ZIDINE SU VISOKE 18 METARA!
ZATVOR U SINOPU GDE JE ČAK I CRNO MORE ULAZILO U ĆELIJE! Iza zidina „Anadolskog Alkatraza“ zatvorenici su čekali spas, a bekstvo je bilo gotovo nemoguće
Antički filozof Diogen ostao je upamćen kao čovek koji se odrekao imovine, društvenog položaja i gotovo svih udobnosti, živeći na ulicama Atine i propovedajući krajnju jednostavnost. Vekovima kasnije, u njegovom rodnom Sinopu, iza visokih zidina tvrđave nastao je jedan od najozloglašenijih turskih zatvora - Istorijski zatvor Sinop, poznat i kao „Anadolijski Alkatraz“.
U njegovim vlažnim i mračnim ćelijama generacije zatvorenika provodile su godine u teškim uslovima.
Kakve veze imaju Diogen i ovaj zatvor? Sinop, grad na crnomorskoj obali Turske, najočigledniji je odgovor, ali ne i jedini.
Prema antičkom predanju, Diogenov otac Hikesija bio je bankar, odnosno menjač novca, optužen da je krivotvorio ili obezvređivao gradski novac. Izvori nisu saglasni da li je u prevari učestvovao i sam Diogen, ali je skandal porodicu koštao ugleda i položaja, a njega odveo u izgnanstvo. Napustio je Sinop i otišao u Atinu, gde je odbacio bogatstvo i društvene norme i počeo da živi kao beskućnik, navodno uz psa kao jedinog pratioca.
Tako se u priči o Sinopu spajaju dve vrste gubitka slobode: Diogenovo izgnanstvo, izazvano aferom sa falsifikovanim novcem, i sudbine hiljada ljudi zatvorenih iza zidina kasnijeg „Anadolijskog Alkatraza“.
Na samom rubu Sinopa, grada koji sa tri strane okružuje Crno more, između starih tvrđavskih zidina nalazi se mesto na kojem se prošlost ne razgleda samo očima. Ona se oseća u vlažnom kamenu, u teskobi minijaturnih ćelija, u zarđalim predmetima koji su ostali iza zatvorenika, ali i u teškom, zagušljivom mirisu koji nije nestao ni posle obnove.
Istorijski zatvor u Sinopu danas je muzej i jedno od najpoznatijih odredišta takozvanog “mračnog turizma” u Turskoj. Tim nazivom obuhvaćena su putovanja na mesta stradanja, zatočeništva, ratova, katastrofa i drugih velikih ljudskih tragedija. I da, u blizini se nalazi spomenik antičkom filozofu Diogenu.
Pesma koja je iz zatvora ušla u narod
Među najpoznatijim zatvorenicima bio je turski pisac, pesnik i novinar Sabahatin Ali, jedno od najznačajnijih imena turske književnosti 20. veka. Dok je radio kao učitelj u Konji, optužen je da je na jednom skupu čitao pesmu uvredljivu za Mustafu Kemala Ataturka. Najpre je zatvoren u Konji, a zatim prebačen u Sinop, gde je proveo deo 1932. i 1933. godine. U zatvoru je imao nešto povoljniji položaj od većine zatvorenika, a danas se može videti rekonstruisana prostorija broj 20 u kojoj je boravio, s krevetom, stolom, koferom, noćnim ormarićem i sazom, tradicionalnim žičanim instrumentom. U Sinopu je napisao nekoliko „Zatvorskih pesama“, a najpoznatija među njima je „Aldirma gёnul“, odnosno „Ne mari, srce“ ili „Ne tuguj, srce“. Pesma govori o čoveku zatvorenom između zidova, ali i o pokušaju da se sačuva nada kada se čini da je sve izgubljeno. Decenijama kasnije komponovao ju je Kerem Gunej, a posebnu popularnost stekla je u izvođenju Edipa Akbajrama. „Aldirma gёnul“ odavno više nije samo pesma jednog zatvorenika. Turci je pevaju kada tuguju za izgubljenom ljubavlju, kada ih život slomi ili kada žele da poruče sebi i drugima da se ne predaju. Njeni stihovi postali su deo kolektivnog sećanja, pa je nemoguće odvojiti pesmu od kamenih zidina u kojima je nastala.
Posetioci mogu da uđu u tesne pojedinačne ćelije, žensko odeljenje i velike zajedničke spavaonice, u kojima su izloženi kreveti, odeća, koferi, posuđe i drugi predmeti koji dočaravaju svakodnevicu iza rešetaka. Video-projekcije i rekonstruisane scene pokazuju kako se u zatvoru spavalo, jelo, radilo i čekalo da prođu godine.
Ipak, nijedna postavka ne može sasvim da prenese ono što govori sama građevina. Prozori su mali, zidovi debeli, a vazduh i danas težak i vlažan. Položaj uz samo more učinio je zatvor gotovo nemogućim za bekstvo, ali je život u njemu činio još surovijim.
Zatvor je podignut unutar stare sinopske tvrđave, čiji su temelji stari više od dve hiljade godina. Unutrašnji deo utvrđenja vekovima je služio kao brodogradilište i tamnica, dok je zgrada modernog zatvora sagrađena 1887. godine. Kameni zidovi tvrđave visoki su oko 18 metara, a kule dostižu približno 22 metra. S jedne strane nalazilo se more, s druge visoke zidine, dok je grad smešten na uskom prostoru između poluostrva i kopna. Čak i kada bi zatvorenik uspeo da pređe zid, nije imao mnogo mesta na kojem bi mogao da se sakrije.
Zbog toga je zatvor dobio nadimak „Anadolski Alkatraz“. Čuveni osmanski putopisac Evlija Čelebija još je u 17. veku tvrđavu opisao kao mesto iz kojeg ne bi mogla da odleti ni ptica, a kamoli da pobegne zatvorenik. Priče koje se prenose u Sinopu govore da su samo dvojica zatvorenika uspela da savladaju zidine i kanale oko zatvora, ali se različite verzije ne slažu u tome da li su obojica zaista stigla do slobode. Pouzdano je, međutim, da je bekstvo bilo izuzetno teško i retko.
Najstrašniji deo kompleksa nisu velike zajedničke prostorije, već mračne samice u nižim delovima tvrđave. U njih su, prema pričama koje prate muzejsku postavku, smeštani najteže osuđeni zatvorenici, oni koji su čekali izvršenje smrtne kazne, ali i politički zatvorenici.
Ćelije su bile minijaturne, vlažne, hladne i gotovo bez dnevne svetlosti. Zimi, kada bi Crno more podivljalo, voda je prodirala u niže delove zatvora. Lokalni vodiči pričaju da je u nekim samicama voda mogla da poraste toliko da su zatvorenici satima stajali ili se podizali na ležajeve kako bi ostali iznad njene površine. Bilo je dovoljno znati da se more podiže i da niko neće odmah otvoriti vrata pa da svaka zimska oluja postane nova pretnja. Čak i kada voda ne bi ispunila ćeliju, strah da bi mogla da dođe bio je deo kazne.
Zatvor je bio poznat i po vlazi koja se uvlačila u odeću, posteljinu i kosti zatvorenika. U pojedinim opisima navodi se da je bilo teško zapaliti čak i šibicu. Taj miris vlage, zatvorenog prostora i starog kamena oseća se i danas, a „senzorna soba“, napravljena uz pomoć donacija Evropske unije, vodi vas upravo kroz taj osećaj: zvuke mora i snimak vode koja udara u zidove oko vas nije lako zaboraviti.
Kompleks je vremenom proširivan, pa su u njemu postojala posebna odeljenja za žene i maloletnike. Godine 1939. dograđena je dvospratna popravna ustanova sa devet prostorija za decu i mlade. Prema pričama zabeleženim u muzeju i svedočenjima koja prenose vodiči, među zatvorenicama je bilo i žena koje su dugo boravile u pritvoru pre donošenja presude, kao i politički nepodobnih žena. Neke su u zatvor stizale s malom decom ili su se tamo porađale, pa su deca prve godine života provodila iza tvrđavskih zidina, u prostoru napravljenom za kažnjavanje odraslih. U ženskom delu muzeja danas se mogu videti male ćelije i predmeti koji podsećaju na to da iza rešetaka nisu živeli samo osuđeni muškarci. Upravo taj deo postavke najjasnije pokazuje da zatvorska kazna često nije pogađala samo jednu osobu već i čitave porodice.
U zatvoru su boravili i brojni drugi pisci, novinari i politički zatvorenici, među njima Refik Halit Karaj, Mustafa Suphi, Zekerija Sertel, Kerim Kordžan i Fatma Nudije Jalčin. Zbog njihovih dela, pisama i sećanja, zatvor u Sinopu nije ostao samo mesto kažnjavanja već je postao i važan simbol turske književnosti i političke istorije.
Podaci o prestanku rada zatvora razlikuju se u zavisnosti od izvora. Tursko Ministarstvo kulture navodi da je kompleks potpuno ispražnjen 1996. godine, dok drugi izvori kao godinu preseljenja zatvorenika navode 1997. Objekat je 1999. predat Ministarstvu kulture i turizma, a od 2000. otvoren je za posetioce.
Kasnija sveobuhvatna obnova sprovedena je uz podršku Evropske unije, u okviru projekta za očuvanje zajedničkog kulturnog nasleđa Turske i EU. Obnovljene su tvrđavske zidine i zatvorske zgrade, a kompleks je pretvoren u muzej sećanja, kulture i umetnosti.
Ipak, obnova nije izbrisala ono najvažnije. Zadržani su teskoba prostora, mali prozori, hladnoća kamena i predmeti koji svedoče da su u tim prostorijama ljudi provodili godine, neki i čitave živote.
Zato se iz zatvora u Sinopu ne izlazi s osećanjem da je posećen još jedan muzej. Izlazi se na svetlost i svež vazduh Crnog mora sa svešću da su hiljade ljudi tu istu svetlost godinama gledale samo kroz mali, visoko postavljen prozor.
Ivana Radoičić
