ЗИДИНЕ СУ ВИСОКЕ 18 МЕТАРА!
ЗАТВОР У СИНОПУ ГДЕ ЈЕ ЧАК И ЦРНО МОРЕ УЛАЗИЛО У ЋЕЛИЈЕ! Иза зидина „Анадолског Алкатраза“ затвореници су чекали спас, а бекство је било готово немогуће
Антички филозоф Диоген остао је упамћен као човек који се одрекао имовине, друштвеног положаја и готово свих удобности, живећи на улицама Атине и проповедајући крајњу једноставност. Вековима касније, у његовом родном Синопу, иза високих зидина тврђаве настао је један од најозлоглашенијих турских затвора - Историјски затвор Синоп, познат и као „Анадолијски Алкатраз“.
У његовим влажним и мрачним ћелијама генерације затвореника проводиле су године у тешким условима.
Какве везе имају Диоген и овај затвор? Синоп, град на црноморској обали Турске, најочигледнији је одговор, али не и једини.
Према античком предању, Диогенов отац Хикесија био је банкар, односно мењач новца, оптужен да је кривотворио или обезвређивао градски новац. Извори нису сагласни да ли је у превари учествовао и сам Диоген, али је скандал породицу коштао угледа и положаја, а њега одвео у изгнанство. Напустио је Синоп и отишао у Атину, где је одбацио богатство и друштвене норме и почео да живи као бескућник, наводно уз пса као јединог пратиоца.
Тако се у причи о Синопу спајају две врсте губитка слободе: Диогеново изгнанство, изазвано афером са фалсификованим новцем, и судбине хиљада људи затворених иза зидина каснијег „Анадолијског Алкатраза“.
На самом рубу Синопа, града који са три стране окружује Црно море, између старих тврђавских зидина налази се место на којем се прошлост не разгледа само очима. Она се осећа у влажном камену, у тескоби минијатурних ћелија, у зарђалим предметима који су остали иза затвореника, али и у тешком, загушљивом мирису који није нестао ни после обнове.
Историјски затвор у Синопу данас је музеј и једно од најпознатијих одредишта такозваног “мрачног туризма” у Турској. Тим називом обухваћена су путовања на места страдања, заточеништва, ратова, катастрофа и других великих људских трагедија. И да, у близини се налази споменик античком филозофу Диогену.
Песма која је из затвора ушла у народ
Међу најпознатијим затвореницима био је турски писац, песник и новинар Сабахатин Али, једно од најзначајнијих имена турске књижевности 20. века. Док је радио као учитељ у Коњи, оптужен је да је на једном скупу читао песму увредљиву за Мустафу Кемала Ататурка. Најпре је затворен у Коњи, а затим пребачен у Синоп, где је провео део 1932. и 1933. године. У затвору је имао нешто повољнији положај од већине затвореника, а данас се може видети реконструисана просторија број 20 у којој је боравио, с креветом, столом, кофером, ноћним ормарићем и сазом, традиционалним жичаним инструментом. У Синопу је написао неколико „Затворских песама“, а најпознатија међу њима је „Aldirma gёnul“, односно „Не мари, срце“ или „Не тугуј, срце“. Песма говори о човеку затвореном између зидова, али и о покушају да се сачува нада када се чини да је све изгубљено. Деценијама касније компоновао ју је Керем Гунеј, а посебну популарност стекла је у извођењу Едипа Акбајрама. „Aldirma gёnul“ одавно више није само песма једног затвореника. Турци је певају када тугују за изгубљеном љубављу, када их живот сломи или када желе да поруче себи и другима да се не предају. Њени стихови постали су део колективног сећања, па је немогуће одвојити песму од камених зидина у којима је настала.
Посетиоци могу да уђу у тесне појединачне ћелије, женско одељење и велике заједничке спаваонице, у којима су изложени кревети, одећа, кофери, посуђе и други предмети који дочаравају свакодневицу иза решетака. Видео-пројекције и реконструисане сцене показују како се у затвору спавало, јело, радило и чекало да прођу године.
Ипак, ниједна поставка не може сасвим да пренесе оно што говори сама грађевина. Прозори су мали, зидови дебели, а ваздух и данас тежак и влажан. Положај уз само море учинио је затвор готово немогућим за бекство, али је живот у њему чинио још суровијим.
Затвор је подигнут унутар старе синопске тврђаве, чији су темељи стари више од две хиљаде година. Унутрашњи део утврђења вековима је служио као бродоградилиште и тамница, док је зграда модерног затвора саграђена 1887. године. Камени зидови тврђаве високи су око 18 метара, а куле достижу приближно 22 метра. С једне стране налазило се море, с друге високе зидине, док је град смештен на уском простору између полуострва и копна. Чак и када би затвореник успео да пређе зид, није имао много места на којем би могао да се сакрије.
Због тога је затвор добио надимак „Анадолски Алкатраз“. Чувени османски путописац Евлија Челебија још је у 17. веку тврђаву описао као место из којег не би могла да одлети ни птица, а камоли да побегне затвореник. Приче које се преносе у Синопу говоре да су само двојица затвореника успела да савладају зидине и канале око затвора, али се различите верзије не слажу у томе да ли су обојица заиста стигла до слободе. Поуздано је, међутим, да је бекство било изузетно тешко и ретко.
Најстрашнији део комплекса нису велике заједничке просторије, већ мрачне самице у нижим деловима тврђаве. У њих су, према причама које прате музејску поставку, смештани најтеже осуђени затвореници, они који су чекали извршење смртне казне, али и политички затвореници.
Ћелије су биле минијатурне, влажне, хладне и готово без дневне светлости. Зими, када би Црно море подивљало, вода је продирала у ниже делове затвора. Локални водичи причају да је у неким самицама вода могла да порасте толико да су затвореници сатима стајали или се подизали на лежајеве како би остали изнад њене површине. Било је довољно знати да се море подиже и да нико неће одмах отворити врата па да свака зимска олуја постане нова претња. Чак и када вода не би испунила ћелију, страх да би могла да дође био је део казне.
Затвор је био познат и по влази која се увлачила у одећу, постељину и кости затвореника. У појединим описима наводи се да је било тешко запалити чак и шибицу. Тај мирис влаге, затвореног простора и старог камена осећа се и данас, а „сензорна соба“, направљена уз помоћ донација Европске уније, води вас управо кроз тај осећај: звуке мора и снимак воде која удара у зидове око вас није лако заборавити.
Комплекс је временом прошириван, па су у њему постојала посебна одељења за жене и малолетнике. Године 1939. дограђена је двоспратна поправна установа са девет просторија за децу и младе. Према причама забележеним у музеју и сведочењима која преносе водичи, међу затвореницама је било и жена које су дуго боравиле у притвору пре доношења пресуде, као и политички неподобних жена. Неке су у затвор стизале с малом децом или су се тамо порађале, па су деца прве године живота проводила иза тврђавских зидина, у простору направљеном за кажњавање одраслих. У женском делу музеја данас се могу видети мале ћелије и предмети који подсећају на то да иза решетака нису живели само осуђени мушкарци. Управо тај део поставке најјасније показује да затворска казна често није погађала само једну особу већ и читаве породице.
У затвору су боравили и бројни други писци, новинари и политички затвореници, међу њима Рефик Халит Карај, Мустафа Супхи, Зекерија Сертел, Керим Корџан и Фатма Нудије Јалчин. Због њихових дела, писама и сећања, затвор у Синопу није остао само место кажњавања већ је постао и важан симбол турске књижевности и политичке историје.
Подаци о престанку рада затвора разликују се у зависности од извора. Турско Министарство културе наводи да је комплекс потпуно испражњен 1996. године, док други извори као годину пресељења затвореника наводе 1997. Објекат је 1999. предат Министарству културе и туризма, а од 2000. отворен је за посетиоце.
Каснија свеобухватна обнова спроведена је уз подршку Европске уније, у оквиру пројекта за очување заједничког културног наслеђа Турске и ЕУ. Обновљене су тврђавске зидине и затворске зграде, а комплекс је претворен у музеј сећања, културе и уметности.
Ипак, обнова није избрисала оно најважније. Задржани су тескоба простора, мали прозори, хладноћа камена и предмети који сведоче да су у тим просторијама људи проводили године, неки и читаве животе.
Зато се из затвора у Синопу не излази с осећањем да је посећен још један музеј. Излази се на светлост и свеж ваздух Црног мора са свешћу да су хиљаде људи ту исту светлост годинама гледале само кроз мали, високо постављен прозор.
Ивана Радоичић
