбране од других притисака. Зато је за опстанак толико важно да у простору остану различити типови станишта, дубље и плиће воде, рукавци, влажне депресије, ливаде и шуме...
Ако се сушни периоди буду понављали и трајали дуже, мењаће се однос између врста које зависе од воде, и оних које боље подносе сувље и топлије услове. Водене и мочварне биљке могу се повлачити, смањиваће се површине тршћака и влажних ливада, а шириће се врсте карактеристичне за сувља станишта. Код животиња се најпре мења бројност и успешност размножавања. Врсте строго везане за одређени тип влажног станишта могу постајати све ређе, док ће покретљивије и прилагодљивије врсте лакше користити преостале ресурсе.
– Могу се мењати кретање и задржавање птица, као и састав рибљих и водоземних заједница. Заједнице могу постати једноставније, са мање специјализованих врста и већим уделом широко распрострањених врста које боље подносе поремећене услове. Тако се полако губи део биолошке посебности заштићених подручја. Екосистем постаје мање стабилан и осетљивији на нове поремећаје...
А када се живот сабије, расту и други ризици!
– Када се вегетација осуши, расте и опасност од пожара. Суша може повећати и ризик од ширења инвазивних врста и болести. Повлачењем воде и пропадањем осетљиве вегетације настају оголеле и поремећене површине које поједине инвазивне биљке могу брзо да населе. У ослабљеним аутохтоним заједницама оне лакше проналазе простор. У води, висока температура, смањена количина воде и слаба проточност могу погодовати прекомерном развоју алги и микроорганизама. Када се велики број животиња концентрише у малом воденом простору, расте стрес, ближи је контакт међу јединкама и већа могућност преноса паразита и заразних болести. Ипак, сваки такав случај мора бити стручно потврђен. Не може се свака појава инвазивне врсте, болести или угинућа аутоматски приписати суши, али она ствара услове у којима се проблеми лакше развијају – каже Ивана Васић.
Зато се акуелна ситуација не може посматрати само као привремено повлачење воде, а колике ће бити коначне последице зависиће од трајања суше, даљег кретања водостаја и тога да ли ће у наредном период доћи до поновног плављења и обнављања природне повезаности водених и влажних станишта.
А како ћемо сачувати воду и природу која од ње зависи, од обнове старих дунавских путева и савременог мониторинга, до употребе дронова, сензора и вештачка интелигенција који данас покушавају да предвиде оно што природа више не може да чека, писаћемо у наредном недељном броју.
Ивана Бакмаз
