SELO KOJE NESTAJE? NI SLUČAJNO! U Obrovcu se rađaju deca, osvajaju svetske titule i čuva tradicija
Vozajući se po tom ne baš precizno ušorenom selu, stičemo utisak da se u njemu dobro živi. A samo mesto i pod svim onim stepenima deluje živo.
Najvreliji ovogodišnji dan bio je rezervisan za posetu Obrovcu kraj Bačke Palanke. Izabrasmo, a da to nismo ni znali, selo sigurne budućnosti!
– Imamo dosta porodica sa po troje dece, jedno smo od vodećih mesta u opštini što se tiče te statistike, tako da za budućnost ne moramo da brinemo – ponosno ističe predsednik Saveta MZ Obrovac Milan Kozomora.
Jedino smo selo koje ima četiri svetska prvaka: Miloša Maksimovića i Maksima Buljevića u rukometu i Slobodanku Obradović i Milicu Đukić u plesu. Takođe, naša Osnovna škola „Žarko Zrenjanin” je 1965. godine bila prvak Jugoslavije u višeboju (Milan Kozomora)
Kako nam je ispričao, imaju i Fudbalski klub „Borac” koji ove godine obeležava osam decenija i broji četiri selekcije: seniore (koji igraju u Područnoj ligi Sombor) i tri mlađe grupe. Takođe, od pre nekoliko godina imaju i Odbojkaški klub „Obrovac” koji je od lane u sistemu takmičenja i okuplja samo decu.
– Jedino smo selo koje ima četiri svetska prvaka: Miloša Maksimovića i Maksima Buljevića u rukometu i Slobodanku Obradović i Milicu Đukić u plesu. Takođe, naša Osnovna škola „Žarko Zrenjanin” je 1965. godine bila prvak Jugoslavije u višeboju – podseća Kozomora, a onda na kratko prelazi na setnu priču...
Naime, nastavnik fizičkog vaspitanja Bogdan Petrović Braca, koji je pripremao i predvodio pobedničku ekipu, zajedno sa suprugom Bosom utopio se u Dunav-Tisi 1985. godine, zbog čega se danas u njegovu čast organizuje Memorijalni turnir u Obrovcu. Mada to nije jedina ljubavna tragedija koja je ostala upamćena u ovom selu. O ovoj, koja je obeležila prvu polovinu 20. veka, postoji i danas svedok u vidu zavetnog krsta koji je podigla unesrećena Apolonija Laubert (inače streljana 1942. godine i bačena pod led na novosadskoj plaži „Štrand”) čija je ljubav – Mihael Šverer – ubijena 1912. godine u tuči koju je naredio Apolonijin otac.
Žene su stub Obrovca
U Obrovcu postoje i funkcionišu tri udruženja koja okupljaju isključivo lepši pol: „Svilen konac”, „Nit” i „Korak ispred svih”. Osnivačica i predsednica prvopomenutog je Svetlana Marković, inače dobitnica pokrajinskog priznanja u oblasti ravnopravnosti polova „Milica Tomić” (2024) upravo zbog organizacije radionica praktičnih znanja i aktivnog učestvovanja u raznim projektima koji podrazumevaju jačanje ženskog preduzetništva.
– Naše Udruženje, koje je osnovano 2010. godine, bavi se tkanjem, vezom, uopšte očuvanjem nematerijalne baštine. Sarađujemo sa Opštinom Bačka Palanka, Savetom za ravnopravnost polova i Pokrajinskim sekretarijatom za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova koji nam je dozvolio i da koristimo jednu prostoriju u osnovnoj školi, gde držimo razboje i sav inventar – pojašnjava Marković.
Budući da su im ruke uvek uposlene, Svetlana se opredelila za pripremu i izlaganje đakonija na gastromanifestacijama.
– Izabrala sam najteži deo, izradu sveže hrane, mislim da je to uspeh – dodaje naša sagovornica, ističući da jeste po sredi krvav dinar, ali da se i te kako isplati. – Imamo mnogo mogućnosti, ali nismo spremni da se uhvatimo u koštac sa tim, to je borba. A kad živiš na selu to treba i da iskoristiš, sve blagodeti koje postoje. Sve nam je olakšano u životu i mislim da nismo ni svesni da je ovo neki raj. Smatram da možeš da se baviš raznim poslovima, da zaradiš, ništa ti nije uskraćeno.
Kako nam je ispričala, sa svojim suprugom je podigla zasad kajsija od 550 stabala, što ih čini jedinim proizvođačem ovog voća u Obrovcu, dok pojedini imaju šljive, maline, dinje...
– U selu imamo četiri žene koje su razvučene po celom mestu, sve rade: čerupaju piliće, beru voće/povrće, sve što treba. Kad su kod mene u voćnjaku stalno im zvoni telefon jer ih uvek neko traži – priča Marković.
I kako sad da se opet vratimo na svakodnevne priče iz današnjice? ‘Ajde da probamo...
Vozajući se po tom ne baš precizno ušorenom selu, stičemo utisak da se u njemu dobro živi. A samo mesto i pod svim onim stepenima deluje živo.
– Većina meštana se bavi poljoprivredom i uglavnom se seju žitarice, a oni koji su zaposleni po firmama rade u Bačkoj Palanci, Novom Sadu, Gajdobri – nabraja Kozomora, ističući zatim da su im pak goreći problemi u selu to što nemaju kanalizaciju i gas, kao i vodu za piće. – U toku je realizacija gasifikacije, bilo je obećanja da će nam do kraja godine pustiti gas. Što se tiče kanalizacije, pripojeni smo opštinskom projektu za prečistač otpadnih voda, za šta čekaju da dobiju neophodna sredstva. A vodu svi pijemo ceo život, meka je, nema kamenca, šta da radimo.
Od silne vode ostade im samo kanal DTD
Na osnovu arhivske građe koju je prikupio i pripremio Leonard Nemet u monografiji „Obrovac od praistorije do 1945”, ovo selo je do početka 18. veka bilo bliže današnjem Mladenovu, smešteno na obali Obrove bare, inače okruženo s tri različita sliva. Kada je reč o imenu, autor pomenute knjige ukazuje da je tokom istraživanja naišao na tri varijante.
– U prvoj varijanti, koja ima logiku, Obrovac je zajednička imenica izvedena iz staroslovenskog jezika, u slobodnom i širem prevodu značila bi ograđeni prostor (u smislu obor), ali u ovom slučaju oivičen-ograđen vodom sa svih strana, što je Obrovac u svojoj prošlosti svakako i bio – navodi Nemet u monografiji. – U nemačkoj knjizi „Obrovac” Fabijana Valtera, objavljene 1972, kaže se da je Obrovac dobio ime po tome što ga rečica Begej opasuje kao obrva oko i da je ta asocijacija presudno uticala na naziv naselja. Čak i Avarski hringovi su elipsasta utvrđenja opasana vodom, kako je Obrovac u svojoj davnoj prošlosti svakako izgledao. Da su Avari na užem području Obrovca boravili, istorijska nauka je nedvosmisleno dokazala. Da su Sloveni nazivali Avare Abari-Obri, i to nije sporno, ali ono što ne možemo sa sigurnošću utvrditi to je da je naziv naselja Obrovac izveden iz slovenske reči Obri-Abari-Avari. Naravno, sujetu nas Obrovčana će najviše zadovoljiti ovaj naziv po Avarima, tako starom, ponosnom i borbenom narodu, pa neka tako i bude.
Na ponos ovih meštana svakako je i podatak da u selu imaju srpsku pravoslavnu crkvu izgrađenu 1757. godine, dok je prva škola podignuta 1786. Kako nam je prilikom posete još predočeno, selo su osnovali Srbi 1308. godine i činili su većinu sve do 1812. kada su doseljeni Nemci koji su se u selu zadržali sve do kraja Drugog svetskog rata, da bi se onda naselili kolonisti iz Bosne.
Od ostalih investicija, u toku je završetak izgradnje svlačionica na fudbalskom terenu, kao i planiranje saniranja velike sale u Domu kulture.
Osim fudbalera i odbojkaši, u Obrovcu delaju i tri udruženja žena, dva romska, ribolovci, lovci, KUD „Svetozar Marković”, kao i Udruženje penzionera. Svi oni zajedno juče su proslavili seosku slavu Sveti Pantelije, kada se svi meštani, i oni koji aktivno žive u selu i oni koji su po drugim mestima i državama, okupe, malo razbude i kako dolikuje obeleže svetac.
Lea Radlovački
